детаљ слике: КРК Арт дизајн

Мултикултурална лирика Јоанa Бабe

Проф. др Слађана Миленковић

САЖЕТАК: У тексту је анализиран избор из поезије једног од најзначајнијих савремених румунских и српских писаца Јоана Бабе, Тако је – обрнуто,  као први репрезентативан избор који је сачинио аутор, а који даје увида у његово целокупно поетско стваралаштво. Сагледава се значај поезије овог аутора, у пољу савремене српске и румунске поезије која се ствара у Србији, као и њен карактер, вредновање и кодификација дела Јоана Бабе. У раду се анализирају њена билингвална својства, разматра се у светлу румунско-српских књижевних и културних веза, с посебним освртом на кључне мотиве, стил и композицију као њеним главним одликама.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Јоан Баба, лирика, мултикултураност.

Избор из поезије „Тако је – обрнуто“ (Нови Сад ДНК-Друштво новосадских књижевника  2021) Јоана Бабе  једног од најзначајнијих савремених румунских и српских писаца круна је његовог стваралаштва у стиховању. Објављен поводом 70 година живота румунско-српског Орфеја даје целовиту слику о њему као лиричару, а други аспекти његовог деловања чекају на сличне изборе и/или монографска дела и зборнике. Овај песник, новинар, публициста, преводилац, лексикогаф, историчар књижевности и уредник, представио је своје поетско стваралаштво у избору на српском језику у библиотеци или едицији Изузетак и то као књигу број 1. Дакле, он је први имао част да му удружење писаца Новог Сада објави изабране песме, и то заслужено. Заслужио је он и много раније овакву част али сад су се, вероватно, стекли услови да се то уради. Зато је пред нама књига у којој су дати и изводи из бројних критичких осврта на његово песништво, биографија и изабрана библиографија која је веома обимна, иако садржи само књиге чији је он аутор.

Међународној књижевној јавности Јоан Баба познат је и као новинар и публициста. Био је заменик и главни и oдговорни уредник Програма на румунском језику Радио Новог Сада (1981–1989), одговорни уредник Програма на румунском језику Телевизије Војводине(2005-2012), а упоредо као дугогодишњи главни и одговорни уредник Часописа за књижевност, уметност и прекограничну културу „Лумина“ (1995 - 2020) који излази под окриљем НИУ Либертатеа из Панчева уредио је стотину бројева, а уређивао је и познату „Колекцију Лумине“ у којој је објавио 34 ретких књига и значајна имена савремене румунске и српске књижевности. Часопису „Лумина” додељена је „Искра културе” (1998) и одликовање председника Румуније „Заслуге за културу” у рангу Официра 2019. године. Много је писао и објављивао на румунском у Србији, а песме су му  објављене у 130 књижевних часописа у Румунији, Европи, САД и Кини.  

Објавио је 25 књига поезије, и исто толико књига историје књижевности и лексикографска дела, монографије, приредио бројне антологије и зборнике, као и 15 препева и превода у разним књигама са српског на румунски и обратно.Прву књигу поезије објавио је 1984. године на румунском у Панчеву, а наредне, неке паралелно и на српском, енглеском или тројезично на румунском, француском и енглеском, односно на румунском, грчком и српском, библиофилске збирке на седам светских језика, у Панчеву и Уздину, Новом Саду, Пожеги, Сремској Митровици, Торку; у Румунији (Темишвар, Јаши, Моинешти, Дробета Турн Северин, Крајова, Букурешт), Републици Молдавији (Кишињев), а најновијије „O sută și una de poezii” („Сто једна песма”) у издању Румунске Академије у Букурешту 2020 и „Тако је - обрнуто”, ДНК, Нови Сад 2021.

Књига „Тако је – обрнуто“ се отвара песмом „Спирала круга“ у циклусу Уместо предговора Јоан Баба исписује своје песничко „Вјерују“, он верује у „Сопствено Ја“ које „Обликује водене кругове у новом корену“, дајући аутопоетички слој, као мало који самосвестан стваралац у песми „Спирала круга“:

„Из тачке која рaсте у прстенове

Магична реч

Обавијена Хирстоовм мантијом

Плови

Кружном реком Ка другом времену“ (13)

Песма је, као и све остале објављена на српском језику, међутим, неке су настале на српском, док су већином преведене са румунског језика, тако је ову песму превео аутор и Богдана Петровић, а многе друге је превео Иво Мунћан[1]. Код превода је увек питање колико су верни оригиналу, колико се мелодија и ритам изворника могу пренети у други језик, зато је драгоцено кад песник учествује у преводу јер то онда има ранг препева. Дотичемо се овде, неизбежно и питања румунске књижевности у Србији. То је непобитна чињеница, веома сложена али изискује детљаније тумачење, за шта ће бити од значаја и проучавање делa, баш овог песника. Баба је и наш и страни, он је и домаћи, аутохтон и странац, ако румунску књижевност посматрамо као матичну, он је писац на румунском језику али припада корпусу дела објављених у Србији, некада Југославији, која су настајала, неизбежно, под чулном димензијом његовог боравишта. Стога су за његово стварање битне национална и културна припадност, али и простор где живи, историјске околности овде, место где га је могуће срести, где се најчешће креће. „Моје је оно што видим, чујем, миришем, највећи број заједничких представа о свету повезује ме с онима у чијој се близини налазим, сусрећем мештане, овдашње“ Конрадове су речи којима се употпуњује расправа о двојезичности песника. Познат је и став историчара књижевности да је сваки писац огледало своје епохе, био он свестан тога или не, он је производ и друштва у којем живи, јер нико не ствара еx nihilo - ни из чега, него из свог бића, личности која је обликована друштвом, поднебљем и наслеђем.Чулна димензија оваплоћена у овим песмама оубличава песника боље од сваког другогличног податка.

Књижевни рад Јоана Бабе, суштински је део заједнице Румуна у Србији и као такав одсликава и њихове наде, осећања и жеље. Зато је веома спефично сагледавање Бабиног стваралштва, може да се анализира из свих ових аспеката, као и при сагледавању различитих генерација стваралаца, почев од односа према Васку Попи или Јону Милошу. Свакако, од стране универзитетских професора, румунска књижевност у нашој земљи схваћена је као је артикулисани и синхрони део са румунском књижевношћу у целини, иако има право на разлике што јој даје додатну вредност. Јоан Баба својим песмама доприноси томе да је та књижевност схваћена као стуб заједнице и језика.

У његовим стиховима изражена је филозофска жеља, по којој је време „тренутак који пролази“, живот је, каже песник „само низ тренутака за памћење“, а сматра да „време не пролази, идемо напред у времену“. У својој имагинацији Јоан Баба користи мајсторску игру речима у мотоу сваког циклуса песама, надахнуто, оксиморнски. Први циклус названАналогија, као мото има парадоксистички дистих, Истина лажи / Лаж истине, који је филозофски снажан оксиморон, даје снажан подстицај за размишљање. Стихови који се у форми дистиха налазе испод сваког наслова циклуса, одељка, као у огледалу, два су света, један реалан и други имагинаран, иза огледала, али питање је који је прави.

Људи су одувек највише ценили истину, зато се до ње тешко и стиже, понекад чак преко лажи, као да порујуче ово гесло или пак наводи на опрез да добро разликујемо једно од другог. Поједини стихови могу да се осамостале као афоризми, као максиме и пословице, у бројним песмама, као из песме „Принцип точка“с почетка, „Све зависи из ког се угла посматра свет“. Песма„Кутија преображења“ чува наслеђе предака које се преноси с колена на колено,„С разноврсним преминулим списима“ као што су преци фарбали вуну и правили ћилим, тако и он ниже стихове, али модерне, згуснуте, метафоричке. На темељу традиције, Баба иде корак даље и уводи новине, он не понавља прошлост, он је из ње извукао линије које наставља да тка стиховима на нов начин. Традиција је за њега потка, на којој он ствара своје оригиналне шаре, правећи отклон од ње и истовремено запажајући и истичући ванвременско.

Та кутија преображења одличним стихом уоквирена:„У кошуљици пепељастог времена“, та кутија предака,остала је читава, маестрално поентира стиховима:

„Чезнући за мало ваздуха и светла

 Закривљена песма

 Гребе камен

И пригушено

Очитава монолог“ (23).

У његовој поезији има поетског и ноетског. Он ствара и опажа, дакле, он ствара и просуђује. Промишља о свету, човеку, његовом месту у данашњици, али о књижевности, стиховима, директно тематизује литературу и писце, нпр. спомињући Васка Попу: „Васко би сада рекао...“ (Исто), узимајући његове стихове као мото. (Исто, 76) Лирику Јоана Бабе можемо довести у везу са лириком Васка Попе, у елиптичности израза, концетрованости и снази песничке слике, физофским питањима која га покрећу на стварање, размишљање о месту човека у свету и смислу свега постојећег. Његово велико знање није умртвило његов песнички сензибилитет, он има свест о великим песницима светске и националних књижевности, транспонује своје знање у стихове уз онај комадић песниковог духа који га дововди до универзалног. На неколико места спомиње друге писце, слепог Хомера, његов еп Одисеју („Проклета времена“, 28) светске лиричаре, попут Хелдерлина у песми „Слободан и неусиљен“. Песник истражује препуне излоге, па мало касније у истој песми, усецајући у слику садашњице, у градску вреву, архаичне приказе неких традиционалних, данас скоро непостојећих обичаја кад каже:

„Као пуж дневно прелазим километре

 кроз орфички свет Фридриха Хелдерлина...

- - - - - - - - --  

Потиштен свог оца замишљам

 како се некада држао голе плуга.“ (32)

Дубоко осећајући сету, меланхолију и резигнацију али и промишљајући о тектонским променама у свету које се рефлектују на живот обичног човека, као што је време Варшавског пакта, ствара аналогију са оцем: „Мислима и Присуством мог присуства / Да орем дубоко међу тужним солтерима.“ (33) семе које разбацује према сунцу како се не би угушио у дуговима, да спасе мрачни свет сопственом смрћу. Лирски субјект се очитује као самосвесни филозоф, одвајајући се од сопственог ја, оксиморонски и парадоксално се спасава смрћу.

Песма „Проклета времена“ у оквирима модерног вртлога, као што је Индустрија Среће, сукобљавају се „Стари свет из крцатог века“ и свет глобализма:

„Наша деца су рањива и све је заложено

у доба несташлука и пословног зујања.“  (28)

Брине се за децу која су заробљеници коцкарске индустрије, на сваком углу улице у неком казину јер они одрастају као „играчи на курсевима среће“ (Исто) на простору где „се старе фабрике претварају у психијатрије“(Исто, 29)

Катаклизмична слика света протеже се и даље кроз песме „У амбису“, „Стварно и привидно устоличење“, „Слободан и неусиљен“, „У свиом кругу“ и друге. Ово је време „Када се све одронило у амбис“(27). Персонификована кошава „поглед отргла“, „лутајући језиком срца“ уводи у космогонијску метафоричку еклогу „У сивом кругу“ где „метори уништавају секунде“, а „Звезде се хватају у коло дужица“, ту је и Халејева комета, а све уоквирено у слику градске вреве, кише, ветрова и Новог Сада. Антропоцентрична поезија исказује свест о месту човека у савременом тренутку, његову отуђеност.

Како циклус песама Судбине, има за мото Присуство у прошлости / Прошлост у присуству сасвим (не)очекивано сабира песме о историјским просторима и догађајима, Риму и Сирмијуму, Пролећу у Прагу, љубави двоје погинулих испод Врбање 1993, сећању на Европу без виза, али и крупари, хаму, последљем колару. Песме посветнице садашњим и бившим пријатељима: другу и брату Недељку Терзићу из Сирмијума, проф. др Виорелу Роману, песнику Ђорђу Кубурићу и др Луки Анђелићу, сабрату Адаму Пуслојићу, пријатељима Јону Берловану-Шампи, Јону Самоила-Пиру и Лучијану Берловану. Песме посвећује драгим људима, песницима и у другим циклусима али су овде густо сабране. Ова поезија није израз личности или емоције, она је бежање од њих (Елиот) што га чини добрим песником. Ако се присетимо Елиотовог става да „ниједан уметник нема сам за себе целовито значење“, јасно нам је да се оцена дела неког песника може искристалисати само из његовог односа према другим ствараоцима, из контекста.

Трећи циклус Долазак и пролазак: Појављујемо се у крику / А скривамо у жалостидоводи до трајног „јединства супротности“, говорећи о томе да тврдње у њему у ствари нису све истините, или не могу обе, заједно, бити истините. Антитеза изазива веома јак емоционални утисак, наглашава сукоб идеја, а понекад служи хумору и иронији. Песникова намера је да привуче пажњу, да шокира, уз оксиморон, контраст, иронију, метафоре, постиже тај ефекат. У овом одељку су песме укорење на модерном тематско-мотивском валеру урбанистичких пејзажа, филмској терминологији, телевизијској помами, петооктобраској револуцији, супротстављању „проганих звезда“ иконе што „доброћудно ћути“ (Балканска икона, 71) „тишини која режи“, неизбежним аутопоетичким просевом:  „Њиховим светом / Крстаре разбаштињене речи“ (Кошмар, 65).

На крају циклуса закључује да је „Живот кратак, а уметност дуга“ у песми „Арс лонга“ (80). Песме нису ређане хронолошки, него тематско-мотивски, разврстао их је сам аутор, свакако и према стилским особеностима и дао одељцима наслове као и мото у складу са тим. Дакле, нису наслови циклуса, наслови књига, већ осмишљени за овај избор дају увида у целокупно песништво Јоана бабе.

Циклус Узвишени дерт: Ти си тежња а ја жудња / Ко је онда већи дерт, обрачунава се са традицијом, нудећи аванградне проседее као решења. Он је окренут идејама из сопствене бележнице, пише, као што су родитељи и прадедови, фарбали вуну у црвену, плаву, жуту и разне друге нијансе да би ткали ћилиме, тако и он боји речи „некад слатке, као медењак са огледалом, некад пуне горчине“. Ово писање „захтева страст и занат...“, како је рекао гигант И. Л. Царагиале. Други титан струке, Тудор Аргхези, са своје стране је рекао да „ниједан занат није лепши и богатији, болнији и нежнији, истинитији и у исто време уврнутији од проклетог и срећнијег заната речи“, а истиче Јоан Баба у једном интервјуу, као битну одредбу за сопствено стваралаштво. Ова књига репрезентује и његово схва­та­ње аван­гард­не по­е­зи­је и по­е­ти­ке: пе­сник ко­ји не за­по­ста­вља на­ци­о­нал­ну или „ра­сну“ осно­ву, тј. ко­ји се на­до­ве­зу­је на не­ку тра­ди­ци­ју, и укла­па је у ра­ди­кал­но но­ву фор­му, а на дру­гој стра­ни, он је пре­но­си­лац ак­ту­ел­них европ­ских, пре све­га румунских, аван­гард­них стру­ја­ња. Издваја се песма „Капија песника кабалиста“ (103) посвећена Никити Станескуу, Ангелу Думбравеануу, Петру Стојки, Срби Игњатовићу и Адаму Пуслојићу, песма посвећена супрузи Нади, „Острво љубави“ (95) и песма синовима као наставку живота (108-109). Овде је приказао шароликост свог песничког изараза дајући и кратак избор хаику песама.

Као последњи циклус Пета димензија јавља се као нешто непостојеће, нешто што тек треба да буде, уз мото: Тражећи будућност / Продајем године за лепа сећања, уводи сету као емоцију без које нема лиричности. Кон­травер­зе су уоч­љи­ве и на ни­воу јед­не песме, оне се за­па­жа­ју, чак доследно, и на дијахро­нијској оси пи­са­ња, из књиге у књигу или из цикулса у циклус. Можемо се присетити да су па­ра­докс и срџ­ба пред­ста­вља­ли уоби­ча­је­ну аван­гар­ди­стич­ку про­во­ка­ци­ју; ме­ђу­тим, код Јоана Бабе срџба изостаје, а до­бија па­ра­докс но­ве ко­но­та­ци­је следећи футуристички занос. Јоан Баба је поставио темеље песничког модернизма, певајући о отуђености савременог човека, херметичним изразом.

При крају књиге, претпоследња песма „Човек у срцу пете димензије“ као мото има стихове Пола Валерија: „Писати, значи предвидети“ (133). Да ли је то наш песник предвидео све обрнуто? Да ли је све неочекивано доживео, па тако и стихове пише, баш као што је и у животу самом? Поговор је песма насловна већ и то што би насловна песма или песма названа исто ка књига, логично, требало да буде пролог, уобичајено, сам назив како је све обрнуто чини се, реализован је доследно, тако се и она уместо на почетку, нашла на крају.

Пише без знакова интерпункције, сва слова су велика на почетку сваког стиха, поштује писање великог слова за називе географским појмова, имена људи, валастите именице. Нема тачка на крају, неке речи, које су њему битне пише великим словом,а по правопису не би требало јер су заједничке именице, придеви и слично, као што је рецимо реч: Разум, па онда Васкрсење, Река, Змајеви, Зора, Оштроумност, Човек, Време, Космос, Љубав, Широк, Век. Термини су на овај начин истакнути, појачано је њихово значење, широк је везано уз Дунав, остали термини су разбацани по циклусима и песмама, што се ишчитава као доследан поступак који песник примењује у свом стваралаштву у трајању од пола века, само у посебним приликама, промишљено и вешто уклопивши ове симболе у метафоре, поређења, персонификације и друге стилске фигуре.

Његова лирика је у вези и са преводилаштвом, он се често јавља као мајстор у препевавању стихова са румунског и са српског на румунски језик. Бави се превођењем и са преко 900 објављених библиографских јединица заскужан је што су многи српски песници објављени у Румунији и обрнуто, многи румунски у Србији.

До сада су му радови објављени у 130 часописа у земљи и иностранству, а песме су му превођене на српски, енглески, француски, шпански, италијански, руски, пољски, шведски, мађарски, словачки, кинески, грчки, арапски, бугарски, македонски и русински.

Jоан Баба је уврштен у капитална дела Румунске академије,у историје књижевности и у преко стотину антологија на румунском, српском, европским и светским језицима.

О његовом песничком опусу објављено је 200 анализа, есеја. Добитник је 82 награде, медаље и плакете у Румунији, Србији, Републици Молдавији, Бугарској, Либану, Италији, Кини.

Његов живот изграђен је од песама, части и напорног рада, оно што је Јоан Баба створио и постигао за својих седам деценија живота и за преко пет деценија новинарске и издавачке делатности је јасан, значајан и прав траг у времену и простору. Његове заслуге, за које је награђен високим признањима код нас и у иностранству, тек ће да се вреднују.

Ово је ипак, за сада најрепрезентативнија лична књига поезије овог песника, штампана чак и као уметнички предмет. Пред нама је поезија савремена, транскултурна, мултикултурална и интеркултурална лирика која је, у складу, ако не и више, са оним што се пише у свету и као таква доприноси квоти књижевних вредности Европе. Сигурно зато је највећи еминесколог данашњице акад. Михај Ћимпој (члан Румунске академије, Академије наука Републике Молдавије и Европске академије), у својој књизи студија[2] записао да једуша песника Јоана Бабе „пуна искре, таласа и резонанција тако да изгледа попут звучне кутије”a по структури јесенинска и благианска [Лучијан Блага], те да је „песник са непогрешивом физиономијом” која прикладно извире из његове музичке и сликовне осетљивости „као нови Орфеј који чини да разнобојни свемир пева и манифестује у звучним и хроматским подударностима”. Јоан Баба, је осведночено један од значајних писаца румунског језика који има огроман утицај на обликовање поезије у обе земље. Он наставља Аријаднину, мултикултуралну нит писања, водећи нас кроз лавиринте лирике, наставља писање и превођење јачајући културен везе ове две земље. Оно што је у његовим песмама ипак неизрециво, оно што остаје тајанствено, дато је читаоцу да наслути, да осети, да доживи јер је с оне стране говора, тако је обрнуто.

---

[1]У књизи су заступљене песме које су у оригиналу писане на српском језику, али оне које су писане на румунском. Свака песма која је преведена са румунског на српски језик, у књизи је потписана именом преводиоца. Често је то и аутор, уз још једног преводиоца, а већину песама је превео Иво Мунћан.

[2]Михај Ћимпој „Critice, vol. II, Centrul și marginea” („Критике, Том II, Центар и периферија”), Фондација „Scrisul românesc”, Крајова, 2002, стр. 149-152.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: