детаљ слике: КРК Арт дизајн

СМРТ И СТАРЕТИНА

                                                 3. Децембар 1994. године, Равни подови--Старетина.

Гранате су падале од раног јутра, али око преподнева је баш ескалирало. Знали смо по звуку, по силини детонација, да су близу, да не подбацују, да погађају наше положаје изнад села, горе на планини Старетини. Били смо већ довољно искусни да се нисмо заваравали лажним надама. Знао сам да је пред нама паклен дан. Не само искуство, не само интуиција, него нешто дубоко подсвесно, нешто далеко иза површине обичних страхова и слутњи говorило ми је да је данас дан за умирање. Смрт је стизала на Старетину.

На вратима куће у којој смо били смештени, убрзо се појавио Зоран. ,,Горе има рањених (и мртвих, није изговорио, али знао сам, сви су то знали и осећали), ко хоће да помогне, да их извучемо, нека крене'', кратко је рекао. Моји другови се подижу, грабе пушке и крећу. Крећем за њима, али онда за тренутак застанем и окренем се ка старцу који машицама џара по ватри старе пећи. Видим да се не подиже, нити показује намеру да хоће.

,,Хоћемо ли?'', прилично гласно кажем. Наглув је, можда не чује, или се прави да не чује.

,,Јоле, хоћемо ли?'', сада вичем толико гласно да би ме чуo и педесет метара даље, а не са пар метара удаљености. Не реагује, савија главу, која као да улази у врат, увлачи се попут корњаче у свој оклоп, наставља да џара машицом ватру, окренутих ми леђа, и та ме леђа боле, уједају ме попут змије отровнице.

У том тренутку сам мрзео његове године. Мрзео сам његову старост. Мрзео сам ту хладну, немилосрдну, застрашујућу, с његове тачке гледишта сигурно рационалну логику старости, али опет толико себичну, нељудску, одвратно кукавичку. У моменту налета немоћи и беса, питао сам се шта би његова паметна и усрана логика рекла када би му сада спрашио рафал у леђа. Не бих то наравно могао урадити, нити бих урадио. Био је то само тренутак очаја. Али није вредело беснити, нити губити даље време. Оставио сам га да ужива крај топле пећи, и кренуо из села Бојмуната, узбрдо за друговима стазом ка Старетини и рововима.

Убрзо смо већ наишли на уморне људе који су носили рањенике. Преузимамо од њих, носимо их низ планину, враћамо се. Пристижу нови. Понављају се исте радње, истим путем. Не знам о чему сам мислио у тим тренуцима. Није било пуно времена за мисли, адреналин нас је вукао, даље и даље, још и још, чинило се да је и гранатирање стало.

Знам само да су моји другови отишли у једном тренутку, носили су рањеног низ планину, раздвојили смо се, а ја сам набасао на ров...кратер...шта год да је то било, у коме је било више непомичних тела, и Пјер, који је био жив, који је сигурно покушао да им помогне, али  спаса више није било.

У том стравичном кратеру лежали су изгинули студенти. Шок ме је ударио свом силином, одједном, без икаквог времена да се припремим и да му се супротставим. А онда схватих да се једно тело покреће, неко је још увек био жив, и познавао сам га. Дејан, израњаван гелерима, јечао је, глас као да је долазио из лимба, из неког ужасног амбиса између живота и смрти. Подигли смо га Пјер и ја, покушали смо га носити, али ја више нисам имао снаге. Исцрпљен од неколико узастопних горе доле бауљања низ планину, нисам више био способан да носим никога. Само бих му додатно погоршао стање, ако бих негде на сред пута клонуо. Након што тај покушај није успео, Пјер је отишао  по помоћ, а ја сам остао у рову. Рачунао сам да ће на стази или у селу сигурно налетети на некога одморнијег, ко ће доћи по Дејана и изнети га. Неко је морао да остане. Нисам могао да оставим Дејана у таквом стању самог, можда мислио сам, у том бунилу кога је рањеног обузело, може ипак бар да наслути близину другог људског бића-живог људског бића, и да ће га то држати у животу. Нисам имао воље ни да напуштам студенте, док неко не дође и њих да снесе низ планину. Чинило ми се да би било скрнављење њихове смрти да их напустим и не сачекам помоћ по коју је Пјер отишао.

Када сам остао сам са њима и Дејаном у кратеру, све ме погоди снагом која је мрвила ум, вољу и тело. Схватио сам где се налазим, шта се догодило, и у шта гледам.

Гледам у лице смрти. Студенти су лежали заједно, на хрпи, лица окренутих ка земљи. Заједно, као што су се дружили у животу, заједно су отишли и у смрт. Бесмисао, неправедност, ужасна неправедност тих смрти натера ми сузе на очи и мук у  грло. Сви су били поштени, примерни момци, момци који ни мрава нису згазили. Дошло ми је да заурлам, заурлам горе у небо, и да Га питам: Зашто си ово дозволио? Зашто? Где си био када се ово догодило? Зашто ниси спречио ове покварене, бесмислене смрти? С којим правом си себи узео слободу да не реагујеш?

Хулио сам на Бога, тада, али не судите ми, да сте били горе, и ви бисте, верујте ми.

И онда ме је шок узео под своје. Одједном постадох свестан стравичне тишине. Ништа се није чуло, ни гранате, ни повици, ни ветар, нити било какав природни звук. Небо је било ведро и плаво, иако је било хладно, пржило је зубато децембарско сунце. Преда мном су биле велике камените висоравни, пуне кржљаве траве и грмља, висије и брда су се пружале у недоглед; већи врхови и праве шуме биле су даље, тамо према Гламочу. То пространство сада је претило својом отвореношћу, и одједном схватих колико је заправо Старетина огромна, колико је високо нзнад цесте и Ливањског поља. Схватих и да сам  на ничијој земљи, далеко од било какве сигурности и да сам сам, потпуно сам усред планине,  са неколико мртвих момака у рову и полуживим Дејаном и да заправо и не знам када ће, и да ли ће, уопште и стићи нека помоћ. Било је сасвим могуће, то ми је јасно прошло кроз главу, да ОНИ стигну овде пре наших. На овом терену, на овој страни Ливањског поља и на Старетини, на фронту према нашој 9. Граховској бригади биле су углавном јединице ХВО и специјална полиција из Западне Херцеговине. Нисам имао никаквих илузија да ће  јединице из Западне Херцеговине узимати заробљенике, али могућност заробљавања сам ионако искључио унапред. Ветровку сам одбацио одавно, пењући се и силазећи низ планинску стазу, да ме не успорава, али бомбу сам задржао у џепу. Ако Херцеговци наиђу, ту је, да спречим заробљавање и било какво мучење и иживљавање. Али сва та сазнања су ме погодила истовремено. Све се окретало око мене, Старетина, камење, кржљаво голо грање, ров, мртви у рову, Дејан, небо, оштро децембарско сунце, све, као у сулудом рингишпилу. Никад  раније нисам толико изгубио контролу над собом на ратишту, а није био први тешки моменат. Виђао сам већ и погинуле и рањене, али све скупа, сама атмосфера свега унаоколо, осећај потпуне усамљености на том ужасном месту, све је то допринело да ми се вољни моменат почне топити,и да се питам шта ће бити ако нико не дође, докле да чекам,  и ако одлучим да кренем назад, да ли ћу уопште пронаћи пут. Све ми се помешало, плашио сам се да ћу упасти у минско поље, залутати, или да ће ми просто нека хрватска извидница пресећи повлачење и окружити ме.

Из размишљања ме прену осећај да ме неко посматра, ваздух као да је треперио, иако није било летње врућине, него је бледо зимско сунце сијало, а негде тамо на ивици видности чинило ми се да стоји-старица. Била је то без сумње, старица, црне сељачке сукње, црне мараме, у руци је држала срп. Лудим, помислих, наравно да никакве старице не може бити насред Старетине, усред линије, мина и граната које падају, нити би је било ко од војника пустио да дође горе. Нисам знао ни шта би радила са тим српом, није било време  лишћа и зеленила за прехрану било какве ситне стоке и домаће животиње. Па ипак је стајала тамо и церила се. Безуба уста раширише се у злокобан осмех. Лице јој је било пуно бора, боју очију нисам могао распознати на тој удаљености, али била је стара несумњиво, страшно стара. Наборана попут древног, квргавог дрвета. По други пут тог дана, силно сам мрзео старост. Откуда она ту, зашто се цери и зашто је жива?

Из размишљања о сабласној прикази која се ниоткуда појавила насред Старетине, прену ме Дејаново јечање ,,Воде, воде'', дозивао је. То ме прену и поврати ме у стварност. Схватих да морам под хитно да повратим контролу над собом, да дођем себи, иначе се нећу извући из овога. Притрчах Дејану. Нешто сам му говорио, да се не плаши, да се не боји, да ће помоћ сигурно стићи, управо долазе по њега, извући ће га, живеће. Не знам да ли ме је у том бунилу у којем је био уопште чуо и разумео. Не знам ни да ли сам сам веровао у то што сам говорио. Али говорио сам. Делом да охрабрим њега, а делом и самог себе. Да повратим веру, снагу, сигурност.

Подигох главу, бабе са српом више није било. Сигурно је била причина, помислих, слика коју је паником начет ум сам произвео. Одлучих да не мислим више о њој. Чекао сам и даље на помоћ.

                    3.Децембар 2014. године, Бојмунте, Старетина.

Гране су ударале по ретровизору, крову кола, вратима. Пружале су своје голе, чворновате зимске канџе као да желе да нас уграбе из кола и однесу пут неког свог мрачног краљевства. Људи су повремено крчили дрвеће и зарасло шибље око пута, оно би се привремено повлачило, али би се поново вратило. Било ми је јасно да ће на крају и победити. Села су умирала, опустошене, празне зидине и рушевине зуриле су у нас испод хладног децембарског сунца.Тек покоја обновљена или полуобновљена кућа,  понегде човек испред куће, возило или домаћа животиња. Срце ми је јаче убрзало када смо ушли у Бојмунте. Долазио сам овамо и после рата, неколико пута, али никада на овај датум...а сада још  и двадесетогодишњица. У стомаку сам осећао нервозни грч, нешто је треперило и пулсирало из најдубљих дубина свести и у тренутку сам поново био мали, уплашени дечак.

Страх.

,,То је та кућа, стани ту'', рекох Шонету. Он заустави возило. Гледао сам у ту чудну, смешну, малу кућицу, која је била начета зубом времена, али је ипак опстала. Донела ми је срећу, не могу порицати. Као да је нека чудна сила бдела тих дана над њом. Иако су готово све куће у селу погођене, на кућу у коју је смештен наш вод није пала ни једна граната. Ни касније, кад смо се повукли из села, није запаљена. У тој кући сам гледао у леђа Јолету док је џарао ватру и прећутно одбијао да пође по рањенике. Из те куће сам кренуо стазом ка зони смрти.

,,Кад да дођем по тебе? Колико планираш остати?'', питао је Шоне. Помно ме је посматрао својим радозналим, интелигентним  плавим очима. Слутио сам да ме чита као отворену књигу, и желео сам да што пре оде и да што пре завршимо овај разговор.

,,Дођи за четири сата'', одговорих му. ,,Буди код ове куће око петнаест часова. Мало ћу процуњати по кући, селу. Овде сам ратовао, хоћу мало да будем сам, да евоцирам неке успомене.''

,,Успомене.'', тупо је поновио моје речи. Није баш био задовољан, а ни убеђен мојим објашњењем. ,,Видиш у каквом је стању све овде. Изгледа као да се рат јуче завршио, а не пре двадесет година. Чувај се паса луталица, знају пролазити у чопорима. Кажу да у вукови и шакали све чешће силазе са Старетине у село.''

,,Не бојим се животиња. Људи се само бојим'', рекох му. Заиста нисам осећао никакав страх од животиња. Након свега што сам преживео, помисао да ме неки шакал или вук може уплашити готово ме натера да се насмејем.

,,Доћи ћу по тебе онда око три'', рече Шоне. ,,Преспаваћемо вечерас код мене у Нуглашици, па ћемо сутра мало на Шатор. Лепо је време, скокнућемо и до језера.''

,,Важи'', рекох. ,,Ајде сад, оћу мало да процуњам овуда.''

,,Слушај'', рече Шоне. Још није показивао намеру да крене. ,,Немој да изводиш неке глупости. Знам те, не отварај уста. Лоше лажеш. Немој се зајебавати да идеш горе. Знаш ли да је Старетина терен са највећим нерашћишћеним минским пољима у читавој Европи? Немаш више двадесет година, ни младалачку снагу, интуицију, покретљивост. Један погрешан корак и купићу твоје делове одавде до Богдаша.''

,,Шоне, не зановетај. Бићу у селу, рекао сам ти.'', лагао сам, и он је знао да лажем.

,,Како хоћеш'', попустио је. Ипак, пре него што је кренуо, добацио ми је кроз прозор : ,,Ако већ идеш горе, не скрећи са стазе. Нипошто. Ни један корак. Мине могу бити свуда около.''

Ништа му нисам одговорио. Гледао сам дуго за његовим колима, која су јурила низ прашњави, шипражјем зарасли пут. Када сам га изгубио из вида, кренуо сам стазом уз Старетину. Знао сам је напамет, урезала се у сваки делић мог бића, препознао бих је и завезаних очију, и зараслу и затравуљану. Кренуо сам на Равне подове.

                3. Децембар 1994. године, Равни подови-Старетина

Забављен бригом око Дејана, нисам их одмах ни приметио. Тек када сам подигао главу, спазио сам групицу војника како ми долази у сусрет.

Камена тишина Старетине и њеног пространства ми је искидала живце, и што је најгоре, потпуно ми је пореметила осећај за простор. Све ми је деловало исто, као да нигде нисам могао уочити никакву разлику у пејзажу. Чинило ми се да нису дошли стазом којом сам се ја попео на планину, Као да је пут којим су стигли завијао кружно са неке скроз друге стране. Кроз главу ми муњевито прође муња панике. Шта ако то није помоћ по коју је отишао Пјер, већ...?

Били су још увек предалеко, нисам могао да им препознам униформе и лица. За неких стотињак секунди биће довољно близу да са сигурношћу могу знати ко су, али тада може већ бити касно.

Ако су њихови...још увек су предалеко да пуцам. Колико да чекам, колико да их пустим да приђу? Једина ми је шанса да први реагујем. Више их је. Ако их пустим преблизу, тада ће већ бити касно. Онда могу једино да легнем на бомбу. Да спасем и себе и Дејана мучења. Али шта ако су наши? Ако запуцам, а испостави се да су наши, нема ми живота. Не би ме могли опрати ни Дунав ни Сава. Ништа не би вредело да спомињем ,,нисам добро видео ко је'', ,,морао сам реаговати'', ,,мислио сам да су усташе, било је они или ја''.

Приближавали су се, и морао сам донети неку одлуку. Поново осетих неко мучно треперење у ваздуху. Мислио сам да је то од силине нервне напетости којој сам био изложен. Крајичком ока опазих неко кретање на супротној страни од војника, и поново спазих старицу. Овај пут је стајала нешто ближе.

Схватих, у шоку, да то није старица. И јесте, и није. Носила је мушку одећу овај пут, и лице јој је било мушко, слика и прилика квргавог, збораног старца под теретом рата и година, али у његовим цртама лица савршено сам распознавао њене, иако сам је видео само једном пре тога. Погледах поново у војнике, деловало је као да је уопште не примећују.

Њене/његове безвремене, зле очи, упиљише се у моје, и у глави зачух неизговорене речи, није их изговарала, али јасно сам их чуо : ,,Побиј их. Шта чекаш? Чекаш да ти приђу? Кад приђу, биће касно. То су усташе. Пуцај први.То ти једина шанса.''

Тај глас је био хипнотички, разуман, пун бриге, пун искрене жеље да ме заштити...али негде иза те бриге осетих његов прави, скривени звук, звук исконске таме, звук смрти, и копрена ми спаде. Спаде и терета Старетине с мене; одједном је нестало и панике. Поново сам био свој. Повратих разум.

,,Не'', одлучно одговорих том злом гласу у мислима. ,,Нећу пуцати док им не видим лица. Низашта на свету нећу ризиковати да побијем своје. Ако се испостави да нису наши, нека буде како је судбина одредила. Али да ризикујем и побијем своје, нећу. Нипошто. Ни по цену живота.''

То је наљутило глас. Осетио сам. Осетио сам бес и разочарање у том древном, злоћудно наредбодавном гласу. Кад сам поново погледао, деде испод чјих црта лица се назирала сабласна старица, више није било. Војници се примакоше још ближе. Дланови су ми се знојили. Али није то био врели, већ хладан зној, зној ишчекивања-живот, или смртна пресуда.

Коначно им јасно распознах униформе и лица. Одахнух. Помоћ је ипак стигла. Били су то момци из мог вода и још пар људи из наше бригаде.

Дејана ставише на носила, њих четворо га понесоше низ планину према селу. Заустих да их питам да ли су приметили икакву необичну појаву, али одустадох чим им пажљивије погледах у лица. Било је јасно да ништа нису видели, ни чули. Привиђење је било само моје. И тај глас сам само ја чуо, тај аветињски глас који сигурно није могао постојати, али та злоћудна воља...осетио сам њену снагу. Стресох се. Реших да се тиме бавим касније. Сада се прво извући одавде.

Како је попустио први талас напетости, и Дејана понели низ планину, адреналин и снага ми се повратише. Милијана, Стевиша и ја кренусмо даље напред, да обиђемо још ровова, још положаја, да видимо има ли још неко рањен. Још неко жив. Не знам колико смо дуго тако ходали. Успут смо купили одбачене ствари и оружје , које смо могли понети.

Дођосмо до једног удубљења.У њему је горела ватра. Нисам знао је ли то од експлозије гранате. Није било никога. Иза удубљења је било неке шибље. Одједном је све опет било тихо. Без икаквог шума. Злоћудно тихо. Величина Старетине, са свим својим километрима дужине и ширине, и са хиљаду шест стотина и кусур метара висине, као да се опет наднела над мене. Над нас. Чинило ми се да смо у том заносу и узбуђењу, отишли предалеко.

,,Хајде да се вратимо'', прошапутах им. ,,Отишли смо предалеко. Улетећемо им право у шаке.'' Или ће нас, мислио сам, заобићи с бокова и пресећи нам одступницу. Њих двоје се сагласише. Кренушмо назад. И тада тишина престаде.

Чим смо направили први корак, поново поче гранатирање.

               3. Децембар 2014. године, Равни подови-Старетина.

Стајао сам поново у кратеру на Равним подовима, на Старетини, прошло је двадесет година откако сам први пут био овде, а као да није прошло ни дана. Исто бескрајно, огромно небо, сунце које пржи усред децембра, сабласно пусто пространство Старетине-и тишина. Тишина која притиска и боли, мрви ум, мишиће, кости и нерве. Готово да сам могао поново видети изгинуле студенте, који су лежали у  углу рова, чути Дејана који је јечао полусвестан, видети Пјера и себе самог како се очајнички гледамо и питамо шта и како сада...могао сам поново видети колону војника који ми прилазе и осетити нарастајућу напетост у стомаку, док сам се питао јесу ли наши, или њихови.

А била је ту, и она застрашујућа прилика старости...смрти, прилика од чијег сам се гласа, стаса и постојања гнушао једнако сада као и пре двадесет година. Осећао сам како ме поново обузима ово место, које као да се никако није мењало, као да је било одувек и заувек старо. Затворио сам очи, настојећи да не гледам у ту пусту, крашку беживотну планинску површ. Покушао сам умирити дрхтање и лупање срца неким лепшим мислима. Чудно како сам на овом, злом и смрћу окованом месту, помислио на Ивану. Ивану сам упознао пре три дана, непосредно пре него што сам сео са Шонетом у кола и кренуо за завичај. Дошао сам на кафу и пиво у свој омиљени кафић у Ћирпановој улици, недалеко од самог центра Новог Сада. Ивана је била нова конобарица, био јој је то тек трећи дан на послу, али некако смо се брзо сконтали. Није била посебно лепа, заправо готово да уопште није била лепа. Просечно лице, просечно тело, обичан глас, никакав необични и заводнички поглед, никакви слапови бујне, дугачке косе, али било је нешто у њој што је чинило да ништа од тога није било важно. Начин како је брзо, спонтано, опуштено и потпуно природно ступала у комуникацију, топли, нежни осмех, тај приступ не другарице, него готово сестрински, то како је свакоме са поверењем приступала, све ме је то одушевило и после дуго времена осетих искрено интересовање према особи супротног пола. Њена обичност, њена нормалност, људскост, то је било оно што ми је требало, да развеје мој свет сенки и бола, тужни свет ружних ратних успомена. Успео сам од ње искамчити број телефона и адресу,  договорили смо се да се видимо кад се вратим из завичаја.

Али кад сам отворио очи, преда мном није стајала Ивана, него злокобна старица.

Не, није стајала, да будем прецизан-седела је и куцкала лагано српом по камену. Њена одећа, лице, очи све је то било потпуно исто  Као да није остарила ни секунде од оног пакленог дана деведесет и четврте. Али испод коже њеног лица нешто се константно померало, брчкало, кретало...био сам свестан да то лице сваког тренутка може да промени свој облик.

,,Дошао си'', прошишта старица .Био је то храпав, шиштећи, безуби глас старице, али ме то није могло заварати. Испод тог привида лежала је смртоносна, злурада снага.

,,Дошао сам'', проговорих. ,,Не знам шта хоћеш од мене. Не знам зашто ме прогониш у сновима. Прошло је двадесет година. Шта хоћеш?''

,,Не знаш?', насмејала се злобно, старачки пакосно. ,,Јеси ли се плашио онда...када си био овде потпуно сам, с њима у рову?'', питала ме је. Шта је ово, помислио сам, неки тест? Шта је очекивала да кажем? Да лажем, да је импресионирам својом лажном храброшћу? Био сам сигуран да може да прочита истину у мом погледу, лицу, чак и у мислима.

,,Наравно да сам се плашио'', одговорих. ,,Ко се не би плашио?''

,,Сада многи говоре, и пишу другачије', рече старица. ,,Да се нису плашили ничега и никога. Да би непријатеља косили као жито. Јављају се и млади који тада нису били ни рођени, и говоре исто. А ти кажеш да си се плашио.''

Из неког разлога осећао сам да је бесмислено да лажем. И осећао сам да сам у смртној опасности, ако одговорим неистинито. ,,Тог дана плашио сам се више него икада. Душа ми је замрла, а и срце. Мислио сам да ми нема спаса, да ћу сигурно завршити као студенти. Као Дејан. Умро је знаш, неких недељу дана пошто су га санели са планине.''  Погледах около, у кржљаво дрвеће и грмље и тамо даље према спајању са Шатором и према Гламочу, где су почињале мрачне шуме. ,,Није ме брига шта ко пише. Знам добро како је било. Знам да је десетак, двадесетак људи тај дан шпартало горе доле, под гранатама, носећи рањене и мртве. Друге нисам видео  Сад су сви специјалци и неустрашиви на фејсбуку. Тако је увек. После сваког рата. Ја немам потребу да глуматам. Плашио сам се. Итекако сам се плашио.''

На челу, тачно изнад очију, набра јој се љутита бора. Као да ју је мој одговор разљутио, као да је очекивала неко разметање храброшћу, подвизима. То смежурано лице поче да тече, покреће се, и преда мном се створи лице старца. Променила је и одећу и обућу у мушку.

,,Ниси пуцао у твоје када су се приближили'', рече старац. Глас је био идентичан старичином, само са дубљим, мушким призвуком. Као да су у једном телу била два злоћудна близанца различитог пола.,,Иако сам то захтевао од тебе'', настави. ,,Не волим када не извршавају моја наређења.''

,,Стварно?'', упитах, пецкајућим тоном, али језик ми се скоро завеза у чвор. Осећао сам нарастајући гнев у тој језивој прилици, схватао сам да је , из неког разлога, којег још не могу да докучим, моји одговори љуте.

Почела је да тресе главом лево, десно, дивље, необуздано, помислио сам да ће се та глава просто одвалити са тог танког врата, али онда се умири, и ја видех да јој је лице сада двополно, лева половина је била мушка, а десна женска.

,,Шта си ти?'', крикнух. ,,Шта си? Шта хоћеш?''

,,Знаш ти'', рече и заврте главом још једном. Те половине се измешаше и ускомешаше, и када ме је поново погледала, са њеног лица посматрао ме је Јоле. Посматрао и смејао ми се директно у лице.

               3.Децембар 1994. Године, Равни подови-Старетина

Kao да су чекали само да коракнемо, и да почну. Небо се отворило. Земља се тресла. Тукло је све што може да туче. Минобацачи, тенкови, топови, хаубице, вишецевни бацачи ракета. Ваљда све осим авиона. Ужасно је тутњало, као да се неки дивовски земљотрес управо спремао да на комаде поцепа земљу. Схватих да нигде немамо заклона. Сув, раван терен на планини, са кржљавим грмљем и дрвећем, посут камењем, није нудио никакав заклон. Кад фијукне, само се бациш на мајчицу земљу. Као да нас она може заштитити. Глава би да се увуче у врат, а врат у тело, попут неког пужа или корњаче. Али спаса нема. Изложени смо механичкој, неумитној сили коју ништа не може зауставити. Или ће нас погодити, или неће. Гранате падају буквално на сваких минут-два. Онолико колико им је потребно да је убаце у цев, и да стигне до нас. Помислио сам да цеви мора да су им усијане, од непрекидног коришћења; можда ће се распасти, или једноставно експлодирати, ако наставе овако. Била је то слабашна нада. Бљували су челичну ватру без прекида. У једном тренутку, док сам лежао на земљи, схватио сам да нешто пада по нама...ситне гранчице, камење, земља. Нисам знао је ли то долазило од ударних таласа, је ли негде близу експлодирало па нас зато засипа. Али гелери су нас заобилазили. Залегали смо и устајали буквално сваких шездесет секунди. Лежемо. Устајемо. Лежемо. Устајемо. Лежемо. Устајемо. И тако без прекида. Неко од њих двоје шапуће да нема шансе да у Бојмунте сиђемо живи. Тешка срца се слажем с њима. Изложени смо ураганској артиљеријској ватри, а заклона нема нигде. Немогуће да нас не погоди.

Ипак, не погађа нас. После неког времена престајемо да залежемо. Нема више сврхе. Ако ће нас погодити, залегање нам неће помоћи. Молимо се само драгом Богу, ако нас граната стигне, да смрт бар буде тренутна, да не останемо искидани и немоћни на сред ничије земље.

Али напредујемо полако. Угледах кратер у коме сам нашао Дејана и студенте. На његовој ивици, видех ужасну старицу како седи. Али више није била само старица. Вртела је својом језивом главом и схватих како јој се мења лице, час јој је лева половина лица била мушка, а десна женска, а час је лева била женска, а десна половина мушка. Смејала се шкрипаво, гласом који је одавао пакост, радост због наше боли и немоћи,  и сигурност у своју снагу и неумитност. Погледах у њих двоје, и схватих да је нити виде, нити чују. Одлучих да је игноришем. Имали смо преча посла-како да сачувамо властите главе. Пут је већ полако савијао ка селу. И гранатирање је почињало да јењава. Осврнух се још једном према рову, приказе више није било. Ускоро се деси немогуће. Сишли смо из зоне смрти, живи, здрави, ни огребани.

Ах, како су ми тад лепе биле Бојмунте! Као да су најлепши град на свету, а не већ разорено и гранатама преорано село. Дођох у нашу кућицу, схвалих се на кревет. Приметих Јолета, избегавао је мој поглед, зурио у под. Као да бих му нешто и рекао. Био сам потпуно празан, у том тренутку, чинило ми се , испражњен од сваке емоције, осећања, а камоли воље за пребацивањем или свађом. Требао ми је одмор, сан, требало ми је време да схватим да сам жив, жив и неким чудом потпуно неповређен.

                3.Децембар 2014.године, Равни подови-Старетина.

,,Пуцај'', шишти Јолетовим гласом, са Јолетовог лица, створ преда мном. ,,Пуцај, шта чекаш? Одавно се тај бес накупља у теби. Бес због погинулих другова...без због оваквих као што сам ја, који нису хтели мрднути дупетом да их спасу...бес због издаје, бес због оних који се данас јуначе, а у оним данима су се крили по подрумима и кућама...бес на цео неправедни свет.'', настављао је тираду. ,,Потребно ти је да се на неком искалиш. Стар сам и уморан. Свима сам већ само на терету. Неће ме нико превише жалити.''

Осетио сам нешто чврсто, хладно и метално у рукама и запрепаштен схватих да држим аутоматску пушку. Био је то чудан, нелагодан осећај, нисам је двадесет година држао у рукама. Погледах пажљивије. Два пуна оквира с муницијом, више него довољно да од овог сасушеног старчића остане само крвава каша.

,,Хајде учини то'', рече, окренувши ми леђа. ,,Можда ће ти бити лакше ако ме не гледаш у лице.''

И стајао је тако, окренут ми леђима, и године су се вратиле поново, могао сам да га видим онако погрбљеног, кукавног, згрбљеног, једино што нисмо били у кући, него у рову на Старетини, све остало је било исто, али чудно, у мени се није рађао бес, него неко сажаљење према Јолету, замишљао сам га управо онаквим каквим га је ова илузија сада приказала. Онда је имао педесетак, шездесетак година, сада је морао бити већ у дубокој старости. Можда је све те године и провео стидећи се свог кукавичлука и себичности, можда му је то била већа и тежа казна него све муке које смо ми који смо горе отишли доживели.

,,Хајде, пуцај'', чуло се нестрпљење у гласу. Као да га је изнервирало моје сажаљење. ,,Некада си мрзео старост. Када ти је окренуо леђа, мрзео си старост.''

,,Некада'', рекох. Прсти су ми још стезали пушку, додир с њом био ми је све гадљивији, мучнији. ,,Пре двадесет година. У међувремену сам и ја остарио, ако ниси приметио. Моја мајка је сада његових година. Имам драге људе који су стари.''

,,Не подржаваш ваљда оно што је урадио? Тачније-оно што није ударио, оно што је одбио да уради?''

Гледао ме је бледим, отровним, безвременим очима, очима које више нису биле Јолетове. Осећао сам у њима опасност, моћ да ме смрви, моћ која је чекала само један лажан одговор.

,,Не'', рекох. ,,Не подржавам. Али сам му опростио. Било је давно, био је стар, и опростио сам му. Не желим никоме да судим, нити да кажњавам.'' Бацих пушку на земљу. ,,Доста ми је убијања. Желим да живим. Имам право да живим''.

Насмејао се, а онда се то лице још једном промени, и поново је било мрачно, злокобно, лице вештице, лице ружног сна, лице патње и бола. ,,Да си пуцао'', рече ми. ,,Заиста би га убио. Тамо где сада живи, пао би истог трена, као покошен. Јеси ли знао то?''

,,Наслућивао сам'', рекох. Посматрала ме је неколико тренутака, језива тишина потраја, а онда претећи истисну кроз зубе : ,,А ако ти кажем да ћу те сад убити, и не само убити, него ти ишчупати душу, а веруј ми да то могу, ако не подигнеш ту пушку и пуцаш...хоћеш ли пуцати?''

Загледала се у мене претећи, онај силни осећај опасности ме поново притисну, и готово да сам могао поново да видим Јолета како згурено седи код пећи, окрећући ми леђа, себе самог како јурим уз брдо, стравични кратер у коме леже изгинули студенти, могао сам да чујем Дејана како јечи, гледао сам Пјера како одлази по помоћ, хладан зној ме обливао док су ми прилазили војници чија лица, ни униформе нисам препознавао. Поново сам на кратко, ходио пустим стазама са Милијаном и Стевишом, обилазећи ровове. Поново сам залегао на земљу, и живци су ми пуцали док су безбројне гранате падале свуда око нас, а на нас падале исецкане гране, земља и камење. Њихове страшне детонације цепале су земљу. Силазак у село. Помислих на мајку, на њене бескрајне, бесане ноћи за које се нисам усуђивао ни да је питам како их је уопште изгурала и одакле јој снага да их издржи. Помислих на Ивану, њену веселу, раздрагану нарав, њено тако мило, обично лице.

,,Чупај шта хоћеш.'', рекох пркосно. ,,Завршио сам са ратом. Нећу више да пуцам ни у кога и ни у шта. Ни у конзерву пива.''

Дуго ме је посматрала, а онда прасну у смех. Али иза тог смеха осетио сам незадовољство. Хранила се мраком, болом, огорченошћу. Казном, осветом. Не праштањем.

,,Иди онда'', рече коначно. ,,Није још твоје време. Иди тој својој Ивани, или како се већ зове.''

Заустих да је питам откуд зна за Ивану, и њено име, али угризох се за језик. Било је то бесмислено питање. Знала је све, о свима. Посматрао сам је док је одлазила, и више се није ни претварала; сељачку одећу на њој замени огромни, дугачки црни плашт са црном кукуљицом, а срп нарасте до огромне, високе и дугачке косе. Кренула је према гламочким странама планине, и тамо на граници видности, једноставно ишчезла.

Погледах у ров. Ни пушке више није било тамо.

Кренух стазом низ Старетину, да у Бојмунтама сачекам Шонета.

Слао сам Ивани поруке целим путем док смо се враћали за Србију. Шоне ме је нон стоп задиркивао, али знао сам да му је у суштини било драго. Осетио је да сам скинуо неки терет  с леђа, али није хтео да запиткује. С Иваном сам већ договорио да ћу вечерас доћи код ње са две флаше вина, чоколадом, цвећем. Биће и још неких поклона. Биће пуно добре воље да се нешто лепо деси. Писао сам Ивани о лепотама Шатор планине и Шаторског језера. Пристала је да једном заједно посетимо језеро. Да се заједно и купамо тамо. Сами.

Кад сам сишао са Старетине, у селу ме је чекао Шоне. Преспавали смо у Нуглашици. Сутрадан смо се попели на Шатор. Са Шатора сам имао фантастичан видик, јер се преко локалитета Међугорје, и тамнозелених црногоричних шума Старетина управо на Шатор и наставља. Видео сам је тада коначно, у њеној пуној величини и дивоти, засењујуће лепу, пуну високих валовитих брегова, травнатих врхова, тамних зелених шума, долина, увала и висова који су се уздизали далеко изнад тла и чинили природни зид, али и мост, између Ливањског и Гламочког поља. Видео сам игре светлости и сенке, неба и сунца на њеној огромној травнатој подлози и тада сам схватио колико је Старетина заправо прелепа, а ми смо је начинили страшном, наружили је нашим злом, минама посејаним по њеној мекој трави и планинском цвећу, неескплодираним гранатама, заглављеним тромблонима, мецима, кратерима од граната, рововима. Али све ће то проћи, све ће то иструлити, разложити се и нестати за стотине и хиљаде година, а стотине и хиљаде година су само трептај ока у вечности времена. И опет ће Старетина бити она стара, узвишена у својој лепоти и величанствености, без трага људског зла, без мина, граната, тромблона, метака, ровова, кратера. Биће поново онако лепа каква је била у зори човечанства. И пре.

Више се нисам плашио ни Старетине, ни страшне старице са косом. Ни старости. Прешли смо границу и журно, узбуђено отипках бројеве на мобилном. Са друге стране везе, дочека ме весели Иванин глас.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: