|
|
|
 | Krstina Kika Stojković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
BALET
Od najranijeg detinjstva, koliko mi sećanje seže, volela sam da igram. Vrtela sam se, skakutala, rukama imitirala let ptica...Mnogo kasnije sam saznala da se takav pokret tela zove balet. Ne znam odakle mi takva ideja da baš na taj način iskazujem svoju želju za igranjem. Tada nismo imali televizor i ni jednu mogućnost da vidim ikoga da tako igra. Godinama kasnije, videvši film o Isidori (Izadori) Dankan, skromno sam primetila da sam, kao i ona samouka, bila talentovanija balerina!Svoje piruete sam usavršavala, ruke su mi svakim danom bile gracioznije, mogla sam nogu skoro da ispravim držeći petu rukom. Špaga mi je išla lakše.Kada su nam dolazili gosti, mama i tata su me zvali da pred njima izvedem neku svoju igračku tačku. Bez snebivanja, vrlo ponosno, vrtela sam se, skakutala, njihala rukama iznad glave... Svi su se čudili odakle mi to, gde sam to videla. Videla sam u svojoj mašti, a možda mi je to iz prošlog života?!Godine 1966. ili '67. počne sa radom baletska škola na Radničkom univerzitetu u Jagodini, tadašnjem Svetozarevu, smer klasičan ili džez balet. Nije se uopšte dovodilo u pitanje moje pohađanje klasičnog baleta. Dušan, baletan i koreograf iz Narodnog pozorišta u Beogradu, tri puta nedeljno je putovao na relaciji Beograd-Jagodina i držao nam časove. Odmah je primetio moj talenat. Svaku vežbu koju je pokazao, bez greške sam odradila. Sem grupne slike prvih polaznika Baletske škole, bila je i moja, samostalna fotografija, na kojoj, držeći se za baletsku šipku, pravim most. Tu fotografiju su okačili na vrata škole, a kada je škola prestala sa radom, ukrala sam tu sliku i ona se nalazi u mom foto albumu.Sećam se da smo imali dva nastupa u Domu kulture u Jagodini. Na prvom sam igrala Kineskinju. Podrazumevalo se da sve devojčice imaju dugu kosu, to je čak bio i jedan od uslova pri upisu. Po dužini kose Dušan je određivao ko će vežbati mušku, a ko žensku ulogu. Moja kosa je bila za par santimetra duža pa je mogao da se isplete perčin do pola leđa. Nije bilo umetaka. Roditelji su šili kostime po slikama, skicama, krojevima i uzorcima materijala koje im je davao Dušan. Moj kineski kostim se sastojao od bluze i zvonastih pantalona od crnog satena, obrubljen žutom trakom. Na bluzi je, po šablonu, temperama, ispisan neki kineski simbol, posut šljokicama i fiksiran lakom za kosu. Godinama kasnije, nosila sam delove tog kostima u diskoteci. Uvek je služio u igračke svrhe.Baletske patike za vežbanje nam je doneo iz Beograda, iscrtavši prethodno, na kartonu, otisak stopala svakoj devojčici. Ne mogu da verujem da nisam sačuvala svoje prve baletske patike, pa da ih i bukvalno okačim o klin!Druga tačka, druge godine, prikazivala je prodavnicu lutaka koje noću ožive i svaka prikaže šta zna. Ja sam igrala vilu. Moj scenski kostim je bila haljina. Gornji deo je bio od belog satena sa bratelicama, a poduža suknja od nekoliko slojeva belog tila. Venčić oko raspuštene kose.Kasnije je mama od tog mnogobrojnog tila napravila zavese za prozor u špajzu, kuhinji i kupatilu! Niko nije imao takve zavese!Dušan je govorio da sam izuzetno talentovana, ali da nikada neću moći da budem prima balerina, jer sam kasno krenula da vežbam. Kasnim bar pet godina!Bila sam najbolji učenik te naše male baletske škole na Radničkom univerzitetu. Trajala je samo dve godine. Da li su tadašnji čelnici odlučili da im se ne isplati da plaćaju nekome putovanja zarad škole koja gradu ne donosi ništa ili nisu imali sluha za tu vrstu umetnosti!? Koliko vidim i danas u tom gradu gazduju neki tvrdi na ušima.Plakala sam neutešno. Sećam se da je Dušan rekao: “Mogu da plačem zajedno sa tobom ako će ti biti lakše!”Poenta ovog poglavlja je da sam, kao najbolja učenica Baletske škole, dobila kao nagradu odlazak u Narodno pozorište u Beogradu, da odgledam baletsku predstavu "Labudovo jezero"!Ne sećam se kako su tekli pregovori sa mojim roditeljima u vezi tog putovanja, ali Dušan i ja smo otputovali za Beograd.Uveo me je u Narodno pozorište! Sproveo me po svim prostorijama tog zdanja, pa do garderobe, šminkernice, a onda do "dasaka koje život znače", pozornice!Ja, devojčica iz provincije stojim na velikoj sceni Narodnog pozorišta! Zadivljeno gledam i dodirujem kulise, okrećem se na sve strane. Prilazi nam čuvena Jovanka Bjegojević, koja tada nije aktivno igrala, i Dušan nas upoznaje. Na kraju bine, kod spuštene zavese, vidim balerinu koja je leđima okrenuta. Pomislila sam kako je veoma mršava. Rasteže se, dodiruje rukama baletske patike, graciozno savijena u struku. Vežba. Ona će to veče igrati Odetu i Odiliju, belog i crnog labuda! San svake balerine. Upoznajem se sa prima balerinom Lidijom Pilipenko! Dušan joj govori o mom talentu i zašto sam sada ovde. Ona se odsutno smeši. Razumem je. Za pola sata počinje predstava. Ima preča posla. To mi ne umanjuje ushićenje. Kao u transu hodam za Dušanom koji me odvodi u salu, u prvu ložu. Tu je specijalna stolica za mene! Na njoj leži papir na kome piše moje ime i prezime!Sedim na svojoj počasnoj stolici i gledam kako se sala polako puni. Lagano se gase svetla i orkestar počinje da svira libreto. Prvi put slušam Čajkovskog. Predivna muzika. Prvi put ću gledati balet uživo, pravi balet!Na sceni se smenjuju igrači. Ne trepćem A onda se pojavi Ona, u jatu devojaka. Pravi labud. Mislila sam da uopšte nema zglobove na rukama! Kao da leprša krilima! Suze mi nekontrolisano klize. Srce mi je u grlu. Već do kraja predstave, uveliko plačem.Pamtim svih ovih godina tu čast i privilegiju koja mi je pružena! Beznačajna devojčica, koja je sanjala da bude prima balerina, ne znajući šta to tačno znači, devojčica koja je kročila na veliku scenu i upoznala pravu prima balerinu!Labudovo jezero sam gledala bezbroj puta i uvek plakala. Imala sam ludu sreću, ili je baš tako trebalo da bude, da u Moskvi, u čuvenom Boljšoj teatru odgledam "Labudovo jezero"!Dok se iz publike čulo: "Bravo!", ja sam jecala. Ni danas ne znam da li tako na mene utiče muzika Čajkovskog ili prelepa, maestralna igra belog i crnog labuda... Ili realnost da ću ja uvek biti samo u publici!
|
