детаљ слике: КРК Арт дизајн

Љубивоје Ршумовић: ПЕСМА ЗА ДЕЦУ МОРА ДА ИМА ПРИЧУ

Љубивоје Ршумовић, истакнути српски писац, аутор преко 100 књига и више од 600 радијских и ТВ емисија и добитник бројних награда, добио је ове године два престижна признања за књижевно стваралаштво „Жичку хрисовуљу” и награду „Одзиви Филипу Вишњићу”. Радио је у редакцији програма за децу РТВ Београд, као аутор, сценариста, режисер углавном емисија за децу, од којих су најпознатије „Фазони и форе”, „Уторак вече – ма шта ми рече”, „Весели уторак”. Наступио је на Осмим Вишњићевим књижевним сусретањима у Шиду у августу ове године.

Љубивоје Ршумовић на осмим Вишњићевим књижевним сусретањима у Шиду 2023.

у разговору са Слађаном Миленковић

Разговарала: проф. др Слађана Миленковић - 25/08/2023

Књижевна радионица Кордун преузела са портала SIRMIUM.INFO 22/09/2023

Добили сте награду „Одзиви Филипу Вишњићу” за 2023. годину и тим поводом објављена је и Ваша збирка песама „Родољубивојеве песме”. Овде учествујете на манифестацији која носи Вишњићево име. Шта за Вас значи та награда?

Вишњићева награда је, наравно како да кажем, права награда из више разлога. Кад је мој деда, Стеван, желео да награди, нас децу, тамо у Љубишу, богу иза леђа, у Муртеници он је узимао гусле и певао „Бановић Страхињу” и друге песме, и наравно тешио нас на крају кад види да ми плачемо од узбуђења, онда нам он одсвира на гуслама неку мангупску: „Лажи кради и куни се криво не би ли се остануло живо”. Те успомене су пробуђене у мени овом наградом, још једном и на прави начин, тако је настала и књига, у ствари после „Одзива Филипу Вишњићу” штампали су књигу као награду ја сам књизи дао наслов „Родољубивојеве песме”. То су родољубиве песме, наслов је игра речима јер се римује с мојим именом. Тако да је остао траг иза мог певања за децу и за младе људе, о томе да је и писање за децу нека врста родољубља. Иначе, свака награда значи неко откриће, нову идеју, имам срећу и да моје окружење моји синови и моја Гордана имају разумевања за мене, за мој рад, кад почнем да градим неке нове речи и да се играм речима, да се играм смислом.

Како данас навести децу да читају?

Време се котрља као да иде низбрдо, а деца по природи и по неком Божјем промислу желе да прате време, сад, не треба због тога грдити или преваспитавати децу, него треба том грдилу, ако је грдило, давати неку лепу човеколику бајку, такорећи, да се деца подстанку да почну да читају. Није баш тачно, не мислим да деца данас не читају, читају.

Кад сте стварали чувену ТВ емисију „Фазони и форе” чиме сте се руководили?

Држао сам се у ствари Гетеове једне реченице, он каже „Дозвољена је свака врста литературе, осим досадне”, ја се целог живота трудим да не будем досадан, сад колико у томе успевам, то је велико питање за публику.

Рођени сте у Љубишу на Златибору. Да ли се љубав према природи код Вас развила још у Вашем детињству?

Песник Љубивоје Ршумовић

Наравно, рођен сам у Љубишу, рођен сам у једној шуми која се зове Муртеница, на једној планини која се зове Златибор и која је пуна црногорице, значи борова, смрека, јела итд. Отац ми се звао Михајло, а мајка Милеса. Ту сам завршио основну школу, касније наставио школовање у Београду, где сам завршио компаративну књижевност на Филолошком факултету.

Велики сте борац за природу. Сарађујете са породицом Бистрих потока која на планини живи у природном окружењу.

Готово да је природно да се дружим са породицом Бистрих потока, значи са Божидаром Мандићем и његовим другарима који су из Новог Сада дошли на Рудник, купили кућу у природи, у шуми и тамо живе, ево већ више од 30 година. Оно што нас повезује, то је борба за очување природе, борба за чисту Србију. Ми смо први почели пре двадесет година да чистимо Србију, очистили смо неколико градова, у Београду неколико улица, са нама су били Јасна Шекарић, Ружица Сокић, Бода Нинковић. Кад смо чистили Чика Љубину улицу у Београду од пикаваца, били су ђаци Основне школе „Дринка Павловић” и био је амбасадор Аустралије јер је амбасада Аустралије у Чика Љубиној улици, он је изашао и обукао, ону флуоресцентну блузу Градске београдске чистоће и заједно са децом и са нама купио пикавце и бацао у контејнере. Наравно, у свету је то нормално да људи чисте своју околину, једино код нас у Србији је потпуно нормално да ми кад потрошимо цигарету бацимо је на улицу. Код нас је нормално да ми загађујемо своју околину.

Уз Ваше песме одрастали су многи и данас одрастају, песме су присутне у читанкама, а Ви сте стваралате више од 60 година. Како Вам се чине Ваши почеци?

Од самог почетка, ја сам заправо и почео да пишем поезију за децу јер сам писао песмице за моје другаре, који су били деца. То су биле смешне и безобразне песмице у почетку, наравно, онда нам је учитељица рекла шта је то књижевни језик и да то не може са тим безобразлуцима, тако да се пише, онда ми је она дала задатак. Морам да кажем и њено име, звала се Милица Вођевић. Дала ми је задатак да напишем песму о Златибору јер живим на тој, најлепшој планини у Србији и ја сам написао прву своју озбиљну песму:

„Златиборе ти си злато

ја те волим зато.”

Добио сам прву награду за ту песму, једну оловку са гумицом на врху, била је то прва оловка са гумицом на Златибору и наравно, мени најдража награда. Много касније, када сам путовао са Душком Радовићем у Нову Варош, сазнао сам да ми је он као уредник „Пионирских новина” послао оловку зато што је редакција, на његову иницијативу, слала неки поклон сваком детету које им пошаље песму. Нису је објавили, али су ми послали ту оловку и новине, адресирано на моје име, што је за мене тада, била највећа награда.

Добили сте заиста прегршт награда у земљи и у иностранству. Коју бисте издвојили као посебно значајну?

Издвојио бих, рецимо, награду породице Бистрих потока која се састоји од 10 динара, од флаше изворске воде са Рудника са извора Светиња и од једне дрвене плоче на којој пише да сам ја добитиник те награде. Издвојио бих, наравно, награду УНЕСКО-а за књигу „Буквар дечијих права” која је додељена за књигу која пропагира мир и толеранцију. Награду ми је на Сајму књига у Болоњи уручила госпођа Сузан Мубарак, жена Хоснија Мубарака, египатског председника, она је била председник жирија и она ми је тада рекла да је „Буквар дечијих права” који сам ја направио јединствена књига на свету, по томе како третира дечја права и како афирмише права деце на живот, на достојанствено одрастање, на игру, на слободу итд.

Поред тога што је за поезију за децу битно да их поучи, битно је и да их забави и да их подстакне на игру. Мислим да се и на основу Ваших песама се може закључити да је за њих битан и хумор.

Наравно, па хумор је кључ који откључава дечију пажњу, дечју душу, дечји слух, деца воле игру, зато сам ја, наравно, у своје песме уграђивао разне игре речима, чак сам измишљао неке речи. Свака песма за децу мора у себи да садржи причу, и то је доста важно, јер деца воле причу, па још ако је та прича уримована, ако је исто испричана лепим језиком, сочним, са добрим римама које су правилне и памтиљиве, онда је то права ствар.

Имате богато телевизијско искуство. Шта бисте рекли о улози телевизије и уопште медија у животу деце данас?

Нажалост ја сам се целог живота бавио медијима радећи за децу и све време сам мислио да телевизију треба употребљавати за такве ствари, значи да она нама служи да наше идеје и поруке преносимо и деци, и не само деци, али као што то увек бива, једно време наш народ је био у ствари у служби телевизије, а не телевизија у њиховој служби, као што су данас деца фасцинирана интернетом и СМС порукама итд, и многи тврде да ће то уништити књигу, да ли ће не знам. Неће, наравно. Треба и инернет уствари припитомити да нама служи, а не да ми служимо њему.

Љубивоје Ршумовић и Слађана Миленковић

Шта бисте поручили младима који тек крећу путевима књижевног стваралаштва?

Никоме не бих препоручивао како да пише, то је њихова ствар, наравно, али оно што могу да им препоручим, то је да иду у школу за писање, а школа за писање је библиотека. Морају да прочитају шта су написали други, старији, можда паметнији, у сваком случају мудрији писци, да се не би догодило да неко од њих запне да пише „Горски вијенац”, а Његош је то већ написао и то најбоље могуће, пре 200 година.

Може ли који стих за крај?

Рецимо ево четири стиха:

„Криву Дрину коју грле кланци

исправљају Срби и Босанци

можда би је исправљали живље

кад би знали код кога је кривље.”

Ето мало ироније на наше балканске споразуме који постају временом неспоразуми.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: