detalj slike: KRK Art dizajn

Reči  od olova

     Pomislim, bolje je da se taj trenutak nerazmišljanja nije dogodio. Moja greška, pogrešna odluka, slabost, strah od usamljenosti i praznine. Ćutao sam, suzdržavao se, nisam želeo da ogolim sopstveno stanje izazvano trenutkom. Sa mukom sam ćutao i prizivao.

     Dogodi se iznenada, otvori se kutija i iz nje izlete utvare u jurišu. Na pijanstvo i razuzdanost, odgovorio sam tiho, isparavanjem. Da li osećam stid, kajanje, ili bilo šta drugo? Ne! Osećam gorčinu naivnosti i bes koji mi kruži danima telom, kao zmija, ujeda me, stvara sitne rane, krvarim pomalo, ali svaki dan, svaki sat.

    Izrekao sam sve, ili ono najpotrebnije. Sve je stavljeno pred izbor, mogući i neželjeni. Bekstvo zauvek u koje nisam poverovao ili... zbunjenost koja će se sakriti, i... dogodilo se. Dogodilo se da me je vrelina ščepala u ledenoj noći. 

Znali smo da nikada više ne može biti isto. Nikada više se ne možemo pretvarati da je izgovoreno, da se rodilo. Ni izrazi lica više ne mogu biti čedni, naivni ili ledeni. Mučna su bila naša putovanja. Iza svake razuzdanosti i sanjarenja, iza svake bujice, sustizali bi sumnja, pitanja i nestajanje. Vraćali bismo se divlji, krali izgubljeno vreme, sanjarili i divlje raspaljivali uspavanu zrelost. Hrabrili bismo jedno drugo govorivši da naši putevi nisu stigli do kraja. Govorili bismo da je ovo što činimo ispunjen život, a da su životi koje skrivamo laž.

    Bivao sam sve umorniji i bolesniji. Prazni dani i slutnjesu me trošili. Plašio sam se, sebe! I svršetka koji sam nazirao. Često bih video lik koji je mogao biti ja i iza njega dan neki, koji se ne vidi. I reči sam čuo, bolne, teške i znao sam da će se sve ovo, pregršt čudnih događaja, završiti tragično? Sliku poslednjeg prizora nisam imao urezanu u pogledu, ali...

     Nestala je uz reči. Vraćala se sa rečima. Budila je gnev. Postupci su bili izvan misli, bili su poslednji otisak, prljave ruke na mom licu.

PODELITE OVAJ TEKST NA: