детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЉУБАВ КАО ПУТ КА УМЕТНОСТИ

Трипко Драганић (2022).Широм љубави, Подгорица:ШтампарМакарије НВО Друштво „Никола Тесла“.

Проф. др Слађана Миленковић

Трипко Драганић у новој збирци песама Широм љубави потврђује се као песник романтичарског сензибилитета, а модерног израза, тематизује неке од вечних и непролазних књижевних тема, пре свих љубав. Пише на трагу старих мајстора, не потпадајући под авангардни утицај деструктивности или нихилизма, што не значи да његова поезија нема модерне особености, напротив она у себи мири модерно и традицију, овладавши модерним изразом и на плану версификације исказује се као песник слободног стиха. Упркос преовладавајућем концепту деструкције модерне песме на основу полазишта која је изнео Хуго Фридрих, наш је песник остао веран традицији налазећи у њој извор за превазилажење духовне кризе. Он у духу модернизма у својој збирци преиспитује место савременог човека у свету, критички промишља о духовности и тако излази из уобичајених или боље рећи, очекиваних, оквира правећи искорак у авангарду, што његовој поезији даје особености модернизма. На тематско-мотивском плану задржава се у сфери традиционалног, па се од тема и песничких мотива у овој књизи истичу живот и смрт, али  је присутан и  немали број породичних песама. Крећући се даље кроз збирку Драганић је исписао мисаоне, дескриптивне, историјске, религиозне песме.

У првом циклусу Породица сабрао је породичне песме. Из угла оца описује породичне односе које одликује љубав, о својој деци пева с пуно топлине и нежности, такође као супруг велича своју недавно изгубљену жену и то с великом љубаву. Није уобичајено у српској поезији да се у породичним песмама обраћа отац, најчешће су то песме у којима се велича мајчинска љубав, односи међу браћом и сетсрама, а Драганић даје аспект оца и супруга.

Лирски јунак је поистовећен је с песником, и он пева из свог ЈА, субјективан доживљај света осликава и унутрашње стање аутора. Он тематизује мртву драгу која је основ болањеговог лирскогјунака. У циклусу Породичне песме, романтичарско-симболистички реинтерпретира мотив мртве драге тако узвишен, потресан и присутан у књижевности још од Лазе Костића, Змајевих „Ђулића увелака“, Диса, Пандуровића, Миљковића... Код Драганића мртва драгаје узвишена, вољена за живота, али и у смрти: „Широм наше Љубави Са звијездама зањише“ у метафизичком смислу – мртва драга се јавља као антропоморфизиран мотив звезда. Своју мртву драгу изједначава је са звездама доживљавајући је као „лирски архетип“ (М. Павловић) у комплексу сан – јава. Овај мотив, тако традиционалан, тако трагичан али на начин Трипка Драганића оригиналан и доживљен изазива саосећајност код читалаца. Она је иделана жена, у песми Широм Зоричине љубави, јединој написаној у везаном стиху са римом, широм њихове љубави распрострили су се Маја, Дајана, Сандра, Андрија и Вук њихова имена исписана су у акростиху песме и сви су они:

„Активни узлет пуноће уљаника

Носе стару огњишта наду“ (17).

Љубавна лирика у овом и последњем циклусу збирке Слатка со добија свој пун израз. Песникова мртва драга живи у песмама и сећању аутора, деце, у породичној атмосфери којом су проткане песме. Овај мотив је присутан и код наших великих песника, попут Владислава Петковића Диса, СимеПандуровића и других, али се разликује од Драганићевог.Код Диса се слика мртве драге сва распршује у слутњу као незнање, при чему песник не зна како би дефинисао то стање; јер њена смрт није банална као физичко распадање, што срећемо у љубавним песмама С. Пандуровића, већ је она сан, или, стање које припада непознатом простору.Мотив мртве драге, код Драганића је врло одређен, конкретан, посвећен његовој непрежаљеној, преминулој супрузи, којој исписује песме заклетве вечне љубави. Ова збирка може бити његова „лабудова песма“ бар кад је о љубави као мотиву реч. Цео први циклус испеван је у љубавно-елегичномтону. Субјекат певајући попут Орфеја,настоји да стиховимаоживи мртву драгу, дискурзивно,бар у песми, барему сећању. Настанку ове збиркепретходила је интимна драма и колико год се Драганић удаљавао од смрти своје супруге Зорице, она је све присутнија у њему иу преплету њене смрти и остварене, блажене породичне љубави, изнедрио језбирку песама која представља:

 „Дарове Љубавне енергије

У породичном гнијезду

Од помена до Конца

Висином наше звијезде

Траје Загрљено Времена“ (Загрљено вријеме 23).

Сусреће се овоземаљски и небески свет, љубав као пут ка божанском, пут ка уметности. Овом збирком песамаТрипко Драганић се помирио и са небом и са земљом, а његова Зорица, његова мртва драга, била је једна одпесникових највећих радости, којој се он обраћа и у новим стиховима, сада је она инспирација, сећање на заједничку срећу даје му снагу да живи и пише и даље. Зорица је симбол естетицизма и уметностиДраганића. Она је променила његов живот и помогла да се крв предака пренесе даље подаривши му дивну децу о којој такође пева, помогла да сви аспекти његове личности пронађу свој потпунији израз. Била је идеал свега што је желео, а стиховима је он, своју драгу и њихову љубав учинио бесмртном. Песма је, може се протумачити и бег од стварности, она живи ту љубави данас уместо песника, ту, у стиховима, он је заувек сједињен са својом драгом. Од земних простора песник нас води ка божанском, не тражећи као Орфеј немогуће, да му се врати на трен оно што је заувек изгубљено, већ у песми, другој, другачијој стварности оживљава своју драгу. Трагајући за извором стваралачког усхићења он налази изгубљено, остварено у песми. Они се сада сусрећу у песмама и његов бол у животу је почетак процеса настанка поезије, потрага за стихом.

Догађаји из реалности трансформисали су песника и на унутрашњем плану али тако да та промена води ка стварању, писању. Љубавне песме смењују песме о надахнућу, потом о песничком ствралаштву. Циклус Извор поезије тематизује неке од познатих светских и српских писаца, потпут Јесењина, Борхеса, Андрића, Киша, Добрицу Ерића, али и Костића, Диса, ту се Драганаћ налази „међу својима“. Тон у већини песама је молитвени, исповеднички и он пева о књижевницима који носе венац славе, не изостаје интересовање за сопствени народ и његове песнике, према којима исказује велико поштовање. Ценио је Јесењина и могуће је увидети мисаоне упливе овог великана у његовим песмама као сетно подсећање на смрт, јесен али и „жар поезије“ (Да ли си жив пјесниче, 50). Узимајући за мото песме посвећене Сергеју Јесењину његове стихове:

„Ко је љубио, тај не љуби више

изгорјело нико не запали“ (Да ли си жив пјесниче 43)

налази се на прагу „Леденог доба“ пита га:

 „Да ли још Волиш праскозорни

сањиви Врличе“

покушавајући да спозна подружени живот љубави у песми док живот

„стиховима измиче

и небом отиче

Отиче“ (Да ли си жив пјесниче 51).

Ствара јачајући песничку самосвест, експлицитно износећи своје песничке постулате и указујући на идеале. Неке речи, које су му битне исписује великим словом без обзира на парвопис захваљујући песничкој слободи. Испевао је дуже песме у баладичном тону, попут ове Јесењину али је остао „жедан поезије“ у песми Извор поезије (65) и поручује у наредној песми аутопоетичког слоја своје збирке:

„Слободно се јави се

 кад стигнеш у поезију“ (Јави се кад стигнеш у поезију 64)

Све у шта он у поетском смислу верује исказано је у овом циклусу, зато је можда, управо овај циклус кључ за тумачење његове поезије и откривање његове поетике. Богатство ових песама је и у лексици која обилује неологизмима, новим речима, поетским, које да су замењене неким другим, обичним речима не би биле тако сугестивне, ни тако звучне и мелодичне. У првом циклусу је у првом плану песникова драга, а овде у први план избија сама песма, као покушај да се оствари вечност и незаборав. Својим поетским језиком песника осваја и његове нове речи остају још дуго у уху читалаца, одзвањајући у њиховим срцима усклађено попут песниковог осећања.

Част предака велича кроз идеале прошлости, обнавља духовну поезију исписујући подвиге Светог Саве, Његоша, Николе Тесле, Патријарха Павла у циклису песама Тројичиндански сабору којем су исписане религиозне и песме које величају историју. Ту тематизује и Хиландар, просветитеље Ћирила и Методија и друге свештенике, свеце и духовнике, видећи у њима окосницу признања, достојних сећања.

Религијски карактер прераста у духовни, доживаљајно узносећи у молитву:

„И саборно увезани у Вјери и

Анђели и Монаси

И вођени и чувани поју. (Хиландар, 81)

 У песничку реч уноси аспект религиозности тражећи инспирацију у духовним величинима садашњице што резултира интензивним обнављањем духовне поезије. Песме се у овом циклусу претварају местимице у молитве, тако у песми „Богородица љевишка посвећеној Патријарху Павлу види божанску светлост како се ваздиже:

„Тамо гдје сребрена Звона дирнута Небом

И Божуровим бесмртним свијетом

У крилу искиданог овоземљаског огња

И у искри ннесагорива купине

Која благодарно еонски ехом цвијета“ (Богородица љевишка 91)

Ова песма написана је током Литија у Црној Гори 2020. године, она је датована, још неке али ретко из чега се види да су овде сабране песме од 2000, до данас, дакле из једног стваралачког распона од двадесет година, али у сазвучју су и складу једна с другом.

Трипко Драганић актуелизује средњовековне мотиве реинтерпретирајући теме из српског песништва тог периода и одржавајући континуитет линије религиозне поезије. Издваја се песма Царичина молитва у којој су мото стихови Милице Хребељановић из песме Удовству мојему женик, 1401. године која је увезана са песмама посвећеним удвоству писца, његовој љубавној лирици издвојеној у почетним и крајњим песмама збирке.

Праведна свјетлоствраћа нас на још један битан песников мотив, мотив светлости, као божанског. Овај циклус и потоњи Чистачи великих словаодужују дуг прецима, певајући и о споменицима попут Андрићграда, Гаврила Принципа, наших великана. Историја и поезија, прошлост и садашњост сједињени у снажним емоцијама пут су ка божанском, ка уметности ка узвишеном, духовном простору који не познаје пролазност ни смрт. Пише у слободном стиху, а посебна вредност његове поезије и ове збирке је лексика у којој се манифестује богатство песничког језика. Ту си и неке нове песничке речи, кованице, попут ових: „сверадосне оде“ у песми Када пукне поглед, „далекозорје“ у песми Усправно далекозорје и других, разбокорених у стиховима песника.

Завршни циклус песама назван Слатка со враћа нас на почетак, на љубав, на извор живота. Песник баладичним тоновима закључује како је и почео дајући Вјечни споменсвојој Зорици. Заокружујући збирку почетном и завршном песмом о својој јединој и вечљној љубави, он попут класициста, чистих уметника, прави венац око свог дела, на крају нас враћајући на почетак. Ненаметљиво, благо, у тону молитве одаје почаст и сећа се лепих дана, великих дана, узвишених тренутака који остају вечно да сијају захваљујући поезији. Пева о ономе што му је блиско, обнављајући духовност, не дајући готова решења за проблеме певања, нити инспирације него припрема читаоце да се суоче са оним што боли, како би се л+бо преточио у песму, а песма у вечност. Од почетка свог поетског стваралаштва, Драганић је неговао управо овакав, класицистички приступ, потврђујући се као одмерен песник традиције.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: