detalj slike: KRK Art dizajn

Strasti, obmane i slatke laži

    Nebitno je vreme, sat, dan, godina, doba... bilo šta, nebitno je. Martin je živeo u ugašenom danu, ne sasvim nestalom, ali u danu kog se ni on baš najjasnije nije sećao. Taj dan je kao ogrlica oko vrata, tetovirani znak na telu, nepostojeće sočivo u oku. Dan koji putuje kroz kiše, vejavice, vreline, ali ne umire, živi kao i on.

     Martinovo lice bilo je izrezano, ali on nije bio star. Želeo je da dodiruje ožiljke, samo što ih nije bilo ili su bili nevidljivi. Retki su mu govorili da ne postoje i da je sve samo besmislena želja za krajem. Strasti je skrivao dok su obmane hranile njegovu dušu. Sanjao je uz muziku laži. Znao je da je to bio dan koji se preslikavao putujući.

     Ona. Ona je samo malo drugačija. Upoređivao je požuteli papir sećanja sa prividom koji je kružio oko njega. Potvrđivao je ono što je upoređivao, ono što ne vidi ili nejasno prepoznaje.

     „Dečače...“ - odzvanjalo ispucalom vrelom zemljom. Kraj je utanjao u razjapljenu zemlju. Sunce je nemilosrdno pržilo i lepljivi znoj se vezivao za umorno telo. Dan je bio „isti“ kao onaj koji putuje kao senka. Lice se nije videlo, strast je buktala umirući...  Obmana je gorela i širila užarene kugle.

     Kiša je bila slatka čežnjiva iluzija.

PODELITE OVAJ TEKST NA: