detalj slike: KRK Art dizajn

KRAJ

Osorno,

napućivši usne

sklopila si oči

sa namerom

da uramiš

svoje lepo lice

u sliku vremena.

Tamo si videla

golog kopljanika

oslonjenog o drvo akacije

kako paunovim perom,

umočenim u jutarnju rosu

ružičnjaka,

ispisuje tvoje ime.

Nikako tada nisi mogla,

zanesena, opijena,

znati

da već red lica

vojnički postrojen

stoji, čeka i ćuti.

Šaka žute zemlje

pala je na latice

tvog ocvalog života.

To što je neko

u odlasku

pomenuo tvoje ime,

nikoga nije impresioniralo.

PRIČA

Motor je bio vreo,

pod žegom se nadimao dan,

miris pregrejanog ulja

parao mu je nozdrve.

Zaustavio je automobil

pokraj puta

koji se protezao sremskom ravnicom,

kao dugačka hrskava kora

tanko rastezanog testa

od belog brašna umešena.

Negde u Arizoni,

isto je učlinila i žena

za volanom automobila

posustalog od pređenih milja,

zasutog naletom guste prašine

i peska.

Korica revolvera od slonovače

i hromirana cev

zaslepili su sunce,

jara je provrila uz pucanj.

Njihove ruke

dodirnule su se tada

prvi put,

hladne kao sjaj ugasle zvezde

koja bledi okružena tminom.

Vreme se

vremenom izbrisalo,

daljine su nestale u prostoru,

godine su se smenjivale

prolazeći između kiša,

snegova i vetrova,

sušnih dana

i vrelih,

neprospavanih noći.

Ostala je samo ova priča

o kojoj se

već u prvi sumrak

ne govori.

Tada se jedino

nerazgovetno začuju

molitve žena koje,

pre nego što svom čoveku

iznesu mrsnu večeru,

i dojkama poklope prazne oči,

spuštaju roletne,

zatvaraju dupli prozor,

dva puta

okreću ključ na kapiji

da slučajno ništa

i niko ne uđe,

bilo da je život,

bilo da je smrt.

KRIVICA

Sneno se ljuljala voda

i dan odbrojava sitninu

pred legijama senki

koje nadiru iz ševara

izvijajući se zmijoliko

kroz gustiš gole trske,

pružajući se do obzorja

da krunišu tamom noć.

Nisi ti ništa kriva.

Krajolici postaju

vremenom drugačiji,

a novi gradovi

uvek najlepše trgove

nude za prve dolaske,

umivaju lica toplom kišom,

oboje u zlatno trake žaluzina,

zavijore pramen maestrala,

i slatkim vinom

pečate u burad

sve ono zbog čega si ispijena

morala da pođeš

negde.

Pet, deset, petnaest,

brojala je devojčica

žmureći uz zid katedrale,

dok su na kameni pločnik

padale šahovske figure,

srušene u svađi dva starca

oko kretanja crnog lovca

i bele kraljice.

Nisi ti ništa kriva

i sada spavaj,

učini joj se od‌jednom

sa novim korakom

glas majke,

koja kroz šapat govori

da mora uvek gledati

pravo ispred sebe

i više neće pasti,

i da sve jednom

mora da zaraste

i prođe,

kao da nije ni bilo

ako se više ne dira.

PODELITE OVAJ TEKST NA: