детаљ слике: КРК Арт дизајн

Страсти, обмане и слатке лажи

    Небитно је време, сат, дан, година, доба... било шта, небитно је. Мартин је живео у угашеном дану, не сасвим несталом, али у дану ког се ни он баш најјасније није сећао. Тај дан је као огрлица око врата, тетовирани знак на телу, непостојеће сочиво у оку. Дан који путује кроз кише, вејавице, врелине, али не умире, живи као и он.

     Мартиново лице било је изрезано, али он није био стар. Желео је да додирује ожиљке, само што их није било или су били невидљиви. Ретки су му говорили да не постоје и да је све само бесмислена жеља за крајем. Страсти је скривао док су обмане храниле његову душу. Сањао је уз музику лажи. Знао је да је то био дан који се пресликавао путујући.

     Она. Она је само мало другачија. Упоређивао је пожутели папир сећања са привидом који је кружио око њега. Потврђивао је оно што је упоређивао, оно што не види или нејасно препознаје.

     „Дечаче...“ - одзвањало испуцалом врелом земљом. Крај је утањао у разјапљену земљу. Сунце је немилосрдно пржило и лепљиви зној се везивао за уморно тело. Дан је био „исти“ као онај који путује као сенка. Лице се није видело, страст је буктала умирући...  Обмана је горела и ширила ужарене кугле.

     Киша је била слатка чежњива илузија.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: