|
|
|
 | Nikola Vjetrović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Nostalgija Kada se vratimo domutajnom stazom posutom snegom toplina očinskog doma neće nas ništa pitatiniti ćemo mi zapitkivatitrougao će savršeno biti okrugao kao što je i preko granice bio samo nam je pogled plitko rioveliko dvorište našeg detinjstva napojiće i lava i jagnje svojom smaragdnom vodompotok se tu u okean slivai ne gubi svoje koritoni svoju slatkoćuplodovi žita i grožđa živeće uvek sa namaodnosno - mi u njima a naše knjige neće se plašitida ostanu zanavek nenapisanenedorečene reči strujaće vazduhomteći će kao najveće rekekao svetlost dana sve otkrivaće…! tamo, u punoj, raskošnoj zemljigde jeste topla kuća detinjstva našeg. Razvezivanje često ožednim (posle mnogo režanja na rešetke)za pravim razvezivanjem da me streljaju uz ćošak da me samelju buldožerom da me bace u rupu u lepljivost krečaMarijanski rovako može i nižepotpuno mi je jasno da bi i najmanjaljuspica sa moje zanoktice – ako bi, nesrećno, nekako ostala – bila nova masna fleka na tapiseriji kosmosa… ali razvezivanje me zaobiđe. kao zamenu, u oset daje nečije zore kraj gorskih očijuone su, kažu, Božije suze
Vom Karlsplatz bis… bio je to grad ne grad, već mučilište za anđele, dosada za đavolea raj za gladne pečalbarebio je to grad i nekako se nađoh u njemukao apatrid mrav u tuđem sivkastom mravinjakuišao sam utabanom stazom za negde od nigdečula se škripa metalačuo se huk zupčanikačuo se vazduh na vratima čuo se robotski glas aparatai nije se čulo ništaotvoriše se dveri avetiušla su dva koferaa njih prateći i onačuo sam da njene oči plaču(a oči su ogledalo duše)gledale su kroz oknomene uopšte nisu videlegledale su u nešto svoje u smrt, rastanak, gubitak, odlazakali to je sve ionako istozaželeh da je dodirnemzaželeh da podelim njene suze na hiljade nepotrebnih delova svoje kožebila je jako blizu na trenutak sam je voleo u taj kada je bila blizuno, zastade zver snažnouskomeša i nas i zemljupodsetih se da sam stranaci da sam tren uvek stranactakođe, da idem nekudi da ona sada izlazieto, ona je već izašlanastavio sam dalje nepomičani sve je opet bilo dobrozaista, sve je opet bilo isto… rana jesen 2018. (oktobar?)
1402.
Na dan despota Stefana, svetogvraćam se poguren od Angorevožd sam goleme, rasute vojskevitezu i težaku vojvodako će meni pokazati put i staviti dlan na živu ranu u ovim trikletim tuđim klancimažedan da popijem vode s vrelai ne ožednim nikad višeali dom je davno i dalekooni s kojima bejah blizui duhom i telom – pođoše nekudiza onih gora, iza rekašto nas tako silno razdvojišea sad se treba vratiti – sam – na sapima usahlog konja i sanjati da još ima domau plodnim moravskim slivovimagde i ptica svoje gnezdo nađe a minula vremena detinjstvašeću po starim stazama, lako(ima li tamo ugodnih dvoradevojačkih očiju u zoruzbog kojih se vaseljena budi)možda je zaista bolje biti rob u tatarskome zlatnom kavezunego onaj što se u nemoćinada nekada vratiti kućiipak, sanjao sam dah u svetunek nas vode njegovi vetrovi
|
