detalj slike: KRK Art dizajn

Lakoća nestajanja  

Ne moraš ništa posebno da uradiš.

Dovoljno je da se rodiš preosetljiv.

Svakako će nekad neka mačka

uginuti pred tvojim očima.

Pogledaćeš film o ljudskim zverstvima

Ili ga doživeti gledajući život.

Ne moraš da odeš daleko...

Svuda čuči u zasedi neka nepravda

da baš tvoje srce pogodi kad ispali metak.

Neke kiše padaju iz oblaka

bremenitih od tuge baš u tvoje oči.

Možda zato što ih nikad ne zatvaraš.

Ne moraš ništa posebno da uradiš

da bi stekao bol gledajući u tamu,

jer je toliko ima u ljudima.

Ne moraš da se podmećeš.

Svakako te neće mimoići udarci života

koji voli da šiba po izvrnutoj koži

s kojom se takvi rađaju.

Ne moraš da se trudiš da se spasavaš.

Svakako te spas od nesreće neće usrećiti.

Sreća nije utočište od straha,

već zlatni dukat koji ti nebo spusti u kolevku

ako si pod takvom zvezdom rođen.

Ne moraš zapravo ništa da preduzmeš.

Dovoljno je da sve osećaš,

pa da ti izbavljenja nema.

Obmana

Treba izaći živ iz ove pesme

U svakom stihu umire po jedan od nas

Iako je sve u početku ličilo na varku

Samo uzgredni refren smrti

Spotaknuti očaj, iščileo žal...

Treba dograbiti neku toljagu, nož...

Iskeziti se strašno toj ludoj smrti u lice

Odalamiti je po zgrčenoj šaci

Kojom davi tvoj poslednji dah

Vrisnuti u snu da se rasprsne strah

Pa otići po čašu vode obliven znojem, ali živ.

Treba preseći nekako to uže što se steže...

Zariti nokte u podvaljak nemani

Što nas odnosi

Sagoreti krila te zloguke ptice

Pozvoniti stvoritelju na vrata i zatražiti

Objašnjenje za sav taj užas kojim nam preti

Za sparuškana tela, ropce i suze

Za sve jezive prevare da je život lep.

Ili neka ukine nebo, prolećne valcere povetarca

Nedeljne ručkove za stolom gde se puši supa

I pamti bolno dugo, nasmejano lice majke

Koje nema više...

Dok sat besmisleno meri vreme

Koje će ipak pojesti svoju decu

Nakon što istina dođe po svoje.

Kako razmrsiti sopstveni život

Nemoj...

Samo zažmuri i pokušaj da

Nekolebljivim zamahom

Oštrog sečiva udariš čvor.

Najbolje je da oštrica bude misao

Obnevidela od piljenja

U nepostojeći smisao.

Ona je najhladnokrvnije sečivo.

Potom se pomno zagledaj

U rasutu pređu...

Ne žali predugo zbog nemogućnosti

Da je spojiš po bojama i vrsti.

Svakako nikada nije tvorila nit do spasa,

Nit' bila spas.

Onda ne progovaraj.

Nikome ni reč.

Trebaće ti prilično vremena

Da se opremiš za put.

Ljudi uvek hoće da znaju gde ideš.

Ne treba ti to. Ne ovaj put.

Dobro je što se nećeš vratitii

I morati da pripovedaš šta si video.

Raz(bajalica)

Ne gorom, ne vodom

Ne putem

kojim čovek il' zver hode

Ne pred zoru

Ne pred ponoć

I dan trezan ti preskoči

Lomljiv Mesec

Žarno Sunce...

Čekajući, zaspaću ti

Snom tananim dozvaću te

Pa poskoči i zadeni

Zelen travu za pojasa

Crven konac oko pasa!

Nek' se gora razgovori

Neka mesec san prevari

Nek' mu sunce jatak bude

A ti pođi među ljude

Pa me traži i premeći

Do tri carstva zabravljena

Svaka vrata pečaćena...

Spavaću ti još sto leta

Ciče zime, žarno sunce

Nećeš znati šta se deva

Među gorom i međ' vodom

Nit' da l' sanak java biva

Da l' ti umreh il' sam živa!

PODELITE OVAJ TEKST NA: