detalj slike: KRK Art dizajn

Svet tišine i pesme

(Slavica Pejović, „Ples tišine“, pesme 2018)

Prof. dr Slađana Milenković

Duhovni egzistencijalizam osnovno je težište poezije Slavice Pejović u novoj zbirci pod nazivom „Ples tišine“. Njena tišina pleše i plešući stvara pesmu, narušavajući samu sebe – tišinu. Ona u svojim stihovima otelovljuje najviši oblik pevanja, a to je kreativno, stvaralačko jer sama reč pesnici, poezija nastala je odrečipoezis,što znači stvoriti.

Slavica Pejović poseduje zlatne ključeve za razumevanje stvarnosti.Umetnost i pesništvo kao deo njene stvarnosti ne podnose nikakvu proizvoljnost, pesnikinjina mašta ovaploćena u pesamama ima čvrstu unutrašnju strukturu, ona krči sebi put sa svom mogućom strogošću i ozbiljnošću. Predivne metafore ove autorke, često istaknute u naslovima pesama podrivaju, razgrađuju i razobličavaju vladajući poredak stvari.  Pišući „Piruetu žiću“, „Dobrote nisku“ ili „Biser priču“ ona prekoračuje sve iskustvene granice i visoko se uzdiže iznad svega šta zdrav razum tako grčevito nastoji da zaštiti od svakog iskrivljavanja.

Njene pesme ispunjavaju osnovnu i jedinu svrhu lirike, a to je da zanese slušaoce odnosno čitaoce. Lirska pesmaSlavice Pejović ustvari je ljubavna pesma, njeni stihovi proizilaze iz Erosa, iz te stvaralačke vatre i zanosa.Pesma jeste i mora da bude tajna, jer „čuva oblik i suštinu prvu“, kaže Bodler u pesmi „Strvina“. Pesnikinja kao retko koji umetnik iznedrila je svilu u rečima stvarajući mnoštvo kovanica, novih pesničkih poetskih reči poput reči zamuk istaknute u naslovu, reči ožežlom i durgih. To je njen proročki, „sibilski govor“, koji je negovao čuveni Momčilo Nastasijević. Ovakav govor, prepun kovanica, vri u jeziku i to jeste njen ulazak u tajnu jezika.

Ova pesnikinja zna da ništa nije dato, a  da je završeno, ni Homer nije tako pisao, jer u završenosti je kraj.Njena dilema je da li treba davati odgovore i završiti stih jer ona kao da ne želi da završi misao, stavlja znak tri tačke na kraju pesme što znači da se pesma nastavlja. Ona stvara nov svet, a ne dovršava nešto nesavršeno, zato ne čudi što često piše bez znakova interpunkcije, dajući mogućnost da se pesma čita na više načina, pa čak svoje pesme ostavlja čitaocu da ih dovrši iz svog iskustva.

Pesnici, među kojim je i Slavica Pejović, znaju mnogo bolje nego bilo ko drugi šta je životno važno za čoveka, oni prodiru dalje i dublje od naučnika. Nije slučajno što se u arhajsko doba tako visoko cenio pesnički poziv, što je pesnik nekad važio za vidovnjaka, za čoveka koji jedini zna, koj je jedini mudar. Ono po čemu se pesnik razlikuje od naučnika je njegovo duboko poznavanje ljudske duše i istančana osetljivost za sve što je ljudsko.

Slavica Pejović se po formi oslanja na naše nadrealiste, nalazeći uporište u poeziji Dušana Matića. Kako je Vinaver rekao: Sam čin stvaranja poezije podupiru dve želje: jedna hoće da krug proširi, a druga, „neodovilja“, da iz njega izađe. Zato je poezija neuhvatljiva i nesavladiva, nedogledna. Jedini put i način da se pesma doživi i da se u nju uđe je čitanje pesme.

Francuski pesnik Pol Verlen u eseju „Poezija i apstraktno mišljenje“ govori o toj prvoj reči, koja dolazi „odozgo“, te je prećutana invokacija svojstvena početku pevanja, ali ono što sledi jesu pesničke muke u nastojanju da se reč izjednači s bićem.

PODELITE OVAJ TEKST NA: