detalj slike: KRK Art dizajn

SKARABEJ (SCARABADEIDAE)

Dena je bila moja drugarica iz detinjstva. Oduvek smo se družile, bile bliske i sve što je moglo među drugarciama da se deli, mi smo delile. Moglo bi se reći čak i više no sestre rođene. Bila je besprekorna u svemu, kako kod kuće sa svojima koji su je bezrezervno voleli i poštovali, tako i svuda gde god da se pojavla. U školi, na fakultetu, na radnim mestima, omiljena kao izuzetno inteligentna, obrazovana i talentovana osoba.

Kada smo završile studije na interdiscipl-inarnim studijama iz novinarstva, obadve vrlo uspešno i možda najdarovitije u našoj generaciji, nije bilo teško naći posao i posvetiti se radnom kolektivu i radnim zadatcima.

Njena darovitost je tek tada došla do izražaja kada su u random kolektivu otkrili da imaju koleginicu koja ume da se spravi sa svakom situacijom i uvek da nađe odgovarajuće rešenje. Počeli su da je traže svuda, da pređe da radi kod njih, ali ih je sve odbijala sa opravdanjem da joj je tamo gde se nalazi sasvim dobro. Čak i onda kada su joj nudli mnogo veću zaradu i značajnije radno mesto. Razlog njenog odbijanja je samo njoj bio poznat. Sigurno se tamo gde je bila osećla najbezbednije, a to što je dobijala kao nadoknadu je zadovoljavalo njene potrebe. Još jedan argumenat, pored lojalnosti,  zbog koga je postajala sve omiljenija i u svom kolektivu.

Jednog dana, vrlo rano u zoru, još pre odlaska na posao,  došla je kod mene sva uzrujana. Rekla mi je da je razlog njenog dolaska od izuzetnog značaja i da mora da ostane u najstrožoj tajnosti.

-          Kao i uvek, Dena, odgovorila sam bezbrižno. Jesi li nekada čula nešto iz mojih ustiju što bi na bilo kakav način naštetilo i tebi i tvom kolektivu. Uostalom, zar nije oduvek bilo tako, naši susreti i razgovori su samo za nas dve i o njima niko nikada ne treba  ništa i niko da dozna.

-          Znam Dona, znam da mogu imati potpuno poverenje u tebe. Ali ovom prilikom, kada budeš čula i videla, zabrinućeš se i ti. Ne znam dokle možemo držati u tajnosti naše susrete i razgovore.

I ispričala mi je sledeće:

-          Znaš Dona, zadnjih nekoliko meseci mi se dešava nešto vrlo neobično, Pa ponekad se pitam dali sam ja skrenula s‘ pameti. imam li premnogo bujnu maštu, ili je ono u  što sumnjam!

Vrlo često volim da sednem na balkonu da radim. Iznesem moj mali laptop koji mi je beskrajno praktičan jer je transportabiblan i na kome zadnjih godina najviše radim. Jedne predvečeri, dok sam tako bila zanesena u rad, pišući zadnju statiju o nedavnim događajima koji su uzburkali celu našu javnost, ni od kuda se pojavio jedna zeleni bumbar koji mi se  zaleteo pravo oko glave. Znaš skarabej. Ne obratim pažnju, kažem sebi, bumbar kako svi ostali insekti što se ovde noću pri osvetljenju skupljaju oko sijalice na balkonu, pa često i oko mene. Ali ovaj bumbar, kao većina onih divnih zelenih bumbara skarlatne boje poznat pod latinskim nazivom scarabadeidae baš zbog te divne boje krila koja odsijavaju kao dragi kamen na svakoj svetlosti, prirodnoj ili veštačkoj. je bio neobičan. Prve večeri nisam obratila veliku pažnju, isterivala sam ga, uspela da ga oteram i za svaku bezbednost sam se sklonila da radim unutra, kako bih mogla da završim članak koji je morao biti gotov do ujutru.

Sledećeg dana, ponovo na balkonu ista situacacija. Pojavio se isti takav bumbar, a možda je bio i taj isti, zelen divan čijim sam se bojama oduvek divila, ali koga sam volela da gledam samo sa distance. Ovoga puta mi se više približio, do same kose i kako da je pokušavao da se uvuče ispod nje. Kao da je znao da mora tu negde da se smesti. U panici sam skočila i počela da ga isterujem. Zuji mi on oko glave a ja mašući rukama ipak uspem nekako da ga oteram. Koliko je bio uporan prosto me dovodio do panike. Tada mi se nekako  u glavi stvorila ideja da to ipak nije običan bumbar. Da moram po svaku cenu da ga uhvatim i da proverim, da se uverim da moja fantazija ne ide van granica normale.

Za nesreću nekoliko sledećih dana ga nije bilo. A ja sam bila spremila specijalnu zamku kako bih ga uhvatila i proverila sve moje sumnje. Prošlo je već bilo desetak dana, a njega ni otkuda. Već sam htela da dignem ruke, uverena da je sve ipak rezultat moje prebujne mašte.

Evo prekjuče njega opet. Divno predveče, sve miriše na procvale ruže u mojoj maloj bašti. Očekujem da će rađe provoditi vreme na njihovim cvetovima, nego oko moje glave. Već sam izvukla napolje i kutiju u koju sam htela da ga stavim i čekala. Verovala ili ne, nije se dugo zadržao oko ruža. Možda koliko da me zavara, ili da mi odvuče pažnju. Za tili čas, samo što sam se zanela u pisanje, evo ti njega ponovo oko moje glave. Zuji i provlači se kroz moju kosu zbog čega počinjem da se ježim i da me ponovo ozbuzima onaj strah što obično imam od većih insekata. Najviše od neizvsnosti.  Nije mi trebalo mnogo vremena da ga lepo uhvatim sa kutijom i da ga zatvorim u nju. Znaš nisam ga ponela sa sobom da ti ga pokažem, da ne bih tebe dovela u opasnost. Nego moramo da odemo do mene, tamo je zatvoren u toj kutiji, koja je uvijena u aluminijumsku foliju  i zatvorena u frižideru u slučaju da se oslobodi, a da ne može da pobegne.

Nećeš verovati to što ću ti pokazati.  Ajde sada spremi se da krenemo kod mene, hoćeš, zar ne?

-          Sigurno da hoću Ena. Jer si ti sada mene stavila u jednu situaciju gde moja radoznalost sve više raste. Spremna sam, samo da navučem cipele.

Već smo izašle iz moga stana i pojurile ka njenoj kući. Nije živela mnogo daleko od mene, ali ipak nam je trebalo jedno petnaesetak minuta brzoga hoda kako bi bezbedno stigle dotle. Dok smo hodale ona se celo vreme osvrtala kao da je neko prati, da proveri, za svaki slučaj. Kada smo stigle do njene kuće, otkako je lepo prokontrolisala da niko ne ide za nama, da nema nikoga u blizini ko bi joj bio sumnjiv, brzo smo ušle u dvorište odakle se ulazilo u malu, ali vrlo prijatnu bašticu sa skromnim domom moje Dene.

Polako je otvorila vrata, celo vreme predostrožna, brzo me uvukla unutra i izgurala do kuhinje.

-          Sedi ovde na ovu stolicu, sada ću ja, rekla mi je i požurila da vidi šta se zbiva u frižideru.

Odatle je izvukla jednu malu plastičnu kutiju koju je bila obmotala aluminijumskom folijom i počela polako da odmotava.

-          Znaš, ovo moramo vrlo pažljivo da obavimo. Jer to je mala savršena mašina za špijuniranje sa daljinskim upravljačem. Ako slučajno u centru iz koga je vode otkriju da ja zarobljena možemo imati veliki problem. Nisam uspela da je demontiram. Sada ćeš mi ti pomoći da to uradimo. Za svaki slučaj, znaš. I ono što je najbitnije, ja to moram prijaviti mojim kolegama na poslu. Ali prvo ti i ja da vidimo njen sastav i da eventualno otkrijemo nešto što bi nam bilo korisno.

Odmah smo se dale na posao. Mali bumbar, Dena je bila u pravu, je bila jedna savršena špijunska spravica u koju su bili ugrađeni minijaturni mikrofoni,ne jedan, već skoro na svakoj nožici, dve neveorvatno malene i savršene kamerice, antene i ostali neophodni delovi za prenos komandi. Na svakoj nogici predavadetelji, a unutra da ti mozak stane od svega onoga što je bilo smešteno u jedan tako mali prostor. Prosto nismo verovale svojim očima da su mogli izumitelji da naprave tako savršenu kopiju jednog insketa i da u njega ugrade sve te delove. Ena je htela da demontrimo deo za prenos komandi kako ne bi došlo do ponovnog stavljanja u akciju malog bumbara. Ja sam to uspešno završila, demontriali smo samo taj deo a ostalo ostavili tako kako što je bilo kako bi Ena odnela svojim kolegama i uverila ih da je bila pod nečijom prismotrom.

            Obadve smo bile ushićene od proizvoda koji nam je bio dostavljen na ovakav nepošten način, ali u tom trenu je to bilo manje bitno. Bitno je bilo da doznamo odakle je prispeo i za šta je bio programiran.

            Ena ga je ponovo spakovala u kutijicu, sada definitivno bezopasan, zamotala folijom i stavila u unutrašnji džeb tašne koji je zatvorila rajsfešlusom.

-          Za svaki slučaj, kaže mi, da se ne drzne neko usput da me džepari i potraži ovu savršenu mašinu. Jer sigurno su se uznemirili i oni. Uverena sam de će i te kako hteti da znaju kakva je bila sudbina njihovog „bumbara„.

Zamolila  me da odemo zajedno do njenog ureda, kako bi se osećala bezbednijom. Dopratila sam je do posla i zamolila je da je tu pred vratima ostavim kako bih i ja mogla da na vreme stignem do mog posla. Rastale smo se, a ona mi j obećala da će uskoro doći ponovo da mi isrpiča kao su se razvijale stvari na njenom poslu. Da mi kaže kako su njene kolege reagovale, i eventualno , ako otkriju, odakle je stigao mali savršeni bumbar.

            Otišla sam i ja prepuna pitanja na koja će odgovori dolaziti mnogo kasnije, tek posle svih izvršenih pretraga što će njene kolege napraviti, a za koje im je potrebno jedno duže vreme. 

***

            Dena je ponovo došla kod mene tek posle dva meseca. Svaka pretrupana svojim radnim zadatcima nije imala nikada vremena za druženja koja bi značila samo gubljenje vremena. Ali znale smo da vremenski razmak naših susreta nikada ne može uticati na sdaržinu našeg prijateljstva i bezrezervnog poverenja koje smo imale jedna u drugu.

Ušla je i još sa vratiju je počela da mi govori:

-          Dona, mali bumbar (scarabeidaei) je bio proizveden u Kini, kako što si mogla i sama da zaključiš, zar ne? To smo još odmah otkrile, čak i ime proizvođača smo uspeli da otkrijemo. Ali u kom se centru nalazio i ko‘ ga je bio lansirao nismo uspeli da doznamo ni do dan danas. Da sam ja bila na meti, bilo je jasno svim kolegama i da su imali nameru da me dobro uglave ukoliko bi se otkrili naši poverljivi izvori i zadatci, je bilo više no evidentno. Ali do danas i sa našim skromnim mogućnostima, normalno u odnosu na njihove, nismo uspeli da otkrijemo odakle je bio lansiran. Za sada smo na oprezu. A budi i ti, jer ne znamo ko‘ će biti sledeća meta.

Tako se naša kratka avantura sa malim bumbarom završila ostavljajaći nas i sada, u momentu dok ja beležim ovu moju kratku priču, u velikoj neizvesnosti. Delimično i u strahu, jer koliko njen, toliko i moj posao su bili jednako poverljivi i rizični. Rastale smo se sa velikom nadom da ćemo možda uskoro imati bar neku viziju kome je toliko bilo stalo da se dočepa Dene.

I dalje isčekujem i ja da jednoga dana Dena ponovo dođe kod mene i saopšti mi da su konačno ušli u trag autora ove nemile, ali možda korisne avanture koja je dobila značaj jedno velikog predupređenja da moramo da naučimo da se bolje obezbedimo pred naletima sve savršenije nove tehonologije, koja kako se čini, sve više počinje da nam se uvlači i u privatne živote.  Hoćemo li uopšte u budućnosti  imati privatan život, našu intimu, ono što treba da ostane samo za nas između četiri zida u našim zabranima?  Ostaje da sačekamo i da se uverimo, zatim da preuzmemo sve potrebne mere kako bi se zaštitili. Svi, koliko nas ima i bez obzira na to gde se nalazimo i šta radimo. Jer imam utisak kao da hoće da nam nametnu vreme bez tajni, gde niko nikuda neće moći niti da se sakrije, još manje da sačuva neku malu, ili ne daj bože veću tajnu od raznih špijunskih centara.

U Skoplju,

2022

PODELITE OVAJ TEKST NA: