|
|
|
 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Речи од олова
Помислим, боље је да се тај тренутак неразмишљања није догодио. Моја грешка, погрешна одлука, слабост, страх од усамљености и празнине. Ћутао сам, суздржавао се, нисам желео да оголим сопствено стање изазвано тренутком. Са муком сам ћутао и призивао. Догоди се изненада, отвори се кутија и из ње излете утваре у јуришу. На пијанство и разузданост, одговорио сам тихо, испаравањем. Да ли осећам стид, кајање, или било шта друго? Не! Осећам горчину наивности и бес који ми кружи данима телом, као змија, уједа ме, ствара ситне ране, крварим помало, али сваки дан, сваки сат. Изрекао сам све, или оно најпотребније. Све је стављено пред избор, могући и нежељени. Бекство заувек у које нисам поверовао или... збуњеност која ће се сакрити, и... догодило се. Догодило се да ме је врелина шчепала у леденој ноћи. Знали смо да никада више не може бити исто. Никада више се не можемо претварати да је изговорено, да се родило. Ни изрази лица више не могу бити чедни, наивни или ледени. Мучна су била наша путовања. Иза сваке разузданости и сањарења, иза сваке бујице, сустизали би сумња, питања и нестајање. Враћали бисмо се дивљи, крали изгубљено време, сањарили и дивље распаљивали успавану зрелост. Храбрили бисмо једно друго говоривши да наши путеви нису стигли до краја. Говорили бисмо да је ово што чинимо испуњен живот, а да су животи које скривамо лаж. Бивао сам све уморнији и болеснији. Празни дани и слутњесу ме трошили. Плашио сам се, себе! И свршетка који сам назирао. Често бих видео лик који је могао бити ја и иза њега дан неки, који се не види. И речи сам чуо, болне, тешке и знао сам да ће се све ово, прегршт чудних догађаја, завршити трагично? Слику последњег призора нисам имао урезану у погледу, али... Нестала је уз речи. Враћала се са речима. Будила је гнев. Поступци су били изван мисли, били су последњи отисак, прљаве руке на мом лицу.
|
