|
|
|
 | Vladimir Radovanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
I, kraj je! Nekada je i drugačije od uobičajenog. Nekada miris promrzlog cveća nadjača smrad prljavih ulica, nadjača miris mrlja vrelog asfalta. Retko, ali se ipak dogodi. I ogoljeno drveće se ponekad čini kao raskošni drvored tišine. Dogode se jutra, mirna i tiha, i hod kroz njih je hod kroz san. Mislima natopljenim olovom kuljaju nemir i bes. Senka klizi niz početak ponovljenog. Zakoračivši u mrak ranog jutra, prelazi ulicu, hoda po navici. U odlutalosti podigne pogled iza prvog ugla, vrati pogled i nastavi. Iza sebe ostavlja prvu prepreku, ali vratiće se. Na raskrsnici bi da odustane, vratila bi se, ali nastavlja. Mera odmerenog je navika. Promenila je stranu ulice da bi pružila otpor preslikanim navikama. Hoda između žbunova koji seku ulicu, hoda po mrljama narušene preslikanosti. Sasvim je blizu. Limeni kavez privida je u pogledu. Usporava. Razmišlja, ali ništa, još jednom se događa Ništa i neće učiniti. Tišinu narušavaju glasovi. Prazni, reski, razvučeni i teški koraci, privid postojanja. Dan koji započinje biće mučniji, prazniji i bedniji. Biće dan čiji kraj je najveća želja. Misli su sve olovnije i užarenije. Um je razdražljiv i srce snažno kuca. Prostor je prepun lepljivog taloga, guši. Spava, ili to želi. Iza skrivenog dana, senka goni vreme da iscuri. Čeka noć. Beži, ali sustiže... Glasovi šapuću, glasovi govore, ponavljaju se. Zna da sledi ta ista misao između dve nabujalosti. Prećutaće odgovor, neće upasti u zamku, makar će izgledati drugačije. Ustaće i misao je... Da može i mora bolje. Kratkotrajni osmeh senke poslaće nadu umu, ali neće se dugo zadržati. Pada u sledećem trenutku. I, kraj je?
|
