детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОЏАЧАР

Јутрос нам је био оџачар.

Дошао је, разуме се, да сачисти гар,

да поново продишу шпорети

да још штошта у њима може изгорети!

Још покоја масна страница хронике

коју је мајка читала испод старе лампе.

И њена слова прочитана

која никад више неће изаћи из штампе.

И мокре цепанице старе тополе

за коју су сви причали како је воле.

Па како заборавише шта су рекли

када су је секли.

Да би се грејали...

И бар још два-три нарамка ћутке.

Али зар бацамо и неке лепе тренутке

док смо, рецимо, кукуруз са ње крунили.

Зашто? Да би кукуруз продали,

а ћуткама шпорет пунили.

Да би презимили...

Зар зато? Или да би се ипак димили

као сирови комади меса,

без успомена...

И ове преостале кутијице лекова

што је баба пила да остане јака.

И све што појми рука човекова,

све ће једном отићи тамо где је бака...

Јутрос нам је био оџачар

и никад се не вратио више!

Јер ако нам шпорет продише још једном,

све ће друго престати да нам дише!

Крива је Атина

И та ноћ када сте загрљени стајали

Под кишобраном љубави,

А ја сломљен, покисао до голе коже.

Крива је киша

Што је неуморно падала читаве ноћи.

Ти си крива

Што си спретно завила

Наду моју у чаршав ништавила.

Али највише је крива Атина

И та ноћ када сте загрљени стајали

Под кишобраном љубави,

А ја сломљен, покисао до голе коже,

Под нежним додирима заборављене кише.

Звао сам је Дајана

Памтим још улицу пуну цвећа свелог,

Што умираше од мириса њеног.

Памтим и улицу пуну ниских зграда

С којих цреп поче нетакнут да пада.

Све због ње, вероватно.

А и ја сам се могао затрести ко клатно

И немоћно мален на колена пасти.

Тешко оном ко је сада љуби,

Тај ће срећник умрети од сласти.

Била је лепа као да је свајана.

Сетим јој се имена. Звао сам је Дајана.

Дајана,

Најмање добијаш кад највише дајеш,

Јер љубав је лапа, али је кратка.

Биће касно да се сутра кајеш,

Када давна прошлост нову тугу сатка.

Немам воље тренутке да бројим,

У којима ми мисли није климала.

Сад могу облити сузама својим,

Љубав коју са мном никад није имала.

Срца нам никад нису била спајана.

Сетим јој се имена. Звао сам је Дајана.

Немоћан сам опет на колена пао,

Јер све што сам имао – само њој сам дао.

У моме уму влада стање ратно.

Све због ње, вероватно.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: