detalj slike: KRK Art dizajn

Aleksandra Vuksanović: Ostanite istrajni i ne gubite nadu

Aleksandra Vuksanović, master umetnik i likovni pedagog, diplomirala je 2017. godine na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija (mediji i slike) u Beogradu, a potom i na osnovnim studijama na Fakultetu umetnosti u Nišu (slikarstvo) u klasi prof. mr Katarine Đorđević, gde je završila i master studije 2021. godine. Priredila je šest samostalnih izložbi i učestvovala na 30-ak kolektivnih u zemlji i inostranstvu. Dobitnica je prve nagrade na Međunarodnom trijenalu portreta i autoportreta Momorijalne galerije “Dušan Starčević” u Smederevskoj Palanci i nagrade “Najbolja paleta” na 30. Likovnoj koloniji “Kosmik art – Ljubiša Marić” u Vojki. Učestvovala je na više međunarodnih likovnih kolonija. Član je ULUS-a i ULUPUDS. Živi i stvara u Beogradu.

Александра Вуксановић (фото: Владимир Јочић)

Književna radionica Kordun, Neda Gavrić, Banja Luka - Beograd, 15.09.2023. 

Vaša ljubav prema likovnoj umetnosti, čini mi se, datira mnogo pre upisa na Visoku školu likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija u Beogradu. Kada se, zapravo, u Vama probudila ljubav prema slikarstvu?    

-          Ljubav prema umetnosti se u meni probudila već u prvom - drugom razredu osnovne škole, a to su prepoznali i roditelji, učitelji i nastavnici. U tom periodu sam se već veoma odlučno izjašnjavala da želim da budem slikarka kad porastem, što se može potvrditi kako kroz završene studije na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija u Beogradu, koje sam nastavila na Fakultetu umetnosti u Nišu, gde sam diplomirala na osnovnim i master studijam, tako i kroz aktivnosti u radu, izlaganju i učešću na likovnim kolonijama i simpozijumima.

O kom likovnom iskazu govorimo kada ste Vi u pitanju i da li se on menjao kroz rad, usavršavanje i iskustvo?

-          Naravno, cilj umetničkog stvaralaštva kod svakog umetnika i jeste usavršavanje kroz rad, iskustvo i vreme. To se može potvrditi kroz sagledavanje višegodišnjeg ciklusa slika, gde se mogu primetiti opušteniji, tj. prirodniji, potezi, kao i sve češći otvoreniji prikaz lica (portreta), uz ipak malusačuvanu dozu introvertnosti, čime sam ostala verna svojoj likovnoj poetici.

Izlagali ste svoja dela od 2017 godine, godine u kojoj ste diplomirali na odseku mediji  slike. Čak 32  kolektivne izložbe imali ste od tog perioda i to ne samo u Srbiji, već širom sveta. Kako je, zapravo, sve krenulo? Gde je bila Vaša prva, samostalna izložba?

-          Tako je. Izlaganje svojih dela započela sam 2017. godine u periodu kada sam završila studije na Visokoj školi u Beogradu i nastavila studije na Fakultetu umetnosti u Nišu. Mogu reći da je to bio prelomni period kad Adam osetila zrelost u radu, kao i svoju unutrašnju zrelost, i čvrsto rešila da svoj rad predstavim publici. Ubrzo, nakon nekoliko kolektivnih izložbi, početkom 2018. godine moj rad je nagrađen Prvom nagradom na Međunarodnom trijenalu portreta i autoportreta u Smederevskoj Palanci, što mi je dalo veliki podstrek i vetar u leđa da nastavim sa svojim umetničkim radom. Deo nagrade bila je samostalna izložba, to je bila moja prva samostalna izložba.

Vremenom, kroz ulaganje truda, rada i vremena dobila sam priliku da svoj rad predstavim i u inostranstvu, što se proširilo ne samo u regionu ili Evropi, već u svetu.

(фото: Владимир Јочић)

Učestvovali ste na mnogim kolonijama i međunarodnim likovnim simpozijumima. Šta za Vas predstavljaju ovakva i slična iskustva?

-          Smatram da su likovne kolonije i simpozijumi veoma bitna stavka u svetu umetnosti, ne samo što se tiče umetničke biografije, već i za mnoge druge stvari. Na taj način imamo priliku da upoznamo kolege različitih generacija, iz različitih zemalja i kultura.Takođe, kroz ovakvu vrstu umetničke aktivnosti imala sam priliku da tokom međusobnog razgovora i druženja dođem do novih saznanja, steknem prijatelje, kao i da posetim mnoga mesta kako u Srbiji tako i u drugim zemljama kao što su Crna Gora, Makedonija, Tunis i Turska.

Iako govorimo o relativno kratkom periodu , za ovih nekoliko godina osvojili ste više značajnih nagrada. Koliko nagrade znače mladom čoveku, kao i podrška starijih kolega?

-          Naravno da i nagrade i podrška starijih kolega mogu biti veoma značajne, ali to je ipak pitanje individualnog načina posmatranja. Iz moje perspektive, biti nagrađen i podržan od kolega ne znači da je maksimum već postignut, već naprotiv, to mi daje dodatni motiv ka daljem učenju, istraživanju i napredovanju.

Radili ste i kao asistent u likovnim radionicama za osobe sa posebnim potrebama, što mnogo govori i o Vašoj humanosti. Kako na platnu ističete emociju, koju polako gubimo, tako i kroz ovu humanu crtu Vaše ličnosti podsećate na važnost saosećanja prema drugom čoveku. Koji proces u Vama je promenio i pokrenuo ovaj deo Vašeg rada i stvaralaštva?

-          Nažalost živimo u vremenu gde je brz život, uvek negde žurimo, što nas je dovelo u situaciju da su i porodična okupljanja samo u periodu velikih praznika. Svest o tome me je pokrenula o razmišljanju o nedostatku ili prikrivenošću empatije, i motivisalo da na slikama portreta i figura prikažemo neke naše emotivne faze koje, nažalost, sve više "držimo" u sebi. U toku procesa stvaraštva, prilikom izlaganja istih radova, bila sam veoma pozitivno iznenađena reakcijom publike, kada su mi posetioci izložba prilazili sa željom da se otvore i da sa mnom podele svoje iskustvo na osnovu kojeg su se pronašli u nekoj od slika. To me je podstaklo da kroz likovne radionice ili art-terapije pomognem osobama sa posebnim potrebama da procesom razgovora i slikanja iskažu svoje emocije i potrebe, što već duži period radim u zdravstvenoj ustanovi Specijalna bolnica za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju i smatram da im je ovakva vrsta podrške veoma značajna.

(фото: Владимир Јочић)

Iz Vašeg ugla posmatranja, koliko je mladih ljudi okrenuto ka umetnosti? Da li su predrasude ili činjenica da je mladom čoveku danas teže isplivati na površinu, pogotovo u umetnosti, obzirom da živimo u sredinama koje dovoljno ne cene istu?

-          Kao i u svakom poslu, moramo biti strpljivi i istrajni, potrebno je mnogo iskustva i rada da bi smo dostigli neki viši nivo. Ovom prilikom bi posavetovala mlade kolege, da pored toga što živimo veoma brz život, sve želimo sad i ovde, da ipak ostanu istrajni i ne gube nadu.

Gledajući Vaše slike, samo naizgled tamne, one zapravo svima obećavaju svetlost. Koja bi bila Vaša poruka kroz ono što nam poručujete kistom?

-          Moja poruka je da pokušamo da vratimo bar malo empatije, jer svi smo svesni koliko nam nedostaju međuljudski odnosi, bili to porodični, prijateljski ili partnerski.

Po nazivima Vaših samostalnih izložbi, stiče se utisak da i te kako pridajete značaju rečima koje naslove izložbu?

-          Tako je. Naslovi izložba "Čovekove senke" i "U sebi sa..." jesu poruka da svako nosi svoje emocije u sebi, i od toga jednostavno ne možemo pobeći, kao što nas i naša senka verno prati.

Šta je ono što Vas očekuje u narednom periodu? Gde možemo očekivati Vašu narednu samostalnu izložbu?

-          Ovom prilikom mogu najaviti otvaranje kolektivne izložbe "Golden Brush" koje će biti sutra, 16. septembra,u Royal Cultular Center u Amanu, u Jordanu, na kojoj ću sa velikim zadovoljstvom predstaviti svoj rad i svoju zemlju.

GALERIJA

PODELITE OVAJ TEKST NA: