детаљ слике: КРК Арт дизајн

Александра Вуксановић: Останите истрајни и не губите наду

Александра Вуксановић, мастер уметник и лiковни педагог, дипломирала је 2017. године на Високој школи ликовних и примењених уметности струковних студија (медији и слике) у Београду, а потом и на основним студијама на Факултету уметности у Нишу (сликарство) у класи проф. мр Катарине Ђорђевић, где је завршила и мастер студије 2021. године. Приредила је шест самосталних изложби и учествовала на 30-ак колективних у земљи и иностранству. Добитница је прве награде на Међународном тријеналу портрета и аутопортрета Моморијалне галерије “Душан Старчевић” у Смедеревској Паланци и награде “Најбоља палета” на 30. Ликовној колонији “Космик арт – Љубиша Марић” у Војки. Учествовала је на више међународних ликовних колонија. Члан је УЛУС-а и УЛУПУДС. Живи и ствара у Београду.

Александра Вуксановић (фото: Владимир Јочић)

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука - Београд, 15.09.2023. 

Ваша љубав према ликовној уметности, чини ми се, датира много пре уписа на Високу школу ликовних и примењених уметности струковних студија у Београду. Када се, заправо, у Вама пробудила љубав према сликарству?    

-          Љубав према уметности се у мени пробудила већ у првом - другом разреду основне школе, а то су препознали и родитељи, учитељи и наставници. У том периоду сам се већ веома одлучно изјашњавала да желим да будем сликарка кад порастем, што се може потврдити како кроз завршене студије на Високој школи ликовних и примењених уметности струковних студија у Београду, које сам наставила на Факултету уметности у Нишу, где сам дипломирала на основним и мастер студијам, тако и кроз активности у раду, излагању и учешћу на ликовним колонијама и симпозијумима.

О ком ликовном исказу говоримо када сте Ви у питању и да ли се он мењао кроз рад, усавршавање и искуство?

-          Наравно, циљ уметничког стваралаштва код сваког уметника и јесте усавршавање кроз рад, искуство и време. То се може потврдити кроз сагледавање вишегодишњег циклуса слика, где се могу приметити опуштенији, тј. природнији, потези, као и све чешћи отворенији приказ лица (портрета), уз ипак малусачувану дозу интровертности, чиме сам остала верна својој ликовној поетици.

Излагали сте своја дела од 2017 године, године у којој сте дипломирали на одсеку медији  слике. Чак 32  колективне изложбе имали сте од тог периода и то не само у Србији, већ широм света. Како је, заправо, све кренуло? Где је била Ваша прва, самостална изложба?

-          Тако је. Излагање својих дела започела сам 2017. године у периоду када сам завршила студије на Високој школи у Београду и наставила студије на Факултету уметности у Нишу. Могу рећи да је то био преломни период кад Адам осетила зрелост у раду, као и своју унутрашњу зрелост, и чврсто решила да свој рад представим публици. Убрзо, након неколико колективних изложби, почетком 2018. године мој рад је награђен Првом наградом на Међународном тријеналу портрета и аутопортрета у Смедеревској Паланци, што ми је дало велики подстрек и ветар у леђа да наставим са својим уметничким радом. Део награде била је самостална изложба, то је била моја прва самостална изложба.

Временом, кроз улагање труда, рада и времена добила сам прилику да свој рад представим и у иностранству, што се проширило не само у региону или Европи, већ у свету.

(фото: Владимир Јочић)

Учествовали сте на многим колонијама и међународним ликовним симпозијумима. Шта за Вас представљају оваква и слична искуства?

-          Сматрам да су ликовне колоније и симпозијуми веома битна ставка у свету уметности, не само што се тиче уметничке биографије, већ и за многе друге ствари. На тај начин имамо прилику да упознамо колеге различитих генерација, из различитих земаља и култура.Такође, кроз овакву врсту уметничке активности имала сам прилику да током међусобног разговора и дружења дођем до нових сазнања, стекнем пријатеље, као и да посетим многа места како у Србији тако и у другим земљама као што су Црна Гора, Македонија, Тунис и Турска.

Иако говоримо о релативно кратком периоду , за ових неколико година освојили сте више значајних награда. Колико награде значе младом човеку, као и подршка старијих колега?

-          Наравно да и награде и подршка старијих колега могу бити веома значајне, али то је ипак питање индивидуалног начина посматрања. Из моје перспективе, бити награђен и подржан од колега не значи да је максимум већ постигнут, већ напротив, то ми даје додатни мотив ка даљем учењу, истраживању и напредовању.

Радили сте и као асистент у ликовним радионицама за особе са посебним потребама, што много говори и о Вашој хуманости. Како на платну истичете емоцију, коју полако губимо, тако и кроз ову хуману црту Ваше личности подсећате на важност саосећања према другом човеку. Који процес у Вама је променио и покренуо овај део Вашег рада и стваралаштва?

-          Нажалост живимо у времену где је брз живот, увек негде журимо, што нас је довело у ситуацију да су и породична окупљања само у периоду великих празника. Свест о томе ме је покренула о размишљању о недостатку или прикривеношћу емпатије, и мотивисало да на сликама портрета и фигура прикажемо неке наше емотивне фазе које, нажалост, све више "држимо" у себи. У току процеса ствараштва, приликом излагања истих радова, била сам веома позитивно изненађена реакцијом публике, када су ми посетиоци изложба прилазили са жељом да се отворе и да са мном поделе своје искуство на основу којег су се пронашли у некој од слика. То ме је подстакло да кроз ликовне радионице или арт-терапије помогнем особама са посебним потребама да процесом разговора и сликања искажу своје емоције и потребе, што већ дужи период радим у здравственој установи Специјална болница за церебралну парализу и развојну неурологију и сматрам да им је оваква врста подршке веома значајна.

(фото: Владимир Јочић)

Из Вашег угла посматрања, колико је младих људи окренуто ка уметности? Да ли су предрасуде или чињеница да је младом човеку данас теже испливати на површину, поготово у уметности, обзиром да живимо у срединама које довољно не цене исту?

-          Као и у сваком послу, морамо бити стрпљиви и истрајни, потребно је много искуства и рада да би смо достигли неки виши ниво. Овом приликом би посаветовала младе колеге, да поред тога што живимо веома брз живот, све желимо сад и овде, да ипак остану истрајни и не губе наду.

Гледајући Ваше слике, само наизглед тамне, оне заправо свима обећавају светлост. Која би била Ваша порука кроз оно што нам поручујете кистом?

-          Моја порука је да покушамо да вратимо бар мало емпатије, јер сви смо свесни колико нам недостају међуљудски односи, били то породични, пријатељски или партнерски.

По називима Ваших самосталних изложби, стиче се утисак да и те како придајете значају речима које наслове изложбу?

-          Тако је. Наслови изложба "Човекове сенке" и "У себи са..." јесу порука да свако носи своје емоције у себи, и од тога једноставно не можемо побећи, као што нас и наша сенка верно прати.

Шта је оно што Вас очекује у наредном периоду? Где можемо очекивати Вашу наредну самосталну изложбу?

-          Овом приликом могу најавити отварање колективне изложбе "Golden Brush" које ће бити сутра, 16. септембра,у Royal Cultular Center у Аману, у Јордану, на којој ћу са великим задовољством представити свој рад и своју земљу.

GALERIJA

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: