detalj slike: KRK Art dizajn

Multikulturalna lirika Joana Babe

Prof. dr Slađana Milenković

SAŽETAK: U tekstu je analiziran izbor iz poezije jednog od najznačajnijih savremenih rumunskih i srpskih pisaca Joana Babe, Tako je – obrnuto,  kao prvi reprezentativan izbor koji je sačinio autor, a koji daje uvida u njegovo celokupno poetsko stvaralaštvo. Sagledava se značaj poezije ovog autora, u polju savremene srpske i rumunske poezije koja se stvara u Srbiji, kao i njen karakter, vrednovanje i kodifikacija dela Joana Babe. U radu se analiziraju njena bilingvalna svojstva, razmatra se u svetlu rumunsko-srpskih književnih i kulturnih veza, s posebnim osvrtom na ključne motive, stil i kompoziciju kao njenim glavnim odlikama.

KLjUČNE REČI: Joan Baba, lirika, multikulturanost.

Izbor iz poezije „Tako je – obrnuto“ (Novi Sad DNK-Društvo novosadskih književnika  2021) Joana Babe  jednog od najznačajnijih savremenih rumunskih i srpskih pisaca kruna je njegovog stvaralaštva u stihovanju. Objavljen povodom 70 godina života rumunsko-srpskog Orfeja daje celovitu sliku o njemu kao liričaru, a drugi aspekti njegovog delovanja čekaju na slične izbore i/ili monografska dela i zbornike. Ovaj pesnik, novinar, publicista, prevodilac, leksikogaf, istoričar književnosti i urednik, predstavio je svoje poetsko stvaralaštvo u izboru na srpskom jeziku u biblioteci ili ediciji Izuzetak i to kao knjigu broj 1. Dakle, on je prvi imao čast da mu udruženje pisaca Novog Sada objavi izabrane pesme, i to zasluženo. Zaslužio je on i mnogo ranije ovakvu čast ali sad su se, verovatno, stekli uslovi da se to uradi. Zato je pred nama knjiga u kojoj su dati i izvodi iz brojnih kritičkih osvrta na njegovo pesništvo, biografija i izabrana bibliografija koja je veoma obimna, iako sadrži samo knjige čiji je on autor.

Međunarodnoj književnoj javnosti Joan Baba poznat je i kao novinar i publicista. Bio je zamenik i glavni i odgovorni urednik Programa na rumunskom jeziku Radio Novog Sada (1981–1989), odgovorni urednik Programa na rumunskom jeziku Televizije Vojvodine(2005-2012), a uporedo kao dugogodišnji glavni i odgovorni urednik Časopisa za književnost, umetnost i prekograničnu kulturu „Lumina“ (1995 - 2020) koji izlazi pod okriljem NIU Libertatea iz Pančeva uredio je stotinu brojeva, a uređivao je i poznatu „Kolekciju Lumine“ u kojoj je objavio 34 retkih knjiga i značajna imena savremene rumunske i srpske književnosti. Časopisu „Lumina” dodeljena je „Iskra kulture” (1998) i odlikovanje predsednika Rumunije „Zasluge za kulturu” u rangu Oficira 2019. godine. Mnogo je pisao i objavljivao na rumunskom u Srbiji, a pesme su mu  objavljene u 130 književnih časopisa u Rumuniji, Evropi, SAD i Kini.  

Objavio je 25 knjiga poezije, i isto toliko knjiga istorije književnosti i leksikografska dela, monografije, priredio brojne antologije i zbornike, kao i 15 prepeva i prevoda u raznim knjigama sa srpskog na rumunski i obratno.Prvu knjigu poezije objavio je 1984. godine na rumunskom u Pančevu, a naredne, neke paralelno i na srpskom, engleskom ili trojezično na rumunskom, francuskom i engleskom, odnosno na rumunskom, grčkom i srpskom, bibliofilske zbirke na sedam svetskih jezika, u Pančevu i Uzdinu, Novom Sadu, Požegi, Sremskoj Mitrovici, Torku; u Rumuniji (Temišvar, Jaši, Moinešti, Drobeta Turn Severin, Krajova, Bukurešt), Republici Moldaviji (Kišinjev), a najnovijije „O sută și una de poezii” („Sto jedna pesma”) u izdanju Rumunske Akademije u Bukureštu 2020 i „Tako je - obrnuto”, DNK, Novi Sad 2021.

Knjiga „Tako je – obrnuto“ se otvara pesmom „Spirala kruga“ u ciklusu Umesto predgovora Joan Baba ispisuje svoje pesničko „Vjeruju“, on veruje u „Sopstveno Ja“ koje „Oblikuje vodene krugove u novom korenu“, dajući autopoetički sloj, kao malo koji samosvestan stvaralac u pesmi „Spirala kruga“:

„Iz tačke koja raste u prstenove

Magična reč

Obavijena Hirstoovm mantijom

Plovi

Kružnom rekom Ka drugom vremenu“ (13)

Pesma je, kao i sve ostale objavljena na srpskom jeziku, međutim, neke su nastale na srpskom, dok su većinom prevedene sa rumunskog jezika, tako je ovu pesmu preveo autor i Bogdana Petrović, a mnoge druge je preveo Ivo Munćan[1]. Kod prevoda je uvek pitanje koliko su verni originalu, koliko se melodija i ritam izvornika mogu preneti u drugi jezik, zato je dragoceno kad pesnik učestvuje u prevodu jer to onda ima rang prepeva. Dotičemo se ovde, neizbežno i pitanja rumunske književnosti u Srbiji. To je nepobitna činjenica, veoma složena ali iziskuje detljanije tumačenje, za šta će biti od značaja i proučavanje dela, baš ovog pesnika. Baba je i naš i strani, on je i domaći, autohton i stranac, ako rumunsku književnost posmatramo kao matičnu, on je pisac na rumunskom jeziku ali pripada korpusu dela objavljenih u Srbiji, nekada Jugoslaviji, koja su nastajala, neizbežno, pod čulnom dimenzijom njegovog boravišta. Stoga su za njegovo stvaranje bitne nacionalna i kulturna pripadnost, ali i prostor gde živi, istorijske okolnosti ovde, mesto gde ga je moguće sresti, gde se najčešće kreće. „Moje je ono što vidim, čujem, mirišem, najveći broj zajedničkih predstava o svetu povezuje me s onima u čijoj se blizini nalazim, susrećem meštane, ovdašnje“ Konradove su reči kojima se upotpunjuje rasprava o dvojezičnosti pesnika. Poznat je i stav istoričara književnosti da je svaki pisac ogledalo svoje epohe, bio on svestan toga ili ne, on je proizvod i društva u kojem živi, jer niko ne stvara ex nihilo - ni iz čega, nego iz svog bića, ličnosti koja je oblikovana društvom, podnebljem i nasleđem.Čulna dimenzija ovaploćena u ovim pesmama oubličava pesnika bolje od svakog drugogličnog podatka.

Književni rad Joana Babe, suštinski je deo zajednice Rumuna u Srbiji i kao takav odslikava i njihove nade, osećanja i želje. Zato je veoma spefično sagledavanje Babinog stvaralštva, može da se analizira iz svih ovih aspekata, kao i pri sagledavanju različitih generacija stvaralaca, počev od odnosa prema Vasku Popi ili Jonu Milošu. Svakako, od strane univerzitetskih profesora, rumunska književnost u našoj zemlji shvaćena je kao je artikulisani i sinhroni deo sa rumunskom književnošću u celini, iako ima pravo na razlike što joj daje dodatnu vrednost. Joan Baba svojim pesmama doprinosi tome da je ta književnost shvaćena kao stub zajednice i jezika.

U njegovim stihovima izražena je filozofska želja, po kojoj je vreme „trenutak koji prolazi“, život je, kaže pesnik „samo niz trenutaka za pamćenje“, a smatra da „vreme ne prolazi, idemo napred u vremenu“. U svojoj imaginaciji Joan Baba koristi majstorsku igru rečima u motou svakog ciklusa pesama, nadahnuto, oksimornski. Prvi ciklus nazvanAnalogija, kao moto ima paradoksistički distih, Istina laži / Laž istine, koji je filozofski snažan oksimoron, daje snažan podsticaj za razmišljanje. Stihovi koji se u formi distiha nalaze ispod svakog naslova ciklusa, odeljka, kao u ogledalu, dva su sveta, jedan realan i drugi imaginaran, iza ogledala, ali pitanje je koji je pravi.

Ljudi su oduvek najviše cenili istinu, zato se do nje teško i stiže, ponekad čak preko laži, kao da porujuče ovo geslo ili pak navodi na oprez da dobro razlikujemo jedno od drugog. Pojedini stihovi mogu da se osamostale kao aforizmi, kao maksime i poslovice, u brojnim pesmama, kao iz pesme „Princip točka“s početka, „Sve zavisi iz kog se ugla posmatra svet“. Pesma„Kutija preobraženja“ čuva nasleđe predaka koje se prenosi s kolena na koleno,„S raznovrsnim preminulim spisima“ kao što su preci farbali vunu i pravili ćilim, tako i on niže stihove, ali moderne, zgusnute, metaforičke. Na temelju tradicije, Baba ide korak dalje i uvodi novine, on ne ponavlja prošlost, on je iz nje izvukao linije koje nastavlja da tka stihovima na nov način. Tradicija je za njega potka, na kojoj on stvara svoje originalne šare, praveći otklon od nje i istovremeno zapažajući i ističući vanvremensko.

Ta kutija preobraženja odličnim stihom uokvirena:„U košuljici pepeljastog vremena“, ta kutija predaka,ostala je čitava, maestralno poentira stihovima:

„Čeznući za malo vazduha i svetla

 Zakrivljena pesma

 Grebe kamen

I prigušeno

Očitava monolog“ (23).

U njegovoj poeziji ima poetskog i noetskog. On stvara i opaža, dakle, on stvara i prosuđuje. Promišlja o svetu, čoveku, njegovom mestu u današnjici, ali o književnosti, stihovima, direktno tematizuje literaturu i pisce, npr. spominjući Vaska Popu: „Vasko bi sada rekao...“ (Isto), uzimajući njegove stihove kao moto. (Isto, 76) Liriku Joana Babe možemo dovesti u vezu sa lirikom Vaska Pope, u eliptičnosti izraza, koncetrovanosti i snazi pesničke slike, fizofskim pitanjima koja ga pokreću na stvaranje, razmišljanje o mestu čoveka u svetu i smislu svega postojećeg. Njegovo veliko znanje nije umrtvilo njegov pesnički senzibilitet, on ima svest o velikim pesnicima svetske i nacionalnih književnosti, transponuje svoje znanje u stihove uz onaj komadić pesnikovog duha koji ga dovovdi do univerzalnog. Na nekoliko mesta spominje druge pisce, slepog Homera, njegov ep Odiseju („Prokleta vremena“, 28) svetske liričare, poput Helderlina u pesmi „Slobodan i neusiljen“. Pesnik istražuje prepune izloge, pa malo kasnije u istoj pesmi, usecajući u sliku sadašnjice, u gradsku vrevu, arhaične prikaze nekih tradicionalnih, danas skoro nepostojećih običaja kad kaže:

„Kao puž dnevno prelazim kilometre

 kroz orfički svet Fridriha Helderlina...

- - - - - - - - --  

Potišten svog oca zamišljam

 kako se nekada držao gole pluga.“ (32)

Duboko osećajući setu, melanholiju i rezignaciju ali i promišljajući o tektonskim promenama u svetu koje se reflektuju na život običnog čoveka, kao što je vreme Varšavskog pakta, stvara analogiju sa ocem: „Mislima i Prisustvom mog prisustva / Da orem duboko među tužnim solterima.“ (33) seme koje razbacuje prema suncu kako se ne bi ugušio u dugovima, da spase mračni svet sopstvenom smrću. Lirski subjekt se očituje kao samosvesni filozof, odvajajući se od sopstvenog ja, oksimoronski i paradoksalno se spasava smrću.

Pesma „Prokleta vremena“ u okvirima modernog vrtloga, kao što je Industrija Sreće, sukobljavaju se „Stari svet iz krcatog veka“ i svet globalizma:

„Naša deca su ranjiva i sve je založeno

u doba nestašluka i poslovnog zujanja.“  (28)

Brine se za decu koja su zarobljenici kockarske industrije, na svakom uglu ulice u nekom kazinu jer oni odrastaju kao „igrači na kursevima sreće“ (Isto) na prostoru gde „se stare fabrike pretvaraju u psihijatrije“(Isto, 29)

Kataklizmična slika sveta proteže se i dalje kroz pesme „U ambisu“, „Stvarno i prividno ustoličenje“, „Slobodan i neusiljen“, „U sviom krugu“ i druge. Ovo je vreme „Kada se sve odronilo u ambis“(27). Personifikovana košava „pogled otrgla“, „lutajući jezikom srca“ uvodi u kosmogonijsku metaforičku eklogu „U sivom krugu“ gde „metori uništavaju sekunde“, a „Zvezde se hvataju u kolo dužica“, tu je i Halejeva kometa, a sve uokvireno u sliku gradske vreve, kiše, vetrova i Novog Sada. Antropocentrična poezija iskazuje svest o mestu čoveka u savremenom trenutku, njegovu otuđenost.

Kako ciklus pesama Sudbine, ima za moto Prisustvo u prošlosti / Prošlost u prisustvu sasvim (ne)očekivano sabira pesme o istorijskim prostorima i događajima, Rimu i Sirmijumu, Proleću u Pragu, ljubavi dvoje poginulih ispod Vrbanje 1993, sećanju na Evropu bez viza, ali i krupari, hamu, posledljem kolaru. Pesme posvetnice sadašnjim i bivšim prijateljima: drugu i bratu Nedeljku Terziću iz Sirmijuma, prof. dr Viorelu Romanu, pesniku Đorđu Kuburiću i dr Luki Anđeliću, sabratu Adamu Puslojiću, prijateljima Jonu Berlovanu-Šampi, Jonu Samoila-Piru i Lučijanu Berlovanu. Pesme posvećuje dragim ljudima, pesnicima i u drugim ciklusima ali su ovde gusto sabrane. Ova poezija nije izraz ličnosti ili emocije, ona je bežanje od njih (Eliot) što ga čini dobrim pesnikom. Ako se prisetimo Eliotovog stava da „nijedan umetnik nema sam za sebe celovito značenje“, jasno nam je da se ocena dela nekog pesnika može iskristalisati samo iz njegovog odnosa prema drugim stvaraocima, iz konteksta.

Treći ciklus Dolazak i prolazak: Pojavljujemo se u kriku / A skrivamo u žalostidovodi do trajnog „jedinstva suprotnosti“, govoreći o tome da tvrdnje u njemu u stvari nisu sve istinite, ili ne mogu obe, zajedno, biti istinite. Antiteza izaziva veoma jak emocionalni utisak, naglašava sukob ideja, a ponekad služi humoru i ironiji. Pesnikova namera je da privuče pažnju, da šokira, uz oksimoron, kontrast, ironiju, metafore, postiže taj efekat. U ovom odeljku su pesme ukorenje na modernom tematsko-motivskom valeru urbanističkih pejzaža, filmskoj terminologiji, televizijskoj pomami, petooktobraskoj revoluciji, suprotstavljanju „proganih zvezda“ ikone što „dobroćudno ćuti“ (Balkanska ikona, 71) „tišini koja reži“, neizbežnim autopoetičkim prosevom:  „Njihovim svetom / Krstare razbaštinjene reči“ (Košmar, 65).

Na kraju ciklusa zaključuje da je „Život kratak, a umetnost duga“ u pesmi „Ars longa“ (80). Pesme nisu ređane hronološki, nego tematsko-motivski, razvrstao ih je sam autor, svakako i prema stilskim osobenostima i dao odeljcima naslove kao i moto u skladu sa tim. Dakle, nisu naslovi ciklusa, naslovi knjiga, već osmišljeni za ovaj izbor daju uvida u celokupno pesništvo Joana babe.

Ciklus Uzvišeni dert: Ti si težnja a ja žudnja / Ko je onda veći dert, obračunava se sa tradicijom, nudeći avangradne prosedee kao rešenja. On je okrenut idejama iz sopstvene beležnice, piše, kao što su roditelji i pradedovi, farbali vunu u crvenu, plavu, žutu i razne druge nijanse da bi tkali ćilime, tako i on boji reči „nekad slatke, kao medenjak sa ogledalom, nekad pune gorčine“. Ovo pisanje „zahteva strast i zanat...“, kako je rekao gigant I. L. Caragiale. Drugi titan struke, Tudor Arghezi, sa svoje strane je rekao da „nijedan zanat nije lepši i bogatiji, bolniji i nežniji, istinitiji i u isto vreme uvrnutiji od prokletog i srećnijeg zanata reči“, a ističe Joan Baba u jednom intervjuu, kao bitnu odredbu za sopstveno stvaralaštvo. Ova knjiga reprezentuje i njegovo shva­ta­nje avan­gard­ne po­e­zi­je i po­e­ti­ke: pe­snik ko­ji ne za­po­sta­vlja na­ci­o­nal­nu ili „ra­snu“ osno­vu, tj. ko­ji se na­do­ve­zu­je na ne­ku tra­di­ci­ju, i ukla­pa je u ra­di­kal­no no­vu for­mu, a na dru­goj stra­ni, on je pre­no­si­lac ak­tu­el­nih evrop­skih, pre sve­ga rumunskih, avan­gard­nih stru­ja­nja. Izdvaja se pesma „Kapija pesnika kabalista“ (103) posvećena Nikiti Staneskuu, Angelu Dumbraveanuu, Petru Stojki, Srbi Ignjatoviću i Adamu Puslojiću, pesma posvećena supruzi Nadi, „Ostrvo ljubavi“ (95) i pesma sinovima kao nastavku života (108-109). Ovde je prikazao šarolikost svog pesničkog izaraza dajući i kratak izbor haiku pesama.

Kao poslednji ciklus Peta dimenzija javlja se kao nešto nepostojeće, nešto što tek treba da bude, uz moto: Tražeći budućnost / Prodajem godine za lepa sećanja, uvodi setu kao emociju bez koje nema liričnosti. Kon­traver­ze su uoč­lji­ve i na ni­vou jed­ne pesme, one se za­pa­ža­ju, čak dosledno, i na dijahro­nijskoj osi pi­sa­nja, iz knjige u knjigu ili iz cikulsa u ciklus. Možemo se prisetiti da su pa­ra­doks i srdž­ba pred­sta­vlja­li uobi­ča­je­nu avan­gar­di­stič­ku pro­vo­ka­ci­ju; me­đu­tim, kod Joana Babe srdžba izostaje, a do­bija pa­ra­doks no­ve ko­no­ta­ci­je sledeći futuristički zanos. Joan Baba je postavio temelje pesničkog modernizma, pevajući o otuđenosti savremenog čoveka, hermetičnim izrazom.

Pri kraju knjige, pretposlednja pesma „Čovek u srcu pete dimenzije“ kao moto ima stihove Pola Valerija: „Pisati, znači predvideti“ (133). Da li je to naš pesnik predvideo sve obrnuto? Da li je sve neočekivano doživeo, pa tako i stihove piše, baš kao što je i u životu samom? Pogovor je pesma naslovna već i to što bi naslovna pesma ili pesma nazvana isto ka knjiga, logično, trebalo da bude prolog, uobičajeno, sam naziv kako je sve obrnuto čini se, realizovan je dosledno, tako se i ona umesto na početku, našla na kraju.

Piše bez znakova interpunkcije, sva slova su velika na početku svakog stiha, poštuje pisanje velikog slova za nazive geografskim pojmova, imena ljudi, valastite imenice. Nema tačka na kraju, neke reči, koje su njemu bitne piše velikim slovom,a po pravopisu ne bi trebalo jer su zajedničke imenice, pridevi i slično, kao što je recimo reč: Razum, pa onda Vaskrsenje, Reka, Zmajevi, Zora, Oštroumnost, Čovek, Vreme, Kosmos, Ljubav, Širok, Vek. Termini su na ovaj način istaknuti, pojačano je njihovo značenje, širok je vezano uz Dunav, ostali termini su razbacani po ciklusima i pesmama, što se iščitava kao dosledan postupak koji pesnik primenjuje u svom stvaralaštvu u trajanju od pola veka, samo u posebnim prilikama, promišljeno i vešto uklopivši ove simbole u metafore, poređenja, personifikacije i druge stilske figure.

Njegova lirika je u vezi i sa prevodilaštvom, on se često javlja kao majstor u prepevavanju stihova sa rumunskog i sa srpskog na rumunski jezik. Bavi se prevođenjem i sa preko 900 objavljenih bibliografskih jedinica zaskužan je što su mnogi srpski pesnici objavljeni u Rumuniji i obrnuto, mnogi rumunski u Srbiji.

Do sada su mu radovi objavljeni u 130 časopisa u zemlji i inostranstvu, a pesme su mu prevođene na srpski, engleski, francuski, španski, italijanski, ruski, poljski, švedski, mađarski, slovački, kineski, grčki, arapski, bugarski, makedonski i rusinski.

Joan Baba je uvršten u kapitalna dela Rumunske akademije,u istorije književnosti i u preko stotinu antologija na rumunskom, srpskom, evropskim i svetskim jezicima.

O njegovom pesničkom opusu objavljeno je 200 analiza, eseja. Dobitnik je 82 nagrade, medalje i plakete u Rumuniji, Srbiji, Republici Moldaviji, Bugarskoj, Libanu, Italiji, Kini.

Njegov život izgrađen je od pesama, časti i napornog rada, ono što je Joan Baba stvorio i postigao za svojih sedam decenija života i za preko pet decenija novinarske i izdavačke delatnosti je jasan, značajan i prav trag u vremenu i prostoru. Njegove zasluge, za koje je nagrađen visokim priznanjima kod nas i u inostranstvu, tek će da se vrednuju.

Ovo je ipak, za sada najreprezentativnija lična knjiga poezije ovog pesnika, štampana čak i kao umetnički predmet. Pred nama je poezija savremena, transkulturna, multikulturalna i interkulturalna lirika koja je, u skladu, ako ne i više, sa onim što se piše u svetu i kao takva doprinosi kvoti književnih vrednosti Evrope. Sigurno zato je najveći emineskolog današnjice akad. Mihaj Ćimpoj (član Rumunske akademije, Akademije nauka Republike Moldavije i Evropske akademije), u svojoj knjizi studija[2] zapisao da jeduša pesnika Joana Babe „puna iskre, talasa i rezonancija tako da izgleda poput zvučne kutije”a po strukturi jeseninska i blagianska [Lučijan Blaga], te da je „pesnik sa nepogrešivom fizionomijom” koja prikladno izvire iz njegove muzičke i slikovne osetljivosti „kao novi Orfej koji čini da raznobojni svemir peva i manifestuje u zvučnim i hromatskim podudarnostima”. Joan Baba, je osvednočeno jedan od značajnih pisaca rumunskog jezika koji ima ogroman uticaj na oblikovanje poezije u obe zemlje. On nastavlja Arijadninu, multikulturalnu nit pisanja, vodeći nas kroz lavirinte lirike, nastavlja pisanje i prevođenje jačajući kulturen veze ove dve zemlje. Ono što je u njegovim pesmama ipak neizrecivo, ono što ostaje tajanstveno, dato je čitaocu da nasluti, da oseti, da doživi jer je s one strane govora, tako je obrnuto.

---

[1]U knjizi su zastupljene pesme koje su u originalu pisane na srpskom jeziku, ali one koje su pisane na rumunskom. Svaka pesma koja je prevedena sa rumunskog na srpski jezik, u knjizi je potpisana imenom prevodioca. Često je to i autor, uz još jednog prevodioca, a većinu pesama je preveo Ivo Munćan.

[2]Mihaj Ćimpoj „Critice, vol. II, Centrul și marginea” („Kritike, Tom II, Centar i periferija”), Fondacija „Scrisul românesc”, Krajova, 2002, str. 149-152.

PODELITE OVAJ TEKST NA: