детаљ слике: КРК Арт дизајн

БАЛЕТ

Од најранијег детињства, колико ми сећање сеже, волела сам да играм. Вртела сам се, скакутала, рукама имитирала лет птица...

Много касније сам сазнала да се такав покрет тела зове балет. Не знам одакле ми таква идеја да баш на тај начин исказујем своју жељу за играњем. Тада нисмо имали телевизор и ни једну могућност да видим икога да тако игра. Годинама касније, видевши филм о Исидори (Изадори) Данкан, скромно сам приметила да сам, као и она самоука, била талентованија балерина!

Своје пируете сам усавршавала, руке су ми сваким даном биле грациозније, могла сам ногу скоро да исправим држећи пету руком. Шпага ми је ишла лакше.

Када су нам долазили гости, мама и тата су ме звали да пред њима изведем неку своју играчку тачку. Без снебивања, врло поносно, вртела сам се, скакутала, њихала рукама изнад главе... Сви су се чудили одакле ми то, где сам то видела. Видела сам у својој машти, а можда ми је то из прошлог живота?!

Године 1966. или '67. почне са радом балетска школа на Радничком универзитету у Јагодини, тадашњем Светозареву, смер класичан или џез балет. Није се уопште доводило у питање моје похађање класичног балета. Душан, балетан и кореограф из Народног позоришта у Београду, три пута недељно је путовао на релацији Београд-Јагодина и држао нам часове. Одмах је приметио мој таленат. Сваку вежбу коју је показао, без грешке сам одрадила. Сем групне слике првих полазника Балетске школе, била је и моја, самостална фотографија, на којој, држећи се за балетску шипку, правим мост. Ту фотографију су окачили на врата школе, а када је школа престала са радом, украла сам ту слику и она се налази у мом фото албуму.

Сећам се да смо имали два наступа у Дому културе у Јагодини. На првом сам играла Кинескињу. Подразумевало се да све девојчице имају дугу косу, то је чак био и један од услова при упису. По дужини косе Душан је одређивао ко ће вежбати мушку, а ко женску улогу. Моја коса је била за пар сантиметра дужа па је могао да се исплете перчин до пола леђа. Није било уметака. Родитељи су шили костиме по сликама, скицама, кројевима и узорцима материјала које им је давао Душан. Мој кинески костим се састојао од блузе и звонастих панталона од црног сатена, обрубљен жутом траком. На блузи је, по шаблону, темперама, исписан неки кинески симбол, посут шљокицама и фиксиран лаком за косу. Годинама касније, носила сам делове тог костима у дискотеци. Увек је служио у играчке сврхе.

Балетске патике за вежбање нам је донео из Београда, исцртавши претходно, на картону, отисак стопала свакој девојчици. Не могу да верујем да нисам сачувала своје прве балетске патике, па да их и буквално окачим о клин!

Друга тачка, друге године, приказивала је продавницу лутака које ноћу оживе и свака прикаже шта зна. Ја сам играла вилу. Мој сценски костим је била хаљина. Горњи део је био од белог сатена са брателицама, а подужа сукња од неколико слојева белог тила. Венчић око распуштене косе.

Касније је мама од тог многобројног тила направила завесе за прозор у шпајзу, кухињи и купатилу! Нико није имао такве завесе!

Душан је говорио да сам изузетно талентована, али да никада нећу моћи да будем прима балерина, јер сам касно кренула да вежбам. Касним бар пет година!

Била сам најбољи ученик те наше мале балетске школе на Радничком универзитету. Трајала је само две године. Да ли су тадашњи челници одлучили да им се не исплати да плаћају некоме путовања зарад школе која граду не доноси ништа или нису имали слуха за ту врсту уметности!? Колико видим и данас у том граду газдују неки тврди на ушима.

Плакала сам неутешно. Сећам се да је Душан рекао: “Могу да плачем заједно са тобом ако ће ти бити лакше!”

Поента овог поглавља је да сам, као најбоља ученица Балетске школе, добила као награду одлазак у Народно позориште у Београду, да одгледам балетску представу "Лабудово језеро"!

Не сећам се како су текли преговори са мојим родитељима у вези тог путовања, али Душан и ја смо отпутовали за Београд.

Увео ме је у Народно позориште! Спровео ме по свим просторијама тог здања, па до гардеробе, шминкернице, а онда до "дасака које живот значе", позорнице!

Ја, девојчица из провинције стојим на великој сцени Народног позоришта! Задивљено гледам и додирујем кулисе, окрећем се на све стране. Прилази нам чувена Јованка Бјегојевић, која тада није активно играла, и Душан нас упознаје. На крају бине, код спуштене завесе, видим балерину која је леђима окренута. Помислила сам како је веома мршава. Растеже се, додирује рукама балетске патике, грациозно савијена у струку. Вежба. Она ће то вече играти Одету и Одилију, белог и црног лабуда! Сан сваке балерине. Упознајем се са прима балерином Лидијом Пилипенко! Душан јој говори о мом таленту и зашто сам сада овде. Она се одсутно смеши. Разумем је. За пола сата почиње представа. Има преча посла. То ми не умањује усхићење. Као у трансу ходам за Душаном који ме одводи у салу, у прву ложу. Ту је специјална столица за мене! На њој лежи папир на коме пише моје име и презиме!

Седим на својој почасној столици и гледам како се сала полако пуни. Лагано се гасе светла и оркестар почиње да свира либрето. Први пут слушам Чајковског. Предивна музика. Први пут ћу гледати балет уживо, прави балет!

На сцени се смењују играчи. Не трепћем А онда се појави Она, у јату девојака. Прави лабуд. Мислила сам да уопште нема зглобове на рукама! Као да лепрша крилима! Сузе ми неконтролисано клизе. Срце ми је у грлу. Већ до краја представе, увелико плачем.

Памтим свих ових година ту част и привилегију која ми је пружена! Безначајна девојчица, која је сањала да буде прима балерина, не знајући шта то тачно значи, девојчица која је крочила на велику сцену и упознала праву прима балерину!

Лабудово језеро сам гледала безброј пута и увек плакала. Имала сам луду срећу, или је баш тако требало да буде, да у Москви, у чувеном Бољшој театру одгледам "Лабудово језеро"!

Док се из публике чуло: "Браво!", ја сам јецала. Ни данас не знам да ли тако на мене утиче музика Чајковског или прелепа, маестрална игра белог и црног лабуда... Или реалност да ћу ја увек бити само у публици!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: