детаљ слике: КРК Арт дизајн

Свет тишине и песме

(Славица Пејовић, „Плес тишине“, песме 2018)

Проф. др Слађана Миленковић

Духовни егзистенцијализам основно је тежиште поезије Славице Пејовић у новој збирци под називом „Плес тишине“. Њена тишина плеше и плешући ствара песму, нарушавајући саму себе – тишину. Она у својим стиховима отеловљује највиши облик певања, а то је креативно, стваралачко јер сама реч песници, поезија настала је одречиpoezis,што значи створити.

Славица Пејовић поседује златне кључеве за разумевање стварности.Уметност и песништво као део њене стварности не подносе никакву произвољност, песникињина машта оваплоћена у песамама има чврсту унутрашњу структуру, она крчи себи пут са свом могућом строгошћу и озбиљношћу. Предивне метафоре ове ауторке, често истакнуте у насловима песама подривају, разграђују и разобличавају владајући поредак ствари.  Пишући „Пируету жићу“, „Доброте ниску“ или „Бисер причу“ она прекорачује све искуствене границе и високо се уздиже изнад свега шта здрав разум тако грчевито настоји да заштити од сваког искривљавања.

Њене песме испуњавају основну и једину сврху лирике, а то је да занесе слушаоце односно читаоце. Лирска песмаСлавице Пејовић уствари је љубавна песма, њени стихови произилазе из Ероса, из те стваралачке ватре и заноса.Песма јесте и мора да буде тајна, јер „чува облик и суштину прву“, каже Бодлер у песми „Стрвина“. Песникиња као ретко који уметник изнедрила је свилу у речима стварајући мноштво кованица, нових песничких поетских речи попут речи замук истакнуте у наслову, речи ожежлом и дургих. То је њен пророчки, „сибилски говор“, који је неговао чувени Момчило Настасијевић. Овакав говор, препун кованица, ври у језику и то јесте њен улазак у тајну језика.

Ова песникиња зна да ништа није дато, а  да је завршено, ни Хомер није тако писао, јер у завршености је крај.Њена дилема је да ли треба давати одговоре и завршити стих јер она као да не жели да заврши мисао, ставља знак три тачке на крају песме што значи да се песма наставља. Она ствара нов свет, а не довршава нешто несавршено, зато не чуди што често пише без знакова интерпункције, дајући могућност да се песма чита на више начина, па чак своје песме оставља читаоцу да их доврши из свог искуства.

Песници, међу којим је и Славица Пејовић, знају много боље него било ко други шта је животно важно за човека, они продиру даље и дубље од научника. Није случајно што се у архајско доба тако високо ценио песнички позив, што је песник некад важио за видовњака, за човека који једини зна, кој је једини мудар. Оно по чему се песник разликује од научника је његово дубоко познавање људске душе и истанчана осетљивост за све што је људско.

Славица Пејовић се по форми ослања на наше надреалисте, налазећи упориште у поезији Душана Матића. Како је Винавер рекао: Сам чин стварања поезије подупиру две жеље: једна хоће да круг прошири, а друга, „неодовиља“, да из њега изађе. Зато је поезија неухватљива и несавладива, недогледна. Једини пут и начин да се песма доживи и да се у њу уђе је читање песме.

Француски песник Пол Верлен у есеју „Поезија и апстрактно мишљење“ говори о тој првој речи, која долази „одозго“, те је прећутана инвокација својствена почетку певања, али оно што следи јесу песничке муке у настојању да се реч изједначи с бићем.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: