detalj slike: KRK Art dizajn

SMRT I STARETINA

                                                 3. Decembar 1994. godine, Ravni podovi--Staretina.

Granate su padale od ranog jutra, ali oko prepodneva je baš eskaliralo. Znali smo po zvuku, po silini detonacija, da su blizu, da ne podbacuju, da pogađaju naše položaje iznad sela, gore na planini Staretini. Bili smo već dovoljno iskusni da se nismo zavaravali lažnim nadama. Znao sam da je pred nama paklen dan. Ne samo iskustvo, ne samo intuicija, nego nešto duboko podsvesno, nešto daleko iza površine običnih strahova i slutnji govorilo mi je da je danas dan za umiranje. Smrt je stizala na Staretinu.

Na vratima kuće u kojoj smo bili smešteni, ubrzo se pojavio Zoran. ,,Gore ima ranjenih (i mrtvih, nije izgovorio, ali znao sam, svi su to znali i osećali), ko hoće da pomogne, da ih izvučemo, neka krene'', kratko je rekao. Moji drugovi se podižu, grabe puške i kreću. Krećem za njima, ali onda za trenutak zastanem i okrenem se ka starcu koji mašicama džara po vatri stare peći. Vidim da se ne podiže, niti pokazuje nameru da hoće.

,,Hoćemo li?'', prilično glasno kažem. Nagluv je, možda ne čuje, ili se pravi da ne čuje.

,,Jole, hoćemo li?'', sada vičem toliko glasno da bi me čuo i pedeset metara dalje, a ne sa par metara udaljenosti. Ne reaguje, savija glavu, koja kao da ulazi u vrat, uvlači se poput kornjače u svoj oklop, nastavlja da džara mašicom vatru, okrenutih mi leđa, i ta me leđa bole, ujedaju me poput zmije otrovnice.

U tom trenutku sam mrzeo njegove godine. Mrzeo sam njegovu starost. Mrzeo sam tu hladnu, nemilosrdnu, zastrašujuću, s njegove tačke gledišta sigurno racionalnu logiku starosti, ali opet toliko sebičnu, neljudsku, odvratno kukavičku. U momentu naleta nemoći i besa, pitao sam se šta bi njegova pametna i usrana logika rekla kada bi mu sada sprašio rafal u leđa. Ne bih to naravno mogao uraditi, niti bih uradio. Bio je to samo trenutak očaja. Ali nije vredelo besniti, niti gubiti dalje vreme. Ostavio sam ga da uživa kraj tople peći, i krenuo iz sela Bojmunata, uzbrdo za drugovima stazom ka Staretini i rovovima.

Ubrzo smo već naišli na umorne ljude koji su nosili ranjenike. Preuzimamo od njih, nosimo ih niz planinu, vraćamo se. Pristižu novi. Ponavljaju se iste radnje, istim putem. Ne znam o čemu sam mislio u tim trenucima. Nije bilo puno vremena za misli, adrenalin nas je vukao, dalje i dalje, još i još, činilo se da je i granatiranje stalo.

Znam samo da su moji drugovi otišli u jednom trenutku, nosili su ranjenog niz planinu, razdvojili smo se, a ja sam nabasao na rov...krater...šta god da je to bilo, u kome je bilo više nepomičnih tela, i Pjer, koji je bio živ, koji je sigurno pokušao da im pomogne, ali  spasa više nije bilo.

U tom stravičnom krateru ležali su izginuli studenti. Šok me je udario svom silinom, odjednom, bez ikakvog vremena da se pripremim i da mu se suprotstavim. A onda shvatih da se jedno telo pokreće, neko je još uvek bio živ, i poznavao sam ga. Dejan, izranjavan gelerima, ječao je, glas kao da je dolazio iz limba, iz nekog užasnog ambisa između života i smrti. Podigli smo ga Pjer i ja, pokušali smo ga nositi, ali ja više nisam imao snage. Iscrpljen od nekoliko uzastopnih gore dole bauljanja niz planinu, nisam više bio sposoban da nosim nikoga. Samo bih mu dodatno pogoršao stanje, ako bih negde na sred puta klonuo. Nakon što taj pokušaj nije uspeo, Pjer je otišao  po pomoć, a ja sam ostao u rovu. Računao sam da će na stazi ili u selu sigurno naleteti na nekoga odmornijeg, ko će doći po Dejana i izneti ga. Neko je morao da ostane. Nisam mogao da ostavim Dejana u takvom stanju samog, možda mislio sam, u tom bunilu koga je ranjenog obuzelo, može ipak bar da nasluti blizinu drugog ljudskog bića-živog ljudskog bića, i da će ga to držati u životu. Nisam imao volje ni da napuštam studente, dok neko ne dođe i njih da snese niz planinu. Činilo mi se da bi bilo skrnavljenje njihove smrti da ih napustim i ne sačekam pomoć po koju je Pjer otišao.

Kada sam ostao sam sa njima i Dejanom u krateru, sve me pogodi snagom koja je mrvila um, volju i telo. Shvatio sam gde se nalazim, šta se dogodilo, i u šta gledam.

Gledam u lice smrti. Studenti su ležali zajedno, na hrpi, lica okrenutih ka zemlji. Zajedno, kao što su se družili u životu, zajedno su otišli i u smrt. Besmisao, nepravednost, užasna nepravednost tih smrti natera mi suze na oči i muk u  grlo. Svi su bili pošteni, primerni momci, momci koji ni mrava nisu zgazili. Došlo mi je da zaurlam, zaurlam gore u nebo, i da Ga pitam: Zašto si ovo dozvolio? Zašto? Gde si bio kada se ovo dogodilo? Zašto nisi sprečio ove pokvarene, besmislene smrti? S kojim pravom si sebi uzeo slobodu da ne reaguješ?

Hulio sam na Boga, tada, ali ne sudite mi, da ste bili gore, i vi biste, verujte mi.

I onda me je šok uzeo pod svoje. Odjednom postadoh svestan stravične tišine. Ništa se nije čulo, ni granate, ni povici, ni vetar, niti bilo kakav prirodni zvuk. Nebo je bilo vedro i plavo, iako je bilo hladno, pržilo je zubato decembarsko sunce. Preda mnom su bile velike kamenite visoravni, pune kržljave trave i grmlja, visije i brda su se pružale u nedogled; veći vrhovi i prave šume bile su dalje, tamo prema Glamoču. To prostranstvo sada je pretilo svojom otvorenošću, i odjednom shvatih koliko je zapravo Staretina ogromna, koliko je visoko nznad ceste i Livanjskog polja. Shvatih i da sam  na ničijoj zemlji, daleko od bilo kakve sigurnosti i da sam sam, potpuno sam usred planine,  sa nekoliko mrtvih momaka u rovu i poluživim Dejanom i da zapravo i ne znam kada će, i da li će, uopšte i stići neka pomoć. Bilo je sasvim moguće, to mi je jasno prošlo kroz glavu, da ONI stignu ovde pre naših. Na ovom terenu, na ovoj strani Livanjskog polja i na Staretini, na frontu prema našoj 9. Grahovskoj brigadi bile su uglavnom jedinice HVO i specijalna policija iz Zapadne Hercegovine. Nisam imao nikakvih iluzija da će  jedinice iz Zapadne Hercegovine uzimati zarobljenike, ali mogućnost zarobljavanja sam ionako isključio unapred. Vetrovku sam odbacio odavno, penjući se i silazeći niz planinsku stazu, da me ne usporava, ali bombu sam zadržao u džepu. Ako Hercegovci naiđu, tu je, da sprečim zarobljavanje i bilo kakvo mučenje i iživljavanje. Ali sva ta saznanja su me pogodila istovremeno. Sve se okretalo oko mene, Staretina, kamenje, kržljavo golo granje, rov, mrtvi u rovu, Dejan, nebo, oštro decembarsko sunce, sve, kao u suludom ringišpilu. Nikad  ranije nisam toliko izgubio kontrolu nad sobom na ratištu, a nije bio prvi teški momenat. Viđao sam već i poginule i ranjene, ali sve skupa, sama atmosfera svega unaokolo, osećaj potpune usamljenosti na tom užasnom mestu, sve je to doprinelo da mi se voljni momenat počne topiti,i da se pitam šta će biti ako niko ne dođe, dokle da čekam,  i ako odlučim da krenem nazad, da li ću uopšte pronaći put. Sve mi se pomešalo, plašio sam se da ću upasti u minsko polje, zalutati, ili da će mi prosto neka hrvatska izvidnica preseći povlačenje i okružiti me.

Iz razmišljanja me prenu osećaj da me neko posmatra, vazduh kao da je treperio, iako nije bilo letnje vrućine, nego je bledo zimsko sunce sijalo, a negde tamo na ivici vidnosti činilo mi se da stoji-starica. Bila je to bez sumnje, starica, crne seljačke suknje, crne marame, u ruci je držala srp. Ludim, pomislih, naravno da nikakve starice ne može biti nasred Staretine, usred linije, mina i granata koje padaju, niti bi je bilo ko od vojnika pustio da dođe gore. Nisam znao ni šta bi radila sa tim srpom, nije bilo vreme  lišća i zelenila za prehranu bilo kakve sitne stoke i domaće životinje. Pa ipak je stajala tamo i cerila se. Bezuba usta raširiše se u zlokoban osmeh. Lice joj je bilo puno bora, boju očiju nisam mogao raspoznati na toj udaljenosti, ali bila je stara nesumnjivo, strašno stara. Naborana poput drevnog, kvrgavog drveta. Po drugi put tog dana, silno sam mrzeo starost. Otkuda ona tu, zašto se ceri i zašto je živa?

Iz razmišljanja o sablasnoj prikazi koja se niotkuda pojavila nasred Staretine, prenu me Dejanovo ječanje ,,Vode, vode'', dozivao je. To me prenu i povrati me u stvarnost. Shvatih da moram pod hitno da povratim kontrolu nad sobom, da dođem sebi, inače se neću izvući iz ovoga. Pritrčah Dejanu. Nešto sam mu govorio, da se ne plaši, da se ne boji, da će pomoć sigurno stići, upravo dolaze po njega, izvući će ga, živeće. Ne znam da li me je u tom bunilu u kojem je bio uopšte čuo i razumeo. Ne znam ni da li sam sam verovao u to što sam govorio. Ali govorio sam. Delom da ohrabrim njega, a delom i samog sebe. Da povratim veru, snagu, sigurnost.

Podigoh glavu, babe sa srpom više nije bilo. Sigurno je bila pričina, pomislih, slika koju je panikom načet um sam proizveo. Odlučih da ne mislim više o njoj. Čekao sam i dalje na pomoć.

                    3.Decembar 2014. godine, Bojmunte, Staretina.

Grane su udarale po retrovizoru, krovu kola, vratima. Pružale su svoje gole, čvornovate zimske kandže kao da žele da nas ugrabe iz kola i odnesu put nekog svog mračnog kraljevstva. Ljudi su povremeno krčili drveće i zaraslo šiblje oko puta, ono bi se privremeno povlačilo, ali bi se ponovo vratilo. Bilo mi je jasno da će na kraju i pobediti. Sela su umirala, opustošene, prazne zidine i ruševine zurile su u nas ispod hladnog decembarskog sunca.Tek pokoja obnovljena ili poluobnovljena kuća,  ponegde čovek ispred kuće, vozilo ili domaća životinja. Srce mi je jače ubrzalo kada smo ušli u Bojmunte. Dolazio sam ovamo i posle rata, nekoliko puta, ali nikada na ovaj datum...a sada još  i dvadesetogodišnjica. U stomaku sam osećao nervozni grč, nešto je treperilo i pulsiralo iz najdubljih dubina svesti i u trenutku sam ponovo bio mali, uplašeni dečak.

Strah.

,,To je ta kuća, stani tu'', rekoh Šonetu. On zaustavi vozilo. Gledao sam u tu čudnu, smešnu, malu kućicu, koja je bila načeta zubom vremena, ali je ipak opstala. Donela mi je sreću, ne mogu poricati. Kao da je neka čudna sila bdela tih dana nad njom. Iako su gotovo sve kuće u selu pogođene, na kuću u koju je smešten naš vod nije pala ni jedna granata. Ni kasnije, kad smo se povukli iz sela, nije zapaljena. U toj kući sam gledao u leđa Joletu dok je džarao vatru i prećutno odbijao da pođe po ranjenike. Iz te kuće sam krenuo stazom ka zoni smrti.

,,Kad da dođem po tebe? Koliko planiraš ostati?'', pitao je Šone. Pomno me je posmatrao svojim radoznalim, inteligentnim  plavim očima. Slutio sam da me čita kao otvorenu knjigu, i želeo sam da što pre ode i da što pre završimo ovaj razgovor.

,,Dođi za četiri sata'', odgovorih mu. ,,Budi kod ove kuće oko petnaest časova. Malo ću procunjati po kući, selu. Ovde sam ratovao, hoću malo da budem sam, da evociram neke uspomene.''

,,Uspomene.'', tupo je ponovio moje reči. Nije baš bio zadovoljan, a ni ubeđen mojim objašnjenjem. ,,Vidiš u kakvom je stanju sve ovde. Izgleda kao da se rat juče završio, a ne pre dvadeset godina. Čuvaj se pasa lutalica, znaju prolaziti u čoporima. Kažu da u vukovi i šakali sve češće silaze sa Staretine u selo.''

,,Ne bojim se životinja. Ljudi se samo bojim'', rekoh mu. Zaista nisam osećao nikakav strah od životinja. Nakon svega što sam preživeo, pomisao da me neki šakal ili vuk može uplašiti gotovo me natera da se nasmejem.

,,Doći ću po tebe onda oko tri'', reče Šone. ,,Prespavaćemo večeras kod mene u Nuglašici, pa ćemo sutra malo na Šator. Lepo je vreme, skoknućemo i do jezera.''

,,Važi'', rekoh. ,,Ajde sad, oću malo da procunjam ovuda.''

,,Slušaj'', reče Šone. Još nije pokazivao nameru da krene. ,,Nemoj da izvodiš neke gluposti. Znam te, ne otvaraj usta. Loše lažeš. Nemoj se zajebavati da ideš gore. Znaš li da je Staretina teren sa najvećim nerašćišćenim minskim poljima u čitavoj Evropi? Nemaš više dvadeset godina, ni mladalačku snagu, intuiciju, pokretljivost. Jedan pogrešan korak i kupiću tvoje delove odavde do Bogdaša.''

,,Šone, ne zanovetaj. Biću u selu, rekao sam ti.'', lagao sam, i on je znao da lažem.

,,Kako hoćeš'', popustio je. Ipak, pre nego što je krenuo, dobacio mi je kroz prozor : ,,Ako već ideš gore, ne skreći sa staze. Nipošto. Ni jedan korak. Mine mogu biti svuda okolo.''

Ništa mu nisam odgovorio. Gledao sam dugo za njegovim kolima, koja su jurila niz prašnjavi, šipražjem zarasli put. Kada sam ga izgubio iz vida, krenuo sam stazom uz Staretinu. Znao sam je napamet, urezala se u svaki delić mog bića, prepoznao bih je i zavezanih očiju, i zaraslu i zatravuljanu. Krenuo sam na Ravne podove.

                3. Decembar 1994. godine, Ravni podovi-Staretina

Zabavljen brigom oko Dejana, nisam ih odmah ni primetio. Tek kada sam podigao glavu, spazio sam grupicu vojnika kako mi dolazi u susret.

Kamena tišina Staretine i njenog prostranstva mi je iskidala živce, i što je najgore, potpuno mi je poremetila osećaj za prostor. Sve mi je delovalo isto, kao da nigde nisam mogao uočiti nikakvu razliku u pejzažu. Činilo mi se da nisu došli stazom kojom sam se ja popeo na planinu, Kao da je put kojim su stigli zavijao kružno sa neke skroz druge strane. Kroz glavu mi munjevito prođe munja panike. Šta ako to nije pomoć po koju je otišao Pjer, već...?

Bili su još uvek predaleko, nisam mogao da im prepoznam uniforme i lica. Za nekih stotinjak sekundi biće dovoljno blizu da sa sigurnošću mogu znati ko su, ali tada može već biti kasno.

Ako su njihovi...još uvek su predaleko da pucam. Koliko da čekam, koliko da ih pustim da priđu? Jedina mi je šansa da prvi reagujem. Više ih je. Ako ih pustim preblizu, tada će već biti kasno. Onda mogu jedino da legnem na bombu. Da spasem i sebe i Dejana mučenja. Ali šta ako su naši? Ako zapucam, a ispostavi se da su naši, nema mi života. Ne bi me mogli oprati ni Dunav ni Sava. Ništa ne bi vredelo da spominjem ,,nisam dobro video ko je'', ,,morao sam reagovati'', ,,mislio sam da su ustaše, bilo je oni ili ja''.

Približavali su se, i morao sam doneti neku odluku. Ponovo osetih neko mučno treperenje u vazduhu. Mislio sam da je to od siline nervne napetosti kojoj sam bio izložen. Krajičkom oka opazih neko kretanje na suprotnoj strani od vojnika, i ponovo spazih staricu. Ovaj put je stajala nešto bliže.

Shvatih, u šoku, da to nije starica. I jeste, i nije. Nosila je mušku odeću ovaj put, i lice joj je bilo muško, slika i prilika kvrgavog, zboranog starca pod teretom rata i godina, ali u njegovim crtama lica savršeno sam raspoznavao njene, iako sam je video samo jednom pre toga. Pogledah ponovo u vojnike, delovalo je kao da je uopšte ne primećuju.

Njene/njegove bezvremene, zle oči, upiljiše se u moje, i u glavi začuh neizgovorene reči, nije ih izgovarala, ali jasno sam ih čuo : ,,Pobij ih. Šta čekaš? Čekaš da ti priđu? Kad priđu, biće kasno. To su ustaše. Pucaj prvi.To ti jedina šansa.''

Taj glas je bio hipnotički, razuman, pun brige, pun iskrene želje da me zaštiti...ali negde iza te brige osetih njegov pravi, skriveni zvuk, zvuk iskonske tame, zvuk smrti, i koprena mi spade. Spade i tereta Staretine s mene; odjednom je nestalo i panike. Ponovo sam bio svoj. Povratih razum.

,,Ne'', odlučno odgovorih tom zlom glasu u mislima. ,,Neću pucati dok im ne vidim lica. Nizašta na svetu neću rizikovati da pobijem svoje. Ako se ispostavi da nisu naši, neka bude kako je sudbina odredila. Ali da rizikujem i pobijem svoje, neću. Nipošto. Ni po cenu života.''

To je naljutilo glas. Osetio sam. Osetio sam bes i razočaranje u tom drevnom, zloćudno naredbodavnom glasu. Kad sam ponovo pogledao, dede ispod čjih crta lica se nazirala sablasna starica, više nije bilo. Vojnici se primakoše još bliže. Dlanovi su mi se znojili. Ali nije to bio vreli, već hladan znoj, znoj iščekivanja-život, ili smrtna presuda.

Konačno im jasno raspoznah uniforme i lica. Odahnuh. Pomoć je ipak stigla. Bili su to momci iz mog voda i još par ljudi iz naše brigade.

Dejana staviše na nosila, njih četvoro ga ponesoše niz planinu prema selu. Zaustih da ih pitam da li su primetili ikakvu neobičnu pojavu, ali odustadoh čim im pažljivije pogledah u lica. Bilo je jasno da ništa nisu videli, ni čuli. Priviđenje je bilo samo moje. I taj glas sam samo ja čuo, taj avetinjski glas koji sigurno nije mogao postojati, ali ta zloćudna volja...osetio sam njenu snagu. Stresoh se. Reših da se time bavim kasnije. Sada se prvo izvući odavde.

Kako je popustio prvi talas napetosti, i Dejana poneli niz planinu, adrenalin i snaga mi se povratiše. Milijana, Steviša i ja krenusmo dalje napred, da obiđemo još rovova, još položaja, da vidimo ima li još neko ranjen. Još neko živ. Ne znam koliko smo dugo tako hodali. Usput smo kupili odbačene stvari i oružje , koje smo mogli poneti.

Dođosmo do jednog udubljenja.U njemu je gorela vatra. Nisam znao je li to od eksplozije granate. Nije bilo nikoga. Iza udubljenja je bilo neke šiblje. Odjednom je sve opet bilo tiho. Bez ikakvog šuma. Zloćudno tiho. Veličina Staretine, sa svim svojim kilometrima dužine i širine, i sa hiljadu šest stotina i kusur metara visine, kao da se opet nadnela nad mene. Nad nas. Činilo mi se da smo u tom zanosu i uzbuđenju, otišli predaleko.

,,Hajde da se vratimo'', prošaputah im. ,,Otišli smo predaleko. Uletećemo im pravo u šake.'' Ili će nas, mislio sam, zaobići s bokova i preseći nam odstupnicu. Njih dvoje se saglasiše. Krenušmo nazad. I tada tišina prestade.

Čim smo napravili prvi korak, ponovo poče granatiranje.

               3. Decembar 2014. godine, Ravni podovi-Staretina.

Stajao sam ponovo u krateru na Ravnim podovima, na Staretini, prošlo je dvadeset godina otkako sam prvi put bio ovde, a kao da nije prošlo ni dana. Isto beskrajno, ogromno nebo, sunce koje prži usred decembra, sablasno pusto prostranstvo Staretine-i tišina. Tišina koja pritiska i boli, mrvi um, mišiće, kosti i nerve. Gotovo da sam mogao ponovo videti izginule studente, koji su ležali u  uglu rova, čuti Dejana koji je ječao polusvestan, videti Pjera i sebe samog kako se očajnički gledamo i pitamo šta i kako sada...mogao sam ponovo videti kolonu vojnika koji mi prilaze i osetiti narastajuću napetost u stomaku, dok sam se pitao jesu li naši, ili njihovi.

A bila je tu, i ona zastrašujuća prilika starosti...smrti, prilika od čijeg sam se glasa, stasa i postojanja gnušao jednako sada kao i pre dvadeset godina. Osećao sam kako me ponovo obuzima ovo mesto, koje kao da se nikako nije menjalo, kao da je bilo oduvek i zauvek staro. Zatvorio sam oči, nastojeći da ne gledam u tu pustu, krašku beživotnu planinsku površ. Pokušao sam umiriti drhtanje i lupanje srca nekim lepšim mislima. Čudno kako sam na ovom, zlom i smrću okovanom mestu, pomislio na Ivanu. Ivanu sam upoznao pre tri dana, neposredno pre nego što sam seo sa Šonetom u kola i krenuo za zavičaj. Došao sam na kafu i pivo u svoj omiljeni kafić u Ćirpanovoj ulici, nedaleko od samog centra Novog Sada. Ivana je bila nova konobarica, bio joj je to tek treći dan na poslu, ali nekako smo se brzo skontali. Nije bila posebno lepa, zapravo gotovo da uopšte nije bila lepa. Prosečno lice, prosečno telo, običan glas, nikakav neobični i zavodnički pogled, nikakvi slapovi bujne, dugačke kose, ali bilo je nešto u njoj što je činilo da ništa od toga nije bilo važno. Način kako je brzo, spontano, opušteno i potpuno prirodno stupala u komunikaciju, topli, nežni osmeh, taj pristup ne drugarice, nego gotovo sestrinski, to kako je svakome sa poverenjem pristupala, sve me je to oduševilo i posle dugo vremena osetih iskreno interesovanje prema osobi suprotnog pola. Njena običnost, njena normalnost, ljudskost, to je bilo ono što mi je trebalo, da razveje moj svet senki i bola, tužni svet ružnih ratnih uspomena. Uspeo sam od nje iskamčiti broj telefona i adresu,  dogovorili smo se da se vidimo kad se vratim iz zavičaja.

Ali kad sam otvorio oči, preda mnom nije stajala Ivana, nego zlokobna starica.

Ne, nije stajala, da budem precizan-sedela je i kuckala lagano srpom po kamenu. Njena odeća, lice, oči sve je to bilo potpuno isto  Kao da nije ostarila ni sekunde od onog paklenog dana devedeset i četvrte. Ali ispod kože njenog lica nešto se konstantno pomeralo, brčkalo, kretalo...bio sam svestan da to lice svakog trenutka može da promeni svoj oblik.

,,Došao si'', prošišta starica .Bio je to hrapav, šišteći, bezubi glas starice, ali me to nije moglo zavarati. Ispod tog privida ležala je smrtonosna, zlurada snaga.

,,Došao sam'', progovorih. ,,Ne znam šta hoćeš od mene. Ne znam zašto me progoniš u snovima. Prošlo je dvadeset godina. Šta hoćeš?''

,,Ne znaš?', nasmejala se zlobno, starački pakosno. ,,Jesi li se plašio onda...kada si bio ovde potpuno sam, s njima u rovu?'', pitala me je. Šta je ovo, pomislio sam, neki test? Šta je očekivala da kažem? Da lažem, da je impresioniram svojom lažnom hrabrošću? Bio sam siguran da može da pročita istinu u mom pogledu, licu, čak i u mislima.

,,Naravno da sam se plašio'', odgovorih. ,,Ko se ne bi plašio?''

,,Sada mnogi govore, i pišu drugačije', reče starica. ,,Da se nisu plašili ničega i nikoga. Da bi neprijatelja kosili kao žito. Javljaju se i mladi koji tada nisu bili ni rođeni, i govore isto. A ti kažeš da si se plašio.''

Iz nekog razloga osećao sam da je besmisleno da lažem. I osećao sam da sam u smrtnoj opasnosti, ako odgovorim neistinito. ,,Tog dana plašio sam se više nego ikada. Duša mi je zamrla, a i srce. Mislio sam da mi nema spasa, da ću sigurno završiti kao studenti. Kao Dejan. Umro je znaš, nekih nedelju dana pošto su ga saneli sa planine.''  Pogledah okolo, u kržljavo drveće i grmlje i tamo dalje prema spajanju sa Šatorom i prema Glamoču, gde su počinjale mračne šume. ,,Nije me briga šta ko piše. Znam dobro kako je bilo. Znam da je desetak, dvadesetak ljudi taj dan špartalo gore dole, pod granatama, noseći ranjene i mrtve. Druge nisam video  Sad su svi specijalci i neustrašivi na fejsbuku. Tako je uvek. Posle svakog rata. Ja nemam potrebu da glumatam. Plašio sam se. Itekako sam se plašio.''

Na čelu, tačno iznad očiju, nabra joj se ljutita bora. Kao da ju je moj odgovor razljutio, kao da je očekivala neko razmetanje hrabrošću, podvizima. To smežurano lice poče da teče, pokreće se, i preda mnom se stvori lice starca. Promenila je i odeću i obuću u mušku.

,,Nisi pucao u tvoje kada su se približili'', reče starac. Glas je bio identičan staričinom, samo sa dubljim, muškim prizvukom. Kao da su u jednom telu bila dva zloćudna blizanca različitog pola.,,Iako sam to zahtevao od tebe'', nastavi. ,,Ne volim kada ne izvršavaju moja naređenja.''

,,Stvarno?'', upitah, peckajućim tonom, ali jezik mi se skoro zaveza u čvor. Osećao sam narastajući gnev u toj jezivoj prilici, shvatao sam da je , iz nekog razloga, kojeg još ne mogu da dokučim, moji odgovori ljute.

Počela je da trese glavom levo, desno, divlje, neobuzdano, pomislio sam da će se ta glava prosto odvaliti sa tog tankog vrata, ali onda se umiri, i ja videh da joj je lice sada dvopolno, leva polovina je bila muška, a desna ženska.

,,Šta si ti?'', kriknuh. ,,Šta si? Šta hoćeš?''

,,Znaš ti'', reče i zavrte glavom još jednom. Te polovine se izmešaše i uskomešaše, i kada me je ponovo pogledala, sa njenog lica posmatrao me je Jole. Posmatrao i smejao mi se direktno u lice.

               3.Decembar 1994. Godine, Ravni podovi-Staretina

Kao da su čekali samo da koraknemo, i da počnu. Nebo se otvorilo. Zemlja se tresla. Tuklo je sve što može da tuče. Minobacači, tenkovi, topovi, haubice, višecevni bacači raketa. Valjda sve osim aviona. Užasno je tutnjalo, kao da se neki divovski zemljotres upravo spremao da na komade pocepa zemlju. Shvatih da nigde nemamo zaklona. Suv, ravan teren na planini, sa kržljavim grmljem i drvećem, posut kamenjem, nije nudio nikakav zaklon. Kad fijukne, samo se baciš na majčicu zemlju. Kao da nas ona može zaštititi. Glava bi da se uvuče u vrat, a vrat u telo, poput nekog puža ili kornjače. Ali spasa nema. Izloženi smo mehaničkoj, neumitnoj sili koju ništa ne može zaustaviti. Ili će nas pogoditi, ili neće. Granate padaju bukvalno na svakih minut-dva. Onoliko koliko im je potrebno da je ubace u cev, i da stigne do nas. Pomislio sam da cevi mora da su im usijane, od neprekidnog korišćenja; možda će se raspasti, ili jednostavno eksplodirati, ako nastave ovako. Bila je to slabašna nada. Bljuvali su čeličnu vatru bez prekida. U jednom trenutku, dok sam ležao na zemlji, shvatio sam da nešto pada po nama...sitne grančice, kamenje, zemlja. Nisam znao je li to dolazilo od udarnih talasa, je li negde blizu eksplodiralo pa nas zato zasipa. Ali geleri su nas zaobilazili. Zalegali smo i ustajali bukvalno svakih šezdeset sekundi. Ležemo. Ustajemo. Ležemo. Ustajemo. Ležemo. Ustajemo. I tako bez prekida. Neko od njih dvoje šapuće da nema šanse da u Bojmunte siđemo živi. Teška srca se slažem s njima. Izloženi smo uraganskoj artiljerijskoj vatri, a zaklona nema nigde. Nemoguće da nas ne pogodi.

Ipak, ne pogađa nas. Posle nekog vremena prestajemo da zaležemo. Nema više svrhe. Ako će nas pogoditi, zaleganje nam neće pomoći. Molimo se samo dragom Bogu, ako nas granata stigne, da smrt bar bude trenutna, da ne ostanemo iskidani i nemoćni na sred ničije zemlje.

Ali napredujemo polako. Ugledah krater u kome sam našao Dejana i studente. Na njegovoj ivici, videh užasnu staricu kako sedi. Ali više nije bila samo starica. Vrtela je svojom jezivom glavom i shvatih kako joj se menja lice, čas joj je leva polovina lica bila muška, a desna ženska, a čas je leva bila ženska, a desna polovina muška. Smejala se škripavo, glasom koji je odavao pakost, radost zbog naše boli i nemoći,  i sigurnost u svoju snagu i neumitnost. Pogledah u njih dvoje, i shvatih da je niti vide, niti čuju. Odlučih da je ignorišem. Imali smo preča posla-kako da sačuvamo vlastite glave. Put je već polako savijao ka selu. I granatiranje je počinjalo da jenjava. Osvrnuh se još jednom prema rovu, prikaze više nije bilo. Uskoro se desi nemoguće. Sišli smo iz zone smrti, živi, zdravi, ni ogrebani.

Ah, kako su mi tad lepe bile Bojmunte! Kao da su najlepši grad na svetu, a ne već razoreno i granatama preorano selo. Dođoh u našu kućicu, shvalih se na krevet. Primetih Joleta, izbegavao je moj pogled, zurio u pod. Kao da bih mu nešto i rekao. Bio sam potpuno prazan, u tom trenutku, činilo mi se , ispražnjen od svake emocije, osećanja, a kamoli volje za prebacivanjem ili svađom. Trebao mi je odmor, san, trebalo mi je vreme da shvatim da sam živ, živ i nekim čudom potpuno nepovređen.

                3.Decembar 2014.godine, Ravni podovi-Staretina.

,,Pucaj'', šišti Joletovim glasom, sa Joletovog lica, stvor preda mnom. ,,Pucaj, šta čekaš? Odavno se taj bes nakuplja u tebi. Bes zbog poginulih drugova...bez zbog ovakvih kao što sam ja, koji nisu hteli mrdnuti dupetom da ih spasu...bes zbog izdaje, bes zbog onih koji se danas junače, a u onim danima su se krili po podrumima i kućama...bes na ceo nepravedni svet.'', nastavljao je tiradu. ,,Potrebno ti je da se na nekom iskališ. Star sam i umoran. Svima sam već samo na teretu. Neće me niko previše žaliti.''

Osetio sam nešto čvrsto, hladno i metalno u rukama i zaprepašten shvatih da držim automatsku pušku. Bio je to čudan, nelagodan osećaj, nisam je dvadeset godina držao u rukama. Pogledah pažljivije. Dva puna okvira s municijom, više nego dovoljno da od ovog sasušenog starčića ostane samo krvava kaša.

,,Hajde učini to'', reče, okrenuvši mi leđa. ,,Možda će ti biti lakše ako me ne gledaš u lice.''

I stajao je tako, okrenut mi leđima, i godine su se vratile ponovo, mogao sam da ga vidim onako pogrbljenog, kukavnog, zgrbljenog, jedino što nismo bili u kući, nego u rovu na Staretini, sve ostalo je bilo isto, ali čudno, u meni se nije rađao bes, nego neko sažaljenje prema Joletu, zamišljao sam ga upravo onakvim kakvim ga je ova iluzija sada prikazala. Onda je imao pedesetak, šezdesetak godina, sada je morao biti već u dubokoj starosti. Možda je sve te godine i proveo stideći se svog kukavičluka i sebičnosti, možda mu je to bila veća i teža kazna nego sve muke koje smo mi koji smo gore otišli doživeli.

,,Hajde, pucaj'', čulo se nestrpljenje u glasu. Kao da ga je iznerviralo moje sažaljenje. ,,Nekada si mrzeo starost. Kada ti je okrenuo leđa, mrzeo si starost.''

,,Nekada'', rekoh. Prsti su mi još stezali pušku, dodir s njom bio mi je sve gadljiviji, mučniji. ,,Pre dvadeset godina. U međuvremenu sam i ja ostario, ako nisi primetio. Moja majka je sada njegovih godina. Imam drage ljude koji su stari.''

,,Ne podržavaš valjda ono što je uradio? Tačnije-ono što nije udario, ono što je odbio da uradi?''

Gledao me je bledim, otrovnim, bezvremenim očima, očima koje više nisu bile Joletove. Osećao sam u njima opasnost, moć da me smrvi, moć koja je čekala samo jedan lažan odgovor.

,,Ne'', rekoh. ,,Ne podržavam. Ali sam mu oprostio. Bilo je davno, bio je star, i oprostio sam mu. Ne želim nikome da sudim, niti da kažnjavam.'' Bacih pušku na zemlju. ,,Dosta mi je ubijanja. Želim da živim. Imam pravo da živim''.

Nasmejao se, a onda se to lice još jednom promeni, i ponovo je bilo mračno, zlokobno, lice veštice, lice ružnog sna, lice patnje i bola. ,,Da si pucao'', reče mi. ,,Zaista bi ga ubio. Tamo gde sada živi, pao bi istog trena, kao pokošen. Jesi li znao to?''

,,Naslućivao sam'', rekoh. Posmatrala me je nekoliko trenutaka, jeziva tišina potraja, a onda preteći istisnu kroz zube : ,,A ako ti kažem da ću te sad ubiti, i ne samo ubiti, nego ti iščupati dušu, a veruj mi da to mogu, ako ne podigneš tu pušku i pucaš...hoćeš li pucati?''

Zagledala se u mene preteći, onaj silni osećaj opasnosti me ponovo pritisnu, i gotovo da sam mogao ponovo da vidim Joleta kako zgureno sedi kod peći, okrećući mi leđa, sebe samog kako jurim uz brdo, stravični krater u kome leže izginuli studenti, mogao sam da čujem Dejana kako ječi, gledao sam Pjera kako odlazi po pomoć, hladan znoj me oblivao dok su mi prilazili vojnici čija lica, ni uniforme nisam prepoznavao. Ponovo sam na kratko, hodio pustim stazama sa Milijanom i Stevišom, obilazeći rovove. Ponovo sam zalegao na zemlju, i živci su mi pucali dok su bezbrojne granate padale svuda oko nas, a na nas padale iseckane grane, zemlja i kamenje. Njihove strašne detonacije cepale su zemlju. Silazak u selo. Pomislih na majku, na njene beskrajne, besane noći za koje se nisam usuđivao ni da je pitam kako ih je uopšte izgurala i odakle joj snaga da ih izdrži. Pomislih na Ivanu, njenu veselu, razdraganu narav, njeno tako milo, obično lice.

,,Čupaj šta hoćeš.'', rekoh prkosno. ,,Završio sam sa ratom. Neću više da pucam ni u koga i ni u šta. Ni u konzervu piva.''

Dugo me je posmatrala, a onda prasnu u smeh. Ali iza tog smeha osetio sam nezadovoljstvo. Hranila se mrakom, bolom, ogorčenošću. Kaznom, osvetom. Ne praštanjem.

,,Idi onda'', reče konačno. ,,Nije još tvoje vreme. Idi toj svojoj Ivani, ili kako se već zove.''

Zaustih da je pitam otkud zna za Ivanu, i njeno ime, ali ugrizoh se za jezik. Bilo je to besmisleno pitanje. Znala je sve, o svima. Posmatrao sam je dok je odlazila, i više se nije ni pretvarala; seljačku odeću na njoj zameni ogromni, dugački crni plašt sa crnom kukuljicom, a srp naraste do ogromne, visoke i dugačke kose. Krenula je prema glamočkim stranama planine, i tamo na granici vidnosti, jednostavno iščezla.

Pogledah u rov. Ni puške više nije bilo tamo.

Krenuh stazom niz Staretinu, da u Bojmuntama sačekam Šoneta.

Slao sam Ivani poruke celim putem dok smo se vraćali za Srbiju. Šone me je non stop zadirkivao, ali znao sam da mu je u suštini bilo drago. Osetio je da sam skinuo neki teret  s leđa, ali nije hteo da zapitkuje. S Ivanom sam već dogovorio da ću večeras doći kod nje sa dve flaše vina, čokoladom, cvećem. Biće i još nekih poklona. Biće puno dobre volje da se nešto lepo desi. Pisao sam Ivani o lepotama Šator planine i Šatorskog jezera. Pristala je da jednom zajedno posetimo jezero. Da se zajedno i kupamo tamo. Sami.

Kad sam sišao sa Staretine, u selu me je čekao Šone. Prespavali smo u Nuglašici. Sutradan smo se popeli na Šator. Sa Šatora sam imao fantastičan vidik, jer se preko lokaliteta Međugorje, i tamnozelenih crnogoričnih šuma Staretina upravo na Šator i nastavlja. Video sam je tada konačno, u njenoj punoj veličini i divoti, zasenjujuće lepu, punu visokih valovitih bregova, travnatih vrhova, tamnih zelenih šuma, dolina, uvala i visova koji su se uzdizali daleko iznad tla i činili prirodni zid, ali i most, između Livanjskog i Glamočkog polja. Video sam igre svetlosti i senke, neba i sunca na njenoj ogromnoj travnatoj podlozi i tada sam shvatio koliko je Staretina zapravo prelepa, a mi smo je načinili strašnom, naružili je našim zlom, minama posejanim po njenoj mekoj travi i planinskom cveću, neeskplodiranim granatama, zaglavljenim tromblonima, mecima, kraterima od granata, rovovima. Ali sve će to proći, sve će to istruliti, razložiti se i nestati za stotine i hiljade godina, a stotine i hiljade godina su samo treptaj oka u večnosti vremena. I opet će Staretina biti ona stara, uzvišena u svojoj lepoti i veličanstvenosti, bez traga ljudskog zla, bez mina, granata, tromblona, metaka, rovova, kratera. Biće ponovo onako lepa kakva je bila u zori čovečanstva. I pre.

Više se nisam plašio ni Staretine, ni strašne starice sa kosom. Ni starosti. Prešli smo granicu i žurno, uzbuđeno otipkah brojeve na mobilnom. Sa druge strane veze, dočeka me veseli Ivanin glas.

PODELITE OVAJ TEKST NA: