detalj slike: KRK Art dizajn

LjUBAV KAO PUT KA UMETNOSTI

Tripko Draganić (2022).Širom ljubavi, Podgorica:ŠtamparMakarije NVO Društvo „Nikola Tesla“.

Prof. dr Slađana Milenković

Tripko Draganić u novoj zbirci pesama Širom ljubavi potvrđuje se kao pesnik romantičarskog senzibiliteta, a modernog izraza, tematizuje neke od večnih i neprolaznih književnih tema, pre svih ljubav. Piše na tragu starih majstora, ne potpadajući pod avangardni uticaj destruktivnosti ili nihilizma, što ne znači da njegova poezija nema moderne osobenosti, naprotiv ona u sebi miri moderno i tradiciju, ovladavši modernim izrazom i na planu versifikacije iskazuje se kao pesnik slobodnog stiha. Uprkos preovladavajućem konceptu destrukcije moderne pesme na osnovu polazišta koja je izneo Hugo Fridrih, naš je pesnik ostao veran tradiciji nalazeći u njoj izvor za prevazilaženje duhovne krize. On u duhu modernizma u svojoj zbirci preispituje mesto savremenog čoveka u svetu, kritički promišlja o duhovnosti i tako izlazi iz uobičajenih ili bolje reći, očekivanih, okvira praveći iskorak u avangardu, što njegovoj poeziji daje osobenosti modernizma. Na tematsko-motivskom planu zadržava se u sferi tradicionalnog, pa se od tema i pesničkih motiva u ovoj knjizi ističu život i smrt, ali  je prisutan i  nemali broj porodičnih pesama. Krećući se dalje kroz zbirku Draganić je ispisao misaone, deskriptivne, istorijske, religiozne pesme.

U prvom ciklusu Porodica sabrao je porodične pesme. Iz ugla oca opisuje porodične odnose koje odlikuje ljubav, o svojoj deci peva s puno topline i nežnosti, takođe kao suprug veliča svoju nedavno izgubljenu ženu i to s velikom ljubavu. Nije uobičajeno u srpskoj poeziji da se u porodičnim pesmama obraća otac, najčešće su to pesme u kojima se veliča majčinska ljubav, odnosi među braćom i setsrama, a Draganić daje aspekt oca i supruga.

Lirski junak je poistovećen je s pesnikom, i on peva iz svog JA, subjektivan doživljaj sveta oslikava i unutrašnje stanje autora. On tematizuje mrtvu dragu koja je osnov bolanjegovog lirskogjunaka. U ciklusu Porodične pesme, romantičarsko-simbolistički reinterpretira motiv mrtve drage tako uzvišen, potresan i prisutan u književnosti još od Laze Kostića, Zmajevih „Đulića uvelaka“, Disa, Pandurovića, Miljkovića... Kod Draganića mrtva dragaje uzvišena, voljena za života, ali i u smrti: „Širom naše Ljubavi Sa zvijezdama zanjiše“ u metafizičkom smislu – mrtva draga se javlja kao antropomorfiziran motiv zvezda. Svoju mrtvu dragu izjednačava je sa zvezdama doživljavajući je kao „lirski arhetip“ (M. Pavlović) u kompleksu san – java. Ovaj motiv, tako tradicionalan, tako tragičan ali na način Tripka Draganića originalan i doživljen izaziva saosećajnost kod čitalaca. Ona je idelana žena, u pesmi Širom Zoričine ljubavi, jedinoj napisanoj u vezanom stihu sa rimom, širom njihove ljubavi rasprostrili su se Maja, Dajana, Sandra, Andrija i Vuk njihova imena ispisana su u akrostihu pesme i svi su oni:

„Aktivni uzlet punoće uljanika

Nose staru ognjišta nadu“ (17).

Ljubavna lirika u ovom i poslednjem ciklusu zbirke Slatka so dobija svoj pun izraz. Pesnikova mrtva draga živi u pesmama i sećanju autora, dece, u porodičnoj atmosferi kojom su protkane pesme. Ovaj motiv je prisutan i kod naših velikih pesnika, poput Vladislava Petkovića Disa, SimePandurovića i drugih, ali se razlikuje od Draganićevog.Kod Disa se slika mrtve drage sva raspršuje u slutnju kao neznanje, pri čemu pesnik ne zna kako bi definisao to stanje; jer njena smrt nije banalna kao fizičko raspadanje, što srećemo u ljubavnim pesmama S. Pandurovića, već je ona san, ili, stanje koje pripada nepoznatom prostoru.Motiv mrtve drage, kod Draganića je vrlo određen, konkretan, posvećen njegovoj neprežaljenoj, preminuloj supruzi, kojoj ispisuje pesme zakletve večne ljubavi. Ova zbirka može biti njegova „labudova pesma“ bar kad je o ljubavi kao motivu reč. Ceo prvi ciklus ispevan je u ljubavno-elegičnomtonu. Subjekat pevajući poput Orfeja,nastoji da stihovimaoživi mrtvu dragu, diskurzivno,bar u pesmi, baremu sećanju. Nastanku ove zbirkeprethodila je intimna drama i koliko god se Draganić udaljavao od smrti svoje supruge Zorice, ona je sve prisutnija u njemu iu prepletu njene smrti i ostvarene, blažene porodične ljubavi, iznedrio jezbirku pesama koja predstavlja:

 „Darove Ljubavne energije

U porodičnom gnijezdu

Od pomena do Konca

Visinom naše zvijezde

Traje Zagrljeno Vremena“ (Zagrljeno vrijeme 23).

Susreće se ovozemaljski i nebeski svet, ljubav kao put ka božanskom, put ka umetnosti. Ovom zbirkom pesamaTripko Draganić se pomirio i sa nebom i sa zemljom, a njegova Zorica, njegova mrtva draga, bila je jedna odpesnikovih najvećih radosti, kojoj se on obraća i u novim stihovima, sada je ona inspiracija, sećanje na zajedničku sreću daje mu snagu da živi i piše i dalje. Zorica je simbol esteticizma i umetnostiDraganića. Ona je promenila njegov život i pomogla da se krv predaka prenese dalje podarivši mu divnu decu o kojoj takođe peva, pomogla da svi aspekti njegove ličnosti pronađu svoj potpuniji izraz. Bila je ideal svega što je želeo, a stihovima je on, svoju dragu i njihovu ljubav učinio besmrtnom. Pesma je, može se protumačiti i beg od stvarnosti, ona živi tu ljubavi danas umesto pesnika, tu, u stihovima, on je zauvek sjedinjen sa svojom dragom. Od zemnih prostora pesnik nas vodi ka božanskom, ne tražeći kao Orfej nemoguće, da mu se vrati na tren ono što je zauvek izgubljeno, već u pesmi, drugoj, drugačijoj stvarnosti oživljava svoju dragu. Tragajući za izvorom stvaralačkog ushićenja on nalazi izgubljeno, ostvareno u pesmi. Oni se sada susreću u pesmama i njegov bol u životu je početak procesa nastanka poezije, potraga za stihom.

Događaji iz realnosti transformisali su pesnika i na unutrašnjem planu ali tako da ta promena vodi ka stvaranju, pisanju. Ljubavne pesme smenjuju pesme o nadahnuću, potom o pesničkom stvralaštvu. Ciklus Izvor poezije tematizuje neke od poznatih svetskih i srpskih pisaca, potput Jesenjina, Borhesa, Andrića, Kiša, Dobricu Erića, ali i Kostića, Disa, tu se Draganać nalazi „među svojima“. Ton u većini pesama je molitveni, ispovednički i on peva o književnicima koji nose venac slave, ne izostaje interesovanje za sopstveni narod i njegove pesnike, prema kojima iskazuje veliko poštovanje. Cenio je Jesenjina i moguće je uvideti misaone uplive ovog velikana u njegovim pesmama kao setno podsećanje na smrt, jesen ali i „žar poezije“ (Da li si živ pjesniče, 50). Uzimajući za moto pesme posvećene Sergeju Jesenjinu njegove stihove:

„Ko je ljubio, taj ne ljubi više

izgorjelo niko ne zapali“ (Da li si živ pjesniče 43)

nalazi se na pragu „Ledenog doba“ pita ga:

 „Da li još Voliš praskozorni

sanjivi Vrliče“

pokušavajući da spozna podruženi život ljubavi u pesmi dok život

„stihovima izmiče

i nebom otiče

Otiče“ (Da li si živ pjesniče 51).

Stvara jačajući pesničku samosvest, eksplicitno iznoseći svoje pesničke postulate i ukazujući na ideale. Neke reči, koje su mu bitne ispisuje velikim slovom bez obzira na parvopis zahvaljujući pesničkoj slobodi. Ispevao je duže pesme u baladičnom tonu, poput ove Jesenjinu ali je ostao „žedan poezije“ u pesmi Izvor poezije (65) i poručuje u narednoj pesmi autopoetičkog sloja svoje zbirke:

„Slobodno se javi se

 kad stigneš u poeziju“ (Javi se kad stigneš u poeziju 64)

Sve u šta on u poetskom smislu veruje iskazano je u ovom ciklusu, zato je možda, upravo ovaj ciklus ključ za tumačenje njegove poezije i otkrivanje njegove poetike. Bogatstvo ovih pesama je i u leksici koja obiluje neologizmima, novim rečima, poetskim, koje da su zamenjene nekim drugim, običnim rečima ne bi bile tako sugestivne, ni tako zvučne i melodične. U prvom ciklusu je u prvom planu pesnikova draga, a ovde u prvi plan izbija sama pesma, kao pokušaj da se ostvari večnost i nezaborav. Svojim poetskim jezikom pesnika osvaja i njegove nove reči ostaju još dugo u uhu čitalaca, odzvanjajući u njihovim srcima usklađeno poput pesnikovog osećanja.

Čast predaka veliča kroz ideale prošlosti, obnavlja duhovnu poeziju ispisujući podvige Svetog Save, Njegoša, Nikole Tesle, Patrijarha Pavla u ciklisu pesama Trojičindanski saboru kojem su ispisane religiozne i pesme koje veličaju istoriju. Tu tematizuje i Hilandar, prosvetitelje Ćirila i Metodija i druge sveštenike, svece i duhovnike, videći u njima okosnicu priznanja, dostojnih sećanja.

Religijski karakter prerasta u duhovni, doživaljajno uznoseći u molitvu:

„I saborno uvezani u Vjeri i

Anđeli i Monasi

I vođeni i čuvani poju. (Hilandar, 81)

 U pesničku reč unosi aspekt religioznosti tražeći inspiraciju u duhovnim veličinima sadašnjice što rezultira intenzivnim obnavljanjem duhovne poezije. Pesme se u ovom ciklusu pretvaraju mestimice u molitve, tako u pesmi „Bogorodica ljeviška posvećenoj Patrijarhu Pavlu vidi božansku svetlost kako se vazdiže:

„Tamo gdje srebrena Zvona dirnuta Nebom

I Božurovim besmrtnim svijetom

U krilu iskidanog ovozemljaskog ognja

I u iskri nnesagoriva kupine

Koja blagodarno eonski ehom cvijeta“ (Bogorodica ljeviška 91)

Ova pesma napisana je tokom Litija u Crnoj Gori 2020. godine, ona je datovana, još neke ali retko iz čega se vidi da su ovde sabrane pesme od 2000, do danas, dakle iz jednog stvaralačkog raspona od dvadeset godina, ali u sazvučju su i skladu jedna s drugom.

Tripko Draganić aktuelizuje srednjovekovne motive reinterpretirajući teme iz srpskog pesništva tog perioda i održavajući kontinuitet linije religiozne poezije. Izdvaja se pesma Caričina molitva u kojoj su moto stihovi Milice Hrebeljanović iz pesme Udovstvu mojemu ženik, 1401. godine koja je uvezana sa pesmama posvećenim udvostvu pisca, njegovoj ljubavnoj lirici izdvojenoj u početnim i krajnjim pesmama zbirke.

Pravedna svjetlostvraća nas na još jedan bitan pesnikov motiv, motiv svetlosti, kao božanskog. Ovaj ciklus i potonji Čistači velikih slovaodužuju dug precima, pevajući i o spomenicima poput Andrićgrada, Gavrila Principa, naših velikana. Istorija i poezija, prošlost i sadašnjost sjedinjeni u snažnim emocijama put su ka božanskom, ka umetnosti ka uzvišenom, duhovnom prostoru koji ne poznaje prolaznost ni smrt. Piše u slobodnom stihu, a posebna vrednost njegove poezije i ove zbirke je leksika u kojoj se manifestuje bogatstvo pesničkog jezika. Tu si i neke nove pesničke reči, kovanice, poput ovih: „sveradosne ode“ u pesmi Kada pukne pogled, „dalekozorje“ u pesmi Uspravno dalekozorje i drugih, razbokorenih u stihovima pesnika.

Završni ciklus pesama nazvan Slatka so vraća nas na početak, na ljubav, na izvor života. Pesnik baladičnim tonovima zaključuje kako je i počeo dajući Vječni spomensvojoj Zorici. Zaokružujući zbirku početnom i završnom pesmom o svojoj jedinoj i večljnoj ljubavi, on poput klasicista, čistih umetnika, pravi venac oko svog dela, na kraju nas vraćajući na početak. Nenametljivo, blago, u tonu molitve odaje počast i seća se lepih dana, velikih dana, uzvišenih trenutaka koji ostaju večno da sijaju zahvaljujući poeziji. Peva o onome što mu je blisko, obnavljajući duhovnost, ne dajući gotova rešenja za probleme pevanja, niti inspiracije nego priprema čitaoce da se suoče sa onim što boli, kako bi se l+bo pretočio u pesmu, a pesma u večnost. Od početka svog poetskog stvaralaštva, Draganić je negovao upravo ovakav, klasicistički pristup, potvrđujući se kao odmeren pesnik tradicije.

PODELITE OVAJ TEKST NA: