детаљ слике: КРК Арт дизајн

КРАЈ

Осорно,

напућивши усне

склопила си очи

са намером

да урамиш

своје лепо лице

у слику времена.

Тамо си видела

голог копљаника

ослоњеног о дрво акације

како пауновим пером,

умоченим у јутарњу росу

ружичњака,

исписује твоје име.

Никако тада ниси могла,

занесена, опијена,

знати

да већ ред лица

војнички постројен

стоји, чека и ћути.

Шака жуте земље

пала је на латице

твог оцвалог живота.

То што је неко

у одласку

поменуо твоје име,

никога није импресионирало.

ПРИЧА

Мотор је био врео,

под жегом се надимао дан,

мирис прегрејаног уља

парао му је ноздрве.

Зауставио је аутомобил

покрај пута

који се протезао сремском равницом,

као дугачка хрскава кора

танко растезаног теста

од белог брашна умешена.

Негде у Аризони,

исто је учлинила и жена

за воланом аутомобила

посусталог од пређених миља,

засутог налетом густе прашине

и песка.

Корица револвера од слоноваче

и хромирана цев

заслепили су сунце,

јара је проврила уз пуцањ.

Њихове руке

додирнуле су се тада

први пут,

хладне као сјај угасле звезде

која бледи окружена тмином.

Време се

временом избрисало,

даљине су нестале у простору,

године су се смењивале

пролазећи између киша,

снегова и ветрова,

сушних дана

и врелих,

непроспаваних ноћи.

Остала је само ова прича

о којој се

већ у први сумрак

не говори.

Тада се једино

неразговетно зачују

молитве жена које,

пре него што свом човеку

изнесу мрсну вечеру,

и дојкама поклопе празне очи,

спуштају ролетне,

затварају дупли прозор,

два пута

окрећу кључ на капији

да случајно ништа

и нико не уђе,

било да је живот,

било да је смрт.

КРИВИЦА

Снено се љуљала вода

и дан одбројава ситнину

пред легијама сенки

које надиру из шевара

извијајући се змијолико

кроз густиш голе трске,

пружајући се до обзорја

да крунишу тамом ноћ.

Ниси ти ништа крива.

Крајолици постају

временом другачији,

а нови градови

увек најлепше тргове

нуде за прве доласке,

умивају лица топлом кишом,

обоје у златно траке жалузина,

завијоре прамен маестрала,

и слатким вином

печате у бурад

све оно због чега си испијена

морала да пођеш

негде.

Пет, десет, петнаест,

бројала је девојчица

жмурећи уз зид катедрале,

док су на камени плочник

падале шаховске фигуре,

срушене у свађи два старца

око кретања црног ловца

и беле краљице.

Ниси ти ништа крива

и сада спавај,

учини јој се од‌једном

са новим кораком

глас мајке,

која кроз шапат говори

да мора увек гледати

право испред себе

и више неће пасти,

и да све једном

мора да зарасте

и прође,

као да није ни било

ако се више не дира.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: