О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


НА ДАН ДЕСПОТА СТЕФАНА

Никола Вјетровић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Носталгија

 

Када се вратимо дому
тајном стазом посутом снегом
топлина очинског дома
неће нас ништа питати
нити ћемо ми запиткивати
троугао ће савршено бити округао
као што је и преко границе био
само нам је поглед плитко рио
велико двориште нашег детињства
напојиће и лава и јагње
својом смарагдном водом
поток се ту у океан слива
и не губи своје корито
ни своју слаткоћу
плодови жита и грожђа
живеће увек са нама
односно - ми у њима
а наше књиге неће се плашити
да остану занавек ненаписане
недоречене речи струјаће ваздухом
тећи ће као највеће реке
као светлост дана све откриваће…!
тамо, у пуној, раскошној земљи
где јесте топла кућа
детињства нашег.
 
 
 
 
 

Развезивање

 

често ожедним
(после много режања на решетке)
за правим развезивањем
да ме стрељају уз ћошак
да ме самељу булдожером
да ме баце у рупу
у лепљивост креча
Маријански ров
ако може и ниже
потпуно ми је јасно
да би и најмања
љуспица са моје заноктице –
ако би, несрећно,
некако остала –
била нова масна флека
на таписерији космоса…
 
али развезивање ме заобиђе.
 
као замену, у осет даје
нечије зоре крај горских очију
оне су, кажу, Божије сузе
 


 
 

Vom Karlsplatz bis…

 

био је то град
не град, већ мучилиште
за анђеле, досада за ђаволе
а рај за гладне печалбаре
био је то град
и некако се нађох у њему
као апатрид мрав у туђем
сивкастом мравињаку
ишао сам утабаном стазом
за негде од нигде
чула се шкрипа метала
чуо се хук зупчаника
чуо се ваздух на вратима
чуо се роботски глас апарата
и није се чуло ништа
отворише се двери авети
ушла су два кофера
а њих пратећи и она
чуо сам да њене очи плачу
(а очи су огледало душе)
гледале су кроз окно
мене уопште нису виделе
гледале су у нешто своје
у смрт, растанак, губитак, одлазак
али то је све ионако исто
зажелех да је додирнем
зажелех да поделим
њене сузе на хиљаде
непотребних делова своје коже
била је јако близу
на тренутак сам је волео
у тај када је била близу
но, застаде звер снажно
ускомеша и нас и земљу
подсетих се да сам странац
и да сам трен увек странац
такође, да идем некуд
и да она сада излази
ето, она је већ изашла
наставио сам даље непомичан
и све је опет било добро
заиста, све је опет било исто…
 
рана јесен 2018. (октобар?)
 
 



1402.


На дан деспота Стефана, светог
враћам се погурен од Ангоре
вожд сам големе, расуте војске
витезу и тежаку војвода
ко ће мени показати пут
и ставити длан на живу рану
у овим триклетим туђим кланцима
жедан да попијем воде с врела
и не ожедним никад више
али дом је давно и далеко
они с којима бејах близу
и духом и телом – пођоше некуд
иза оних гора, иза река
што нас тако силно раздвојише
а сад се треба вратити – сам –
на сапима усахлог коња
и сањати да још има дома
у плодним моравским сливовима
где и птица своје гнездо нађе
а минула времена детињства
шећу по старим стазама, лако
(има ли тамо угодних двора
девојачких очију у зору
због којих се васељена буди)
можда је заиста боље бити роб
у татарскоме златном кавезу
него онај што се у немоћи
нада некада вратити кући
ипак, сањао сам дах у свету
нек нас воде његови ветрови
 
 





 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"