|
|
|
 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
И, крај је! Некада је и другачије од уобичајеног. Некада мирис промрзлог цвећа надјача смрад прљавих улица, надјача мирис мрља врелог асфалта. Ретко, али се ипак догоди. И огољено дрвеће се понекад чини као раскошни дрворед тишине. Догоде се јутра, мирна и тиха, и ход кроз њих је ход кроз сан. Мислима натопљеним оловом куљају немир и бес. Сенка клизи низ почетак поновљеног. Закорачивши у мрак раног јутра, прелази улицу, хода по навици. У одлуталости подигне поглед иза првог угла, врати поглед и настави. Иза себе оставља прву препреку, али вратиће се. На раскрсници би да одустане, вратила би се, али наставља. Мера одмереног је навика. Променила је страну улице да би пружила отпор пресликаним навикама. Хода између жбунова који секу улицу, хода по мрљама нарушене пресликаности. Сасвим је близу. Лимени кавез привида је у погледу. Успорава. Размишља, али ништа, још једном се догађа Ништа и неће учинити. Тишину нарушавају гласови. Празни, рески, развучени и тешки кораци, привид постојања. Дан који започиње биће мучнији, празнији и беднији. Биће дан чији крај је највећа жеља. Мисли су све оловније и ужареније. Ум је раздражљив и срце снажно куца. Простор је препун лепљивог талога, гуши. Спава, или то жели. Иза скривеног дана, сенка гони време да исцури. Чека ноћ. Бежи, али сустиже... Гласови шапућу, гласови говоре, понављају се. Зна да следи та иста мисао између две набујалости. Прећутаће одговор, неће упасти у замку, макар ће изгледати другачије. Устаће и мисао је... Да може и мора боље. Краткотрајни осмех сенке послаће наду уму, али неће се дуго задржати. Пада у следећем тренутку. И, крај је?
|
