detalj slike: KRK Art dizajn

FANTAZMAGORIČNA PRIČA O SAMOSPOZNAJI

(Branko L. Jovičić „Seme propasti ili dvanaesti dron”, Ruma: Biblioteka „Atanasije Stojković“ 2019. godina)

Prof. dr Slađana Milenković

književni kritičar

Pred čitaocima se nalazi prozna knjiga pod nazivom „Seme propasti ili dvanaesti dron”, autor je Branko L. Jovičić, objavljena jeu izdanju Biblioteke „Atanasije Stojković“ Ruma. Rukopis romana poneo je nagradu za prvi neobjavljeni roman na srpskom jeziku upravo ove biblioteke za 2019. godinu.Branko Jovičić rođen je 1965. godine u Rumi. Pisanjem je počeo da se bavi vrlo rano, poeziju piše od malena, ali kako sam kaže, smatra da nema dovoljno napisanih pesama koje zadovoljavaju njegove kriterijume za zbirku, pa je verovatno nikada neće ni izdati. Neke pesme su mu objavljene u nekim zbornicima. Muzikom se takođe bavi od malena. Kao tinejdžer svirao je bas gitaru u rumskim bendovima. Sa 23 godine otkriva svoju pravu ljubav što se tiče umetnosti i počinje da se bavi glumom. 2019. proslavio je 30 godina rada u pozorištu, ostavljajući za sobom brojne uloge. Najponosniji je na ulogu Miše u predstavi Virus, po tekstu Siniše Kovačevića, a u režiji Zoltana Fridmana i izvođenju Gradskog pozorišta Ruma, čiji je jedan od osnivača, a trenutno i predsednik, obzirom da je ovo predstava sa najvećim brojem izvođenja u srpskom amaterizmu. jedan je od osnivača Art trema festa, tradicionalnog rumskog pozorišnog festivala.„Seme propasti ili dvanaesti dron”, mu je prvi i već nagrađeni roman.

            Svoju besedu započela bih ovako:

Kad sam stigla ovde, u biblioteku, ponudili su mi kamilicu, kažu najbolje je piti čaj po vrućini. Vidim po osmesima u publici ko je pročitao knjigu, zna da to nije slučajno. Kamilica kao biljka pomoćnica, lekovita u romanu je pretvorena u moćno oružje što samo pojačava negativne osobine onih protiv kojih je uperena. Popila sam kamilicu i evo me ovde. Napokon je autor iz Rume dobio nagradu za roman koji smo jednoglasno ocenili kao najbolji u konkurenciji rukopisa prispelih na ovaj konkurs. Za 2019. godinu prispelo je šest rukopisa potpisanih šiframa, dakle čitali smo ih kao anonimne, nismo znali ko su autori. Često na konkurs stižu romani čija radnja se tiče ratova devedesetih i raspada Jugoslavije, ali ovaj roman, koji se dotiče tih tema, izdvaja se od ostalih po primesama fantastike i po elementima dramskog, skoro filmskog žanra.

            Priča je ispričana na izuzetno dramatičan način, uprkos elemenata naučne fantastike,ona pripovedai istinitupriču. Kako je rekao Martin Hajdeger „Istina je bitan momenat u umetničkim delima”, a ako pođemo od početka, Aritotela i njegove „Poetike“ i pojma mimezis - oponašanje, podražavanje stvarnosti, književno delo je odraz stvarnosti, pisac je obuhvatio opšti deo stvari i preneo ga u roman dodajući fantastične elemente. Zato je ovo uspešno književno štivo, jer mu se veruje, iz spleta niti romana izdvaja se ta nit istine, mogućeg, najbitnija nit u svakom romanu jer čitalac mora da veruje piscu, da veruje onome što čita, a Jovičiću se veruje. On ispreda Arijadninu nit života vodeći nas iz lavirinta romana do nekih njemu bitnih spoznaja.

U svojoj knjizi autor je usredsredio svoje interesovanje na čoveka koji je na vetrometini ovog našeg savremenog života, radnja započinje u 2033. godini, dakle u budućnosti, u Trebinju, istragom smrti žene pod vrlo neobičnim okolnostima. Potom pisac pravi retrospektivu, priča iz pozicije sveznajućeg pripovedača, ne piše u prvom licu, niti je pripovedač neko od likova, što daje objektivnost u pripovedanju. Pisac ima potpuni uvid u situaciju, dobro poznaje likove, njihove karaktere, prošlost ali i budućnost te čitaocu daje nagoveštaje i otkriva im događaje koji slede i retrospektivno ih vraća u prošlost, imajući neku vrstu božanske moći. Prvo poglavlje se odvija 1987. godine u Mostaru, mirisi i ukusi igraju vrlo bitnu ulogu u pripovedanju, poglavlja uglavnom počinju osvrtom na njih. Ukus preprečenice od prethodne večeri, miris neprospavane noći i u ustima ukus tuđeg znoja, a miris sopstvene krvi i ukus sagorelog baruta iz leta 1993. u okolini Mostara uvode u trećem poglavlju priču o ratu devedestih. Imaju dve linije radnje koje pisac vešto prepliće, naizmenično u 12 poglavlja, uz prolog i zaključak, uvodeći kao retardaciju ili epizodu jedno poglavlje iz daleke prošlosti. Prva nit prati Milana inspektora u budućnosti, druga, samo jednom kraj osamedestih dvadesetog veka opisuje odrastanje Milivoja i u svim ostalim, neparnim poglavljima Milivoje je „olovni vojnik“, muškarac, ratnik, muž, iz vremena devedestih 1993. i 1994. Može se reći da su dva glavna lika, muškarcki kojiu traganjima za pravim životnim i ljudskim vrednostima krstareprostorom Hercegovine kao simboličnim delom Jugoslavije, tromeđom ali i vremenom. Skok sa Starog mosta u Mostaru metafora je za odrastanje, kada upoznaje Milicu, plavokosu lepoticu, jednu od tri vile devojke koje će biti ključne za razrešenje radnje. Pored nje, deo tog trija, koji je svim momcima zavrteo glavu, su crvenokosa Sandra i crnokosa Merima, čiji likovi su tek ovlaš oslikani, nisu psihološki portretisani detaljnije. Epizodu u pripovedanju predstavlja šesto poglavlje, koje prikazuje kako se 1683. u okolini Mostara jedan brat poturčio da bi spasao ostalu braću i kako se dva veka kasnije jedan sin pokatoličio zbog ženidbe i iz koristi, što je povod za priču o porodičnoj istoriji. Ove epizode su značajne za zaključak da su muževi one tri lepotice Milivoje, Damir i Ismet u stvari braća, a „nema rata dok ne udari brat na brata“.U toku pripovedanja pisac izriče i niz zanimljivih opservacija o ljubavi, ratu,smrti, životu,ženama, mladosti.

Pisac svet i ljude posmatra iz vlastitog životnog ugla, pa je zato njegovo književno deloneizbežno obojeno i autobiografskim primesama koje on vešto uobličava, sakriva pod plaštom naučne fantastike.Dok je pisao ležao je zbog preloma noge, a njegov lik Milivoje ima sličnih i gorih problema s nogom. Prizori iz rata su dati surovo, tragedije su prikazane kao vrlo moguće i istinite, a kamp za rehabilitaciju ranjenika već postaje nadrealna scenografija.

            Autor teži da u prvi plan stavi tragalaštvo kao značajnu čovekovu odrednicu, konkretizovano u prostoru naučne fantastike, pa i u radnju uvodi vanzemaljce u obliku žena da se bore za produžetak svoje vrste koristeći ljude. Govori o čoveku koji i pored svih prepreka u životu, rata, kada pred njegovim očima ginu otac i mati, opet uspeva da veruje u sebe. Takvog čoveka on i iskušava u različitim fantastičnim okolnostima i čitaoca dovodi u stanje Aristotelove katarze - duhovnog pročišćenja. Sižeom koji je moguć, a možda baš i istinit i nadograđen fantastikom i detektivskom istragom, izaziva osećanja koja se javljaju u nama, poput onih tokom zapleta u antičkoj tragediji, te se mi poistovećujemo s njegovim jucanima i posle čitanja postajemo bolji ljudi. Radnja je ozbiljna, nema humora, odnosi se na nešto univerzalno, junaci prelaze valere od straha do sažaljenja koji ih oplemenjuju vodeći nas u večno vraćanje i proživljavanje.

            Ovo je raskošna priča čija se nit proteže u budućem vremenu, priča o samospoznaji. Jovičićse može opisati kao pisac izuzetne imaginacije, iskoristivši istoriju ratova, on ne želi da bude pesimista ali predviđa da ovde nikad neće biti mnogo drugačije jer smo opterećeni prošlošću, a kao uzrok svih našim podela navodi neku višu sliu, možd vanzemaljce koji nas huškaju jedne protiv drugih. U okviru prvog pripovedačkog toka vidimo političke mitinge u budućnosti, koji su preslikani iz prošlosti i još dodatno eksplicitni u izražavnju negativnih stavova o durgima.

Mehanizam priče je dosta dobro vođen, počevši od neke datosti života, nečeg naizgled običnog, na tako udarenim temeljima priča nešto što stalno domaštava i dovodi do fantasičnih, donekle aspurdnih situacija. Koristi svakidašnjuscenografiju, poznate predele i gradove, siže iz života i gradi nesvakidašnje priče, on ispisuje psihološki profil običnih ljudi koje možemo sresti na ulici jer su oni junaci njegovih dela ali u svima njima odigravaju se složene unutrašnje drame što ih čini živim, psihološki ispunjenim i modernim junacima. Naravno da ni jedan pisac ne može da zaobiđe stvarnost u kojoj živi tako je i on doneo sliku i priliku modernog doba u prenesenom značenju baveći se temam koje ga zaokupljaju.

            Roman otkriva posmatranje sveta iz umetničke, fantazmagorične vizure subjekta jer i on sam kao stvaralac uviđa organsku povezanost autora sa svojim likovima, kao i neizbežnu mistifikaciju određenih događaja, kako ne bi podsećali na realne u velikoj meri, on je sa osobnom književnom osetljivošću pričao o svojim likovima i opisao svoju širu okolinu izmeštajući je u neku novu stvarnost, prilagođavajući je svojim likovima na taj način uspostavljajući prisnu vezu likova sa čitaocima. Reč je i o insajderskoj i priči verodostojnoj, jednoj velikoj avanturi.U punom stvaralačkom zamahu, ne pokazuje znake posustajanja, pored brojnih glumačkih ostvarenja na sceni pozorišta, njegov roman prvenac napisan je energijom najboljih stvaralačkih godina, maštovito, dinamično sa mnogo uzbudljivih dešavanja. Zanimljivosti ovog romana doprinosi svedenije portretisanje dva grada Trebinja i Mostara, potom Bilećkog jezera i nekoliko sela u Hercegovini.

            Oseća se u stvaralaštvu Jovičića uticaj te tzv. nove škole koju upravo neguje izdavač, čak filmske. Roman kao književni žanr od pisca traži iskustvo, poznavanje literature i naravno talenat bez koga nema ni pisanja. Ovaj žanr je danas možda najpopularniji, najviše se čitaju romani, a da li se pišu u istoj meri i kako. Jedno je jasno - čitanje koje se ne nastavlja u pisanju je smrt (kraj) pisanja.Sad je sve manje pisaca na planeti, a sve više se piše, ovaj pisac to radi na moderan način, ima fabulu, razvijenu radnju i psihološki oslikane likove. Karakteristika njegovog stvaralaštva je fantastika i metaforičnost koju ona nosi i filmski način prikazivanja radnje. U univerzalnoj priči koja može da živi u svim vremenima, on ispisuje povremeno tzv. provokativnu priču, koja nas navodi na razmišljanje, a danas je mnogo dekorativnih, priča radi priče same.

            Pripovedački tok prati dešavanjau izmaštanoj realnosti, njegov prirodni ton karakterističan je po različitim postupcima od ironije do parodije, gotovo do groteske. U onom delu koji se odnosi na junakova sećanja iščitava se izvesna jugonostalgija iz perspektive današnjice, funkcija jugonostalgije je ovde književna ali ima i političkih komentara, usmerenih uvek na bratstvo i dobar suživot svih.         On se obraća širokoj čitalačkoj publici i iz njegove priče iskaču provokacije.Ovaj roman je dešifrovanje realnosti, fantazmagorična priča o samospoznaji.

Naslov na koricama ispisan je pola latinicom, a pola ćirilicom, svedoči o nameri autora da pokaže da su i jedno i drugo pismo naša, srpska pisma, može se pripisati da je sve to takođe u funkciji jugonostalgije.

            Nećemo zaboraviti da spomenemo nekadašnjeg člana žirija, njegovog predsednika i začetnika ovog konkursa Momira Momu Vasiljevića koji nas je prerano napustio. Hvala mu na svim njegovima romanima, delima koja su ga nadživela i ostaće da traju još dugo, dugo, hvala mu i na ovoj divnoj ideji da pomaže piscima da objave rukopis svog romana putem konkursa. Zahvalnost iskazujemo i sadašnjem direktoru Damiru Vasiljeviću Toskiću i nekadašnjem direktoru Željku Stojanoviću biblioteke na ovom divnom i hrabrom poduhvatu koji traje.

Treba pozvati pisce da dalje pišu, šalju na konkurs svoje rukopise, da publika dobije romane kakve i zaslužuje da čita.

PODELITE OVAJ TEKST NA: