|
|
|
 | Valentina Novković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
TRAG
Niotkuda krenuh
prečice me zvahu.
Osvrtah se,
mraku nicaše krila.
Rekoše: iza prvog odmorišta
okvasi lice,
put će potrajati.
Zabludu raspaučini
u desni džep ušivenu,
zmijoliki kreketom
trag zameću.
PRIRASLICA
Naša ćutanja nisu tematski
povezana, grumenaju do
zrnca što pod jezik stane.
Placebo ćutnih uklapanja nalikuje
dobro spremljenom govoru za
koji teze nismo pripremili.
Ima nešto u Blumovom zapažanju
da poslednji udah oslikava smisao
proživljenog. Ne biti iznenađen
pred svakodnevnim čudima još
samo krilatim atima uspeva.
Odurna je priraslica strah kad
se u srce zamarami.
KLICAJ
Podviži duša tvoja i
ponori kapajući reči
po diktatu nemom,
ožiljcima boli sećajući:
kolena prašna, cerekanje,
prvi balon probušeni.
Tvoje su ruke
god vremenom neomeđen,
ždrebad su ti
po slobodi braća.
Ramena ti nažuljajem kliču:
nema obramaka pod
kojima bi korak ukopao.
PREPOZNANjE
Treperavom me tvoriš
od pogleda na trepke
mi, jagodice rumenjem
obojene.
Grlenjem ti ceptavim
bdena usne prizivam.
Još uvek nas suzdržajem,
međuziđe okiva.
Naslutni oboje: gromovlje bi
stidom utihnulo kad bi
nam se srca okrvotočila
u uvire strašću navodnjene.
Daždila bi zemlja presušnica
od znojnih nam griz-dodira
kad bi se legalo prepoznanja
nama zaposteljilo.
JEZERSKA
Svet ima ciklične krugove
pokušaja i neuspeha,
učenja preko kolena,
predanja uz ognjište.
Mi, nedohvatno naši,
odbrojene sekunde imamo
što opominjuće trepere
svaki put kad se u
legala odvojena zavučemo.
Daha ti, šta ću s mrvicama
brbljivosti koje si na vreme
rukom odbio, šta s prelivom
od zagrcnuća što na pojanje
više i ne podseća?
Svet ima čvornovate grane i
glatke površi zamišljenih planina,
koje gromove tumače kao bes
prognanika ljubavi, a odseve
u oči svitaca umeću.
Ima li me, tek provireni, u vremenu
što prepoznaje sva ikad osmišljena
pisma?
Pisaljke da odbaciš, bez kanua
(za)matičiš do očiju jezerskih
što se u moje ulivaju.
KLjUN-ZRNO
Oklagija pređeni je put topline
na dlanovima koju ti čuvam
za jutra bez doručka.
Koliko glatkosti, toliko dodira.
Da mogu, izrezbarila bih te
pogledima za zidove neke tek
okrečene i duboreze sneva
na obrubima svitanja.
Miševi imaju sposobnost
verovanja u ponude i strah
da će ih zamke zaboraviti.
Mi imamo posložene cegere
sećanja na ogriske sunca
i sto za hramanje.
Na njemu kljun-zrno večnosti.
|
