|
|
|
 | Валентина Новковић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ТРАГ
Ниоткуда кренух
пречице ме зваху.
Освртах се,
мраку ницаше крила.
Рекоше: иза првог одморишта
окваси лице,
пут ће потрајати.
Заблуду распаучини
у десни џеп ушивену,
змијолики крекетом
траг замећу.
ПРИРАСЛИЦА
Наша ћутања нису тематски
повезана, груменају до
зрнца што под језик стане.
Плацебо ћутних уклапања наликује
добро спремљеном говору за
који тезе нисмо припремили.
Има нешто у Блумовом запажању
да последњи удах осликава смисао
проживљеног. Не бити изненађен
пред свакодневним чудима још
само крилатим атима успева.
Одурна је прираслица страх кад
се у срце замарами.
КЛИЦАЈ
Подвижи душа твоја и
понори капајући речи
по диктату немом,
ожиљцима боли сећајући:
колена прашна, церекање,
први балон пробушени.
Твоје су руке
год временом неомеђен,
ждребад су ти
по слободи браћа.
Рамена ти нажуљајем кличу:
нема обрамака под
којима би корак укопао.
ПРЕПОЗНАЊЕ
Треперавом ме твориш
од погледа на трепке
ми, јагодице румењем
обојене.
Грлењем ти цептавим
бдена усне призивам.
Још увек нас суздржајем,
међузиђе окива.
Наслутни обоје: громовље би
стидом утихнуло кад би
нам се срца окрвоточила
у увире страшћу наводњене.
Даждила би земља пресушница
од знојних нам гриз-додира
кад би се легало препознања
нама запостељило.
ЈЕЗЕРСКА
Свет има цикличне кругове
покушаја и неуспеха,
учења преко колена,
предања уз огњиште.
Ми, недохватно наши,
одбројене секунде имамо
што опомињуће трепере
сваки пут кад се у
легала одвојена завучемо.
Даха ти, шта ћу с мрвицама
брбљивости које си на време
руком одбио, шта с преливом
од загрцнућа што на појање
више и не подсећа?
Свет има чворновате гране и
глатке површи замишљених планина,
које громове тумаче као бес
прогнаника љубави, а одсеве
у очи свитаца умећу.
Има ли ме, тек провирени, у времену
што препознаје сва икад осмишљена
писма?
Писаљке да одбациш, без кануа
(за)матичиш до очију језерских
што се у моје уливају.
КЉУН-ЗРНО
Оклагија пређени је пут топлине
на длановима коју ти чувам
за јутра без доручка.
Колико глаткости, толико додира.
Да могу, изрезбарила бих те
погледима за зидове неке тек
окречене и дуборезе снева
на обрубима свитања.
Мишеви имају способност
веровања у понуде и страх
да ће их замке заборавити.
Ми имамо посложене цегере
сећања на огриске сунца
и сто за храмање.
На њему кљун-зрно вечности.
|
