детаљ слике: КРК Арт дизајн

ФАНТАЗМАГОРИЧНА ПРИЧА О САМОСПОЗНАЈИ

(Бранко Л. Јовичић „Семе пропасти или дванаести дрон”, Рума: Библиотека „Атанасије Стојковић“ 2019. година)

Проф. др Слађана Миленковић

књижевни критичар

Пред читаоцима се налази прозна књига под називом „Семе пропасти или дванаести дрон”, аутор је Бранко Л. Јовичић, објављена јеу издању Библиотеке „Атанасије Стојковић“ Рума. Рукопис романа понео је награду за први необјављени роман на српском језику управо ове библиотеке за 2019. годину.Бранко Јовичић рођен је 1965. године у Руми. Писањем је почео да се бави врло рано, поезију пише од малена, али како сам каже, сматра да нема довољно написаних песама које задовољавају његове критеријуме за збирку, па је вероватно никада неће ни издати. Неке песме су му објављене у неким зборницима. Музиком се такође бави од малена. Као тинејџер свирао је бас гитару у румским бендовима. Са 23 године открива своју праву љубав што се тиче уметности и почиње да се бави глумом. 2019. прославио је 30 година рада у позоришту, остављајући за собом бројне улоге. Најпоноснији је на улогу Мише у представи Вирус, по тексту Синише Ковачевића, а у режији Золтана Фридмана и извођењу Градског позоришта Рума, чији је један од оснивача, а тренутно и председник, обзиром да је ово представа са највећим бројем извођења у српском аматеризму. један је од оснивача Арт трема феста, традиционалног румског позоришног фестивала.„Семе пропасти или дванаести дрон”, му је први и већ награђени роман.

            Своју беседу започела бих овако:

Кад сам стигла овде, у библиотеку, понудили су ми камилицу, кажу најбоље је пити чај по врућини. Видим по осмесима у публици ко је прочитао књигу, зна да то није случајно. Камилица као биљка помоћница, лековита у роману је претворена у моћно оружје што само појачава негативне особине оних против којих је уперена. Попила сам камилицу и ево ме овде. Напокон је аутор из Руме добио награду за роман који смо једногласно оценили као најбољи у конкуренцији рукописа приспелих на овај конкурс. За 2019. годину приспело је шест рукописа потписаних шифрама, дакле читали смо их као анонимне, нисмо знали ко су аутори. Често на конкурс стижу романи чија радња се тиче ратова деведесетих и распада Југославије, али овај роман, који се дотиче тих тема, издваја се од осталих по примесама фантастике и по елементима драмског, скоро филмског жанра.

            Прича је испричана на изузетно драматичан начин, упркос елемената научне фантастике,она приповедаи истинитупричу. Како је рекао Мартин Хајдегер „Истина је битан моменат у уметничким делима”, а ако пођемо од почетка, Аритотела и његове „Поетике“ и појма мимезис - опонашање, подражавање стварности, књижевно дело је одраз стварности, писац је обухватио општи део ствари и пренео га у роман додајући фантастичне елементе. Зато је ово успешно књижевно штиво, јер му се верује, из сплета нити романа издваја се та нит истине, могућег, најбитнија нит у сваком роману јер читалац мора да верује писцу, да верује ономе што чита, а Јовичићу се верује. Он испреда Аријаднину нит живота водећи нас из лавиринта романа до неких њему битних спознаја.

У својој књизи аутор је усредсредио своје интересовање на човека који је на ветрометини овог нашег савременог живота, радња започиње у 2033. години, дакле у будућности, у Требињу, истрагом смрти жене под врло необичним околностима. Потом писац прави ретроспективу, прича из позиције свезнајућег приповедача, не пише у првом лицу, нити је приповедач неко од ликова, што даје објективност у приповедању. Писац има потпуни увид у ситуацију, добро познаје ликове, њихове карактере, прошлост али и будућност те читаоцу даје наговештаје и открива им догађаје који следе и ретроспективно их враћа у прошлост, имајући неку врсту божанске моћи. Прво поглавље се одвија 1987. године у Мостару, мириси и укуси играју врло битну улогу у приповедању, поглавља углавном почињу освртом на њих. Укус препреченице од претходне вечери, мирис непроспаване ноћи и у устима укус туђег зноја, а мирис сопствене крви и укус сагорелог барута из лета 1993. у околини Мостара уводе у трећем поглављу причу о рату деведестих. Имају две линије радње које писац вешто преплиће, наизменично у 12 поглавља, уз пролог и закључак, уводећи као ретардацију или епизоду једно поглавље из далеке прошлости. Прва нит прати Милана инспектора у будућности, друга, само једном крај осамедестих двадесетог века описује одрастање Миливоја и у свим осталим, непарним поглављима Миливоје је „оловни војник“, мушкарац, ратник, муж, из времена деведестих 1993. и 1994. Може се рећи да су два главна лика, мушкарцки којиу трагањима за правим животним и људским вредностима крстарепростором Херцеговине као симболичним делом Југославије, тромеђом али и временом. Скок са Старог моста у Мостару метафора је за одрастање, када упознаје Милицу, плавокосу лепотицу, једну од три виле девојке које ће бити кључне за разрешење радње. Поред ње, део тог трија, који је свим момцима завртео главу, су црвенокоса Сандра и црнокоса Мерима, чији ликови су тек овлаш осликани, нису психолошки портретисани детаљније. Епизоду у приповедању представља шесто поглавље, које приказује како се 1683. у околини Мостара један брат потурчио да би спасао осталу браћу и како се два века касније један син покатоличио због женидбе и из користи, што је повод за причу о породичној историји. Ове епизоде су значајне за закључак да су мужеви оне три лепотице Миливоје, Дамир и Исмет у ствари браћа, а „нема рата док не удари брат на брата“.У току приповедања писац изриче и низ занимљивих опсервација о љубави, рату,смрти, животу,женама, младости.

Писац свет и људе посматра из властитог животног угла, па је зато његово књижевно делонеизбежно обојено и аутобиографским примесама које он вешто уобличава, сакрива под плаштом научне фантастике.Док је писао лежао је због прелома ноге, а његов лик Миливоје има сличних и горих проблема с ногом. Призори из рата су дати сурово, трагедије су приказане као врло могуће и истините, а камп за рехабилитацију рањеника већ постаје надреална сценографија.

            Аутор тежи да у први план стави трагалаштво као значајну човекову одредницу, конкретизовано у простору научне фантастике, па и у радњу уводи ванземаљце у облику жена да се боре за продужетак своје врсте користећи људе. Говори о човеку који и поред свих препрека у животу, рата, када пред његовим очима гину отац и мати, опет успева да верује у себе. Таквог човека он и искушава у различитим фантастичним околностима и читаоца доводи у стање Аристотелове катарзе - духовног прочишћења. Сижеом који је могућ, а можда баш и истинит и надограђен фантастиком и детективском истрагом, изазива осећања која се јављају у нама, попут оних током заплета у античкој трагедији, те се ми поистовећујемо с његовим јуцанима и после читања постајемо бољи људи. Радња је озбиљна, нема хумора, односи се на нешто универзално, јунаци прелазе валере од страха до сажаљења који их оплемењују водећи нас у вечно враћање и проживљавање.

            Ово је раскошна прича чија се нит протеже у будућем времену, прича о самоспознаји. Јовичићсе може описати као писац изузетне имагинације, искористивши историју ратова, он не жели да буде песимиста али предвиђа да овде никад неће бити много другачије јер смо оптерећени прошлошћу, а као узрок свих нашим подела наводи неку вишу слиу, можд ванземаљце који нас хушкају једне против других. У оквиру првог приповедачког тока видимо политичке митинге у будућности, који су пресликани из прошлости и још додатно експлицитни у изражавњу негативних ставова о дургима.

Механизам приче је доста добро вођен, почевши од неке датости живота, нечег наизглед обичног, на тако удареним темељима прича нешто што стално домаштава и доводи до фантасичних, донекле аспурдних ситуација. Користи свакидашњусценографију, познате пределе и градове, сиже из живота и гради несвакидашње приче, он исписује психолошки профил обичних људи које можемо срести на улици јер су они јунаци његових дела али у свима њима одигравају се сложене унутрашње драме што их чини живим, психолошки испуњеним и модерним јунацима. Наравно да ни један писац не може да заобиђе стварност у којој живи тако је и он донео слику и прилику модерног доба у пренесеном значењу бавећи се темам које га заокупљају.

            Роман открива посматрање света из уметничке, фантазмагоричне визуре субјекта јер и он сам као стваралац увиђа органску повезаност аутора са својим ликовима, као и неизбежну мистификацију одређених догађаја, како не би подсећали на реалне у великој мери, он је са особном књижевном осетљивошћу причао о својим ликовима и описао своју ширу околину измештајући је у неку нову стварност, прилагођавајући је својим ликовима на тај начин успостављајући присну везу ликова са читаоцима. Реч је и о инсајдерској и причи веродостојној, једној великој авантури.У пуном стваралачком замаху, не показује знаке посустајања, поред бројних глумачких остварења на сцени позоришта, његов роман првенац написан је енергијом најбољих стваралачких година, маштовито, динамично са много узбудљивих дешавања. Занимљивости овог романа доприноси сведеније портретисање два града Требиња и Мостара, потом Билећког језера и неколико села у Херцеговини.

            Осећа се у стваралаштву Јовичића утицај те тзв. нове школе коју управо негује издавач, чак филмске. Роман као књижевни жанр од писца тражи искуство, познавање литературе и наравно таленат без кога нема ни писања. Овај жанр је данас можда најпопуларнији, највише се читају романи, а да ли се пишу у истој мери и како. Једно је јасно - читање које се не наставља у писању је смрт (крај) писања.Сад је све мање писаца на планети, а све више се пише, овај писац то ради на модеран начин, има фабулу, развијену радњу и психолошки осликане ликове. Карактеристика његовог стваралаштва је фантастика и метафоричност коју она носи и филмски начин приказивања радње. У универзалној причи која може да живи у свим временима, он исписује повремено тзв. провокативну причу, која нас наводи на размишљање, а данас је много декоративних, прича ради приче саме.

            Приповедачки ток прати дешавањау измаштаној реалности, његов природни тон карактеристичан је по различитим поступцима од ироније до пародије, готово до гротеске. У оном делу који се односи на јунакова сећања ишчитава се извесна југоносталгија из перспективе данашњице, функција југоносталгије је овде књижевна али има и политичких коментара, усмерених увек на братство и добар суживот свих.         Он се обраћа широкој читалачкој публици и из његове приче искачу провокације.Овај роман је дешифровање реалности, фантазмагорична прича о самоспознаји.

Наслов на корицама исписан је pola latinicom, а пола ћирилицом, сведочи о намери аутора да покаже да су и једно и друго писмо наша, српска писма, може се приписати да је све то такође у функцији југоносталгије.

            Нећемо заборавити да споменемо некадашњег члана жирија, његовог председника и зачетника овог конкурса Момира Мому Васиљевића који нас је прерано напустио. Хвала му на свим његовима романима, делима која су га надживела и остаће да трају још дуго, дуго, хвала му и на овој дивној идеји да помаже писцима да објаве рукопис свог романа путем конкурса. Захвалност исказујемо и садашњем директору Дамиру Васиљевићу Тоскићу и некадашњем директору Жељку Стојановићу библиотеке на овом дивном и храбром подухвату који траје.

Треба позвати писце да даље пишу, шаљу на конкурс своје рукописе, да публика добије романе какве и заслужује да чита.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: