|
|
| Никола Вјетровић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Носталгија Када се вратимо домутајном стазом посутом снегом топлина очинског дома неће нас ништа питатинити ћемо ми запиткиватитроугао ће савршено бити округао као што је и преко границе био само нам је поглед плитко риовелико двориште нашег детињства напојиће и лава и јагње својом смарагдном водомпоток се ту у океан сливаи не губи своје коритони своју слаткоћуплодови жита и грожђа живеће увек са намаодносно - ми у њима а наше књиге неће се плашитида остану занавек ненаписаненедоречене речи струјаће ваздухомтећи ће као највеће рекекао светлост дана све откриваће…! тамо, у пуној, раскошној земљигде јесте топла кућа детињства нашег. Развезивање често ожедним (после много режања на решетке)за правим развезивањем да ме стрељају уз ћошак да ме самељу булдожером да ме баце у рупу у лепљивост кречаМаријански ровако може и нижепотпуно ми је јасно да би и најмањаљуспица са моје заноктице – ако би, несрећно, некако остала – била нова масна флека на таписерији космоса… али развезивање ме заобиђе. као замену, у осет даје нечије зоре крај горских очијуоне су, кажу, Божије сузе
Vom Karlsplatz bis… био је то град не град, већ мучилиште за анђеле, досада за ђаволеа рај за гладне печалбаребио је то град и некако се нађох у њемукао апатрид мрав у туђем сивкастом мравињакуишао сам утабаном стазом за негде од нигдечула се шкрипа металачуо се хук зупчаникачуо се ваздух на вратима чуо се роботски глас апаратаи није се чуло ништаотворише се двери аветиушла су два кофераа њих пратећи и оначуо сам да њене очи плачу(а очи су огледало душе)гледале су кроз окномене уопште нису виделегледале су у нешто своје у смрт, растанак, губитак, одлазакали то је све ионако истозажелех да је додирнемзажелех да поделим њене сузе на хиљаде непотребних делова своје кожебила је јако близу на тренутак сам је волео у тај када је била близуно, застаде звер снажноускомеша и нас и земљуподсетих се да сам странаци да сам трен увек странацтакође, да идем некуди да она сада излазието, она је већ изашланаставио сам даље непомичани све је опет било доброзаиста, све је опет било исто… рана јесен 2018. (октобар?)
1402.
На дан деспота Стефана, светогвраћам се погурен од Ангоревожд сам големе, расуте војскевитезу и тежаку војводако ће мени показати пут и ставити длан на живу рану у овим триклетим туђим кланцимажедан да попијем воде с врелаи не ожедним никад вишеали дом је давно и далекоони с којима бејах близуи духом и телом – пођоше некудиза оних гора, иза рекашто нас тако силно раздвојишеа сад се треба вратити – сам – на сапима усахлог коња и сањати да још има домау плодним моравским сливовимагде и птица своје гнездо нађе а минула времена детињствашећу по старим стазама, лако(има ли тамо угодних дворадевојачких очију у зорузбог којих се васељена буди)можда је заиста боље бити роб у татарскоме златном кавезунего онај што се у немоћинада некада вратити кућиипак, сањао сам дах у светунек нас воде његови ветрови
|