detalj slike: KRK Art dizajn

ODžAČAR

Jutros nam je bio odžačar.

Došao je, razume se, da sačisti gar,

da ponovo prodišu šporeti

da još štošta u njima može izgoreti!

Još pokoja masna stranica hronike

koju je majka čitala ispod stare lampe.

I njena slova pročitana

koja nikad više neće izaći iz štampe.

I mokre cepanice stare topole

za koju su svi pričali kako je vole.

Pa kako zaboraviše šta su rekli

kada su je sekli.

Da bi se grejali...

I bar još dva-tri naramka ćutke.

Ali zar bacamo i neke lepe trenutke

dok smo, recimo, kukuruz sa nje krunili.

Zašto? Da bi kukuruz prodali,

a ćutkama šporet punili.

Da bi prezimili...

Zar zato? Ili da bi se ipak dimili

kao sirovi komadi mesa,

bez uspomena...

I ove preostale kutijice lekova

što je baba pila da ostane jaka.

I sve što pojmi ruka čovekova,

sve će jednom otići tamo gde je baka...

Jutros nam je bio odžačar

i nikad se ne vratio više!

Jer ako nam šporet prodiše još jednom,

sve će drugo prestati da nam diše!

Kriva je Atina

I ta noć kada ste zagrljeni stajali

Pod kišobranom ljubavi,

A ja slomljen, pokisao do gole kože.

Kriva je kiša

Što je neumorno padala čitave noći.

Ti si kriva

Što si spretno zavila

Nadu moju u čaršav ništavila.

Ali najviše je kriva Atina

I ta noć kada ste zagrljeni stajali

Pod kišobranom ljubavi,

A ja slomljen, pokisao do gole kože,

Pod nežnim dodirima zaboravljene kiše.

Zvao sam je Dajana

Pamtim još ulicu punu cveća svelog,

Što umiraše od mirisa njenog.

Pamtim i ulicu punu niskih zgrada

S kojih crep poče netaknut da pada.

Sve zbog nje, verovatno.

A i ja sam se mogao zatresti ko klatno

I nemoćno malen na kolena pasti.

Teško onom ko je sada ljubi,

Taj će srećnik umreti od slasti.

Bila je lepa kao da je svajana.

Setim joj se imena. Zvao sam je Dajana.

Dajana,

Najmanje dobijaš kad najviše daješ,

Jer ljubav je lapa, ali je kratka.

Biće kasno da se sutra kaješ,

Kada davna prošlost novu tugu satka.

Nemam volje trenutke da brojim,

U kojima mi misli nije klimala.

Sad mogu obliti suzama svojim,

Ljubav koju sa mnom nikad nije imala.

Srca nam nikad nisu bila spajana.

Setim joj se imena. Zvao sam je Dajana.

Nemoćan sam opet na kolena pao,

Jer sve što sam imao – samo njoj sam dao.

U mome umu vlada stanje ratno.

Sve zbog nje, verovatno.

PODELITE OVAJ TEKST NA: