O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja


















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Razgovori


LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ: PESMA ZA DECU MORA DA IMA PRIČU

Slađana Milenković
detalj slike: KRK Art dizajn


Ljubivoje Ršumović: PESMA ZA DECU MORA DA IMA PRIČU



Ljubivoje Ršumović, istaknuti srpski pisac, autor preko 100 knjiga i više od 600 radijskih i TV emisija i dobitnik brojnih nagrada, dobio je ove godine dva prestižna priznanja za književno stvaralaštvo „Žičku hrisovulju” i nagradu „Odzivi Filipu Višnjiću”. Radio je u redakciji programa za decu RTV Beograd, kao autor, scenarista, režiser uglavnom emisija za decu, od kojih su najpoznatije „Fazoni i fore”, „Utorak veče – ma šta mi reče”, „Veseli utorak”. Nastupio je na Osmim Višnjićevim književnim susretanjima u Šidu u avgustu ove godine.

Ljubivoje Ršumović na osmim Višnjićevim književnim susretanjima u Šidu 2023.
u razgovoru sa Slađanom Milenković




Razgovarala: prof. dr Slađana Milenković - 25/08/2023
Književna radionica Kordun preuzela sa portala SIRMIUM.INFO 22/09/2023


Dobili ste nagradu „Odzivi Filipu Višnjiću” za 2023. godinu i tim povodom objavljena je i Vaša zbirka pesama „Rodoljubivojeve pesme”. Ovde učestvujete na manifestaciji koja nosi Višnjićevo ime. Šta za Vas znači ta nagrada?

Višnjićeva nagrada je, naravno kako da kažem, prava nagrada iz više razloga. Kad je moj deda, Stevan, želeo da nagradi, nas decu, tamo u Ljubišu, bogu iza leđa, u Murtenici on je uzimao gusle i pevao „Banović Strahinju” i druge pesme, i naravno tešio nas na kraju kad vidi da mi plačemo od uzbuđenja, onda nam on odsvira na guslama neku mangupsku: „Laži kradi i kuni se krivo ne bi li se ostanulo živo”. Te uspomene su probuđene u meni ovom nagradom, još jednom i na pravi način, tako je nastala i knjiga, u stvari posle „Odziva Filipu Višnjiću” štampali su knjigu kao nagradu ja sam knjizi dao naslov „Rodoljubivojeve pesme”. To su rodoljubive pesme, naslov je igra rečima jer se rimuje s mojim imenom. Tako da je ostao trag iza mog pevanja za decu i za mlade ljude, o tome da je i pisanje za decu neka vrsta rodoljublja. Inače, svaka nagrada znači neko otkriće, novu ideju, imam sreću i da moje okruženje moji sinovi i moja Gordana imaju razumevanja za mene, za moj rad, kad počnem da gradim neke nove reči i da se igram rečima, da se igram smislom.

Kako danas navesti decu da čitaju?

Vreme se kotrlja kao da ide nizbrdo, a deca po prirodi i po nekom Božjem promislu žele da prate vreme, sad, ne treba zbog toga grditi ili prevaspitavati decu, nego treba tom grdilu, ako je grdilo, davati neku lepu čovekoliku bajku, takoreći, da se deca podstanku da počnu da čitaju. Nije baš tačno, ne mislim da deca danas ne čitaju, čitaju.

Kad ste stvarali čuvenu TV emisiju „Fazoni i fore” čime ste se rukovodili?

Držao sam se u stvari Geteove jedne rečenice, on kaže „Dozvoljena je svaka vrsta literature, osim dosadne”, ja se celog života trudim da ne budem dosadan, sad koliko u tome uspevam, to je veliko pitanje za publiku.

Rođeni ste u Ljubišu na Zlatiboru. Da li se ljubav prema prirodi kod Vas razvila još u Vašem detinjstvu?

Pesnik Ljubivoje Ršumović



Naravno, rođen sam u Ljubišu, rođen sam u jednoj šumi koja se zove Murtenica, na jednoj planini koja se zove Zlatibor i koja je puna crnogorice, znači borova, smreka, jela itd. Otac mi se zvao Mihajlo, a majka Milesa. Tu sam završio osnovnu školu, kasnije nastavio školovanje u Beogradu, gde sam završio komparativnu književnost na Filološkom fakultetu.

Veliki ste borac za prirodu. Sarađujete sa porodicom Bistrih potoka koja na planini živi u prirodnom okruženju.

Gotovo da je prirodno da se družim sa porodicom Bistrih potoka, znači sa Božidarom Mandićem i njegovim drugarima koji su iz Novog Sada došli na Rudnik, kupili kuću u prirodi, u šumi i tamo žive, evo već više od 30 godina. Ono što nas povezuje, to je borba za očuvanje prirode, borba za čistu Srbiju. Mi smo prvi počeli pre dvadeset godina da čistimo Srbiju, očistili smo nekoliko gradova, u Beogradu nekoliko ulica, sa nama su bili Jasna Šekarić, Ružica Sokić, Boda Ninković. Kad smo čistili Čika Ljubinu ulicu u Beogradu od pikavaca, bili su đaci Osnovne škole „Drinka Pavlović” i bio je ambasador Australije jer je ambasada Australije u Čika Ljubinoj ulici, on je izašao i obukao, onu fluorescentnu bluzu Gradske beogradske čistoće i zajedno sa decom i sa nama kupio pikavce i bacao u kontejnere. Naravno, u svetu je to normalno da ljudi čiste svoju okolinu, jedino kod nas u Srbiji je potpuno normalno da mi kad potrošimo cigaretu bacimo je na ulicu. Kod nas je normalno da mi zagađujemo svoju okolinu.

Uz Vaše pesme odrastali su mnogi i danas odrastaju, pesme su prisutne u čitankama, a Vi ste stvaralate više od 60 godina. Kako Vam se čine Vaši počeci?

Od samog početka, ja sam zapravo i počeo da pišem poeziju za decu jer sam pisao pesmice za moje drugare, koji su bili deca. To su bile smešne i bezobrazne pesmice u početku, naravno, onda nam je učiteljica rekla šta je to književni jezik i da to ne može sa tim bezobrazlucima, tako da se piše, onda mi je ona dala zadatak. Moram da kažem i njeno ime, zvala se Milica Vođević. Dala mi je zadatak da napišem pesmu o Zlatiboru jer živim na toj, najlepšoj planini u Srbiji i ja sam napisao prvu svoju ozbiljnu pesmu:

„Zlatibore ti si zlato

ja te volim zato.”

Dobio sam prvu nagradu za tu pesmu, jednu olovku sa gumicom na vrhu, bila je to prva olovka sa gumicom na Zlatiboru i naravno, meni najdraža nagrada. Mnogo kasnije, kada sam putovao sa Duškom Radovićem u Novu Varoš, saznao sam da mi je on kao urednik „Pionirskih novina” poslao olovku zato što je redakcija, na njegovu inicijativu, slala neki poklon svakom detetu koje im pošalje pesmu. Nisu je objavili, ali su mi poslali tu olovku i novine, adresirano na moje ime, što je za mene tada, bila najveća nagrada.

Dobili ste zaista pregršt nagrada u zemlji i u inostranstvu. Koju biste izdvojili kao posebno značajnu?

Izdvojio bih, recimo, nagradu porodice Bistrih potoka koja se sastoji od 10 dinara, od flaše izvorske vode sa Rudnika sa izvora Svetinja i od jedne drvene ploče na kojoj piše da sam ja dobitinik te nagrade. Izdvojio bih, naravno, nagradu UNESKO-a za knjigu „Bukvar dečijih prava” koja je dodeljena za knjigu koja propagira mir i toleranciju. Nagradu mi je na Sajmu knjiga u Bolonji uručila gospođa Suzan Mubarak, žena Hosnija Mubaraka, egipatskog predsednika, ona je bila predsednik žirija i ona mi je tada rekla da je „Bukvar dečijih prava” koji sam ja napravio jedinstvena knjiga na svetu, po tome kako tretira dečja prava i kako afirmiše prava dece na život, na dostojanstveno odrastanje, na igru, na slobodu itd.

Pored toga što je za poeziju za decu bitno da ih pouči, bitno je i da ih zabavi i da ih podstakne na igru. Mislim da se i na osnovu Vaših pesama se može zaključiti da je za njih bitan i humor.

Naravno, pa humor je ključ koji otključava dečiju pažnju, dečju dušu, dečji sluh, deca vole igru, zato sam ja, naravno, u svoje pesme ugrađivao razne igre rečima, čak sam izmišljao neke reči. Svaka pesma za decu mora u sebi da sadrži priču, i to je dosta važno, jer deca vole priču, pa još ako je ta priča urimovana, ako je isto ispričana lepim jezikom, sočnim, sa dobrim rimama koje su pravilne i pamtiljive, onda je to prava stvar.

Imate bogato televizijsko iskustvo. Šta biste rekli o ulozi televizije i uopšte medija u životu dece danas?

Nažalost ja sam se celog života bavio medijima radeći za decu i sve vreme sam mislio da televiziju treba upotrebljavati za takve stvari, znači da ona nama služi da naše ideje i poruke prenosimo i deci, i ne samo deci, ali kao što to uvek biva, jedno vreme naš narod je bio u stvari u službi televizije, a ne televizija u njihovoj službi, kao što su danas deca fascinirana internetom i SMS porukama itd, i mnogi tvrde da će to uništiti knjigu, da li će ne znam. Neće, naravno. Treba i inernet ustvari pripitomiti da nama služi, a ne da mi služimo njemu.

Ljubivoje Ršumović i Slađana Milenković


Šta biste poručili mladima koji tek kreću putevima književnog stvaralaštva?

Nikome ne bih preporučivao kako da piše, to je njihova stvar, naravno, ali ono što mogu da im preporučim, to je da idu u školu za pisanje, a škola za pisanje je biblioteka. Moraju da pročitaju šta su napisali drugi, stariji, možda pametniji, u svakom slučaju mudriji pisci, da se ne bi dogodilo da neko od njih zapne da piše „Gorski vijenac”, a Njegoš je to već napisao i to najbolje moguće, pre 200 godina.



Može li koji stih za kraj?



Recimo evo četiri stiha:

„Krivu Drinu koju grle klanci

ispravljaju Srbi i Bosanci

možda bi je ispravljali življe

kad bi znali kod koga je krivlje.”



Eto malo ironije na naše balkanske sporazume koji postaju vremenom nesporazumi.







PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"