детаљ слике: КРК Арт дизајн

СКАРАБЕЈ (SCARABADEIDAE)

Дена је била моја другарица из детињства. Одувек смо се дружиле, биле блиске и све што је могло међу другарциама да се дели, ми смо делиле. Могло би се рећи чак и више но сестре рођене. Била је беспрекорна у свему, како код куће са својима који су је безрезервно волели и поштовали, тако и свуда где год да се појавла. У школи, на факултету, на радним местима, омиљена као изузетно интелигентна, образована и талентована особа.

Када смо завршиле студије на интердисципл-инарним студијама из новинарства, обадве врло успешно и можда најдаровитије у нашој генерацији, није било тешко наћи посао и посветити се радном колективу и радним задатцима.

Њена даровитост је тек тада дошла до изражаја када су у рандом колективу открили да имају колегиницу која уме да се справи са сваком ситуацијом и увек да нађе одговарајуће решење. Почели су да је траже свуда, да пређе да ради код њих, али их је све одбијала са оправдањем да јој је тамо где се налази сасвим добро. Чак и онда када су јој нудли много већу зараду и значајније радно место. Разлог њеног одбијања је само њој био познат. Сигурно се тамо где је била осећла најбезбедније, а то што је добијала као надокнаду је задовољавало њене потребе. Још један аргуменат, поред лојалности,  због кога је постајала све омиљенија и у свом колективу.

Једног дана, врло рано у зору, још пре одласка на посао,  дошла је код мене сва узрујана. Рекла ми је да је разлог њеног доласка од изузетног значаја и да мора да остане у најстрожој тајности.

-          Као и увек, Дена, одговорила сам безбрижно. Јеси ли некада чула нешто из мојих устију што би на било какав начин наштетило и теби и твом колективу. Уосталом, зар није одувек било тако, наши сусрети и разговори су само за нас две и о њима нико никада не треба  ништа и нико да дозна.

-          Знам Дона, знам да могу имати потпуно поверење у тебе. Али овом приликом, када будеш чула и видела, забринућеш се и ти. Не знам докле можемо држати у тајности наше сусрете и разговоре.

И испричала ми је следеће:

-          Знаш Дона, задњих неколико месеци ми се дешава нешто врло необично, Па понекад се питам дали сам ја скренула с‘ памети. имам ли премного бујну машту, или је оно у  што сумњам!

Врло често волим да седнем на балкону да радим. Изнесем мој мали лаптоп који ми је бескрајно практичан јер је транспортабиблан и на коме задњих година највише радим. Једне предвечери, док сам тако била занесена у рад, пишући задњу статију о недавним догађајима који су узбуркали целу нашу јавност, ни од куда се појавио једна зелени бумбар који ми се  залетео право око главе. Знаш скарабеј. Не обратим пажњу, кажем себи, бумбар како сви остали инсекти што се овде ноћу при осветљењу скупљају око сијалице на балкону, па често и око мене. Али овај бумбар, као већина оних дивних зелених бумбара скарлатне боје познат под латинским називом scarabadeidae баш због те дивне боје крила која одсијавају као драги камен на свакој светлости, природној или вештачкој. је био необичан. Прве вечери нисам обратила велику пажњу, истеривала сам га, успела да га отерам и за сваку безбедност сам се склонила да радим унутра, како бих могла да завршим чланак који је морао бити готов до ујутру.

Следећег дана, поново на балкону иста ситуацација. Појавио се исти такав бумбар, а можда је био и тај исти, зелен диван чијим сам се бојама одувек дивила, али кога сам волела да гледам само са дистанце. Овога пута ми се више приближио, до саме косе и како да је покушавао да се увуче испод ње. Као да је знао да мора ту негде да се смести. У паници сам скочила и почела да га истерујем. Зуји ми он око главе а ја машући рукама ипак успем некако да га отерам. Колико је био упоран просто ме доводио до панике. Тада ми се некако  у глави створила идеја да то ипак није обичан бумбар. Да морам по сваку цену да га ухватим и да проверим, да се уверим да моја фантазија не иде ван граница нормале.

За несрећу неколико следећих дана га није било. А ја сам била спремила специјалну замку како бих га ухватила и проверила све моје сумње. Прошло је већ било десетак дана, а њега ни откуда. Већ сам хтела да дигнем руке, уверена да је све ипак резултат моје пребујне маште.

Ево прекјуче њега опет. Дивно предвече, све мирише на процвале руже у мојој малој башти. Очекујем да ће рађе проводити време на њиховим цветовима, него око моје главе. Већ сам извукла напоље и кутију у коју сам хтела да га ставим и чекала. Веровала или не, није се дуго задржао око ружа. Можда колико да ме завара, или да ми одвуче пажњу. За тили час, само што сам се занела у писање, ево ти њега поново око моје главе. Зуји и провлачи се кроз моју косу због чега почињем да се јежим и да ме поново озбузима онај страх што обично имам од већих инсеката. Највише од неизвсности.  Није ми требало много времена да га лепо ухватим са кутијом и да га затворим у њу. Знаш нисам га понела са собом да ти га покажем, да не бих тебе довела у опасност. Него морамо да одемо до мене, тамо је затворен у тој кутији, која је увијена у алуминијумску фолију  и затворена у фрижидеру у случају да се ослободи, а да не може да побегне.

Нећеш веровати то што ћу ти показати.  Ајде сада спреми се да кренемо код мене, хоћеш, зар не?

-          Сигурно да хоћу Ена. Јер си ти сада мене ставила у једну ситуацију где моја радозналост све више расте. Спремна сам, само да навучем ципеле.

Већ смо изашле из мога стана и појуриле ка њеној кући. Није живела много далеко од мене, али ипак нам је требало једно петнаесетак минута брзога хода како би безбедно стигле дотле. Док смо ходале она се цело време освртала као да је неко прати, да провери, за сваки случај. Када смо стигле до њене куће, откако је лепо проконтролисала да нико не иде за нама, да нема никога у близини ко би јој био сумњив, брзо смо ушле у двориште одакле се улазило у малу, али врло пријатну баштицу са скромним домом моје Дене.

Полако је отворила врата, цело време предострожна, брзо ме увукла унутра и изгурала до кухиње.

-          Седи овде на ову столицу, сада ћу ја, рекла ми је и пожурила да види шта се збива у фрижидеру.

Одатле је извукла једну малу пластичну кутију коју је била обмотала алуминијумском фолијом и почела полако да одмотава.

-          Знаш, ово морамо врло пажљиво да обавимо. Јер то је мала савршена машина за шпијунирање са даљинским управљачем. Ако случајно у центру из кога је воде открију да ја заробљена можемо имати велики проблем. Нисам успела да је демонтирам. Сада ћеш ми ти помоћи да то урадимо. За сваки случај, знаш. И оно што је најбитније, ја то морам пријавити мојим колегама на послу. Али прво ти и ја да видимо њен састав и да евентуално откријемо нешто што би нам било корисно.

Одмах смо се дале на посао. Мали бумбар, Дена је била у праву, је била једна савршена шпијунска справица у коју су били уграђени минијатурни микрофони,не један, већ скоро на свакој ножици, две невеорватно малене и савршене камерице, антене и остали неопходни делови за пренос команди. На свакој ногици предавадетељи, а унутра да ти мозак стане од свега онога што је било смештено у један тако мали простор. Просто нисмо веровале својим очима да су могли изумитељи да направе тако савршену копију једног инскета и да у њега уграде све те делове. Ена је хтела да демонтримо део за пренос команди како не би дошло до поновног стављања у акцију малог бумбара. Ја сам то успешно завршила, демонтриали смо само тај део а остало оставили тако како што је било како би Ена однела својим колегама и уверила их да је била под нечијом присмотром.

            Обадве смо биле усхићене од производа који нам је био достављен на овакав непоштен начин, али у том трену је то било мање битно. Битно је било да дознамо одакле је приспео и за шта је био програмиран.

            Ена га је поново спаковала у кутијицу, сада дефинитивно безопасан, замотала фолијом и ставила у унутрашњи џеб ташне који је затворила рајсфешлусом.

-          За сваки случај, каже ми, да се не дрзне неко успут да ме џепари и потражи ову савршену машину. Јер сигурно су се узнемирили и они. Уверена сам де ће и те како хтети да знају каква је била судбина њиховог „бумбара„.

Замолила  ме да одемо заједно до њеног уреда, како би се осећала безбеднијом. Допратила сам је до посла и замолила је да је ту пред вратима оставим како бих и ја могла да на време стигнем до мог посла. Растале смо се, а она ми ј обећала да ће ускоро доћи поново да ми исрпича као су се развијале ствари на њеном послу. Да ми каже како су њене колеге реаговале, и евентуално , ако открију, одакле је стигао мали савршени бумбар.

            Отишла сам и ја препуна питања на која ће одговори долазити много касније, тек после свих извршених претрага што ће њене колеге направити, а за које им је потребно једно дуже време. 

***

            Дена је поново дошла код мене тек после два месеца. Свака претрупана својим радним задатцима није имала никада времена за дружења која би значила само губљење времена. Али знале смо да временски размак наших сусрета никада не може утицати на сдаржину нашег пријатељства и безрезервног поверења које смо имале једна у другу.

Ушла је и још са вратију је почела да ми говори:

-          Дона, мали бумбар (scarabeidaei) је био произведен у Кини, како што си могла и сама да закључиш, зар не? То смо још одмах откриле, чак и име произвођача смо успели да откријемо. Али у ком се центру налазио и ко‘ га је био лансирао нисмо успели да дознамо ни до дан данас. Да сам ја била на мети, било је јасно свим колегама и да су имали намеру да ме добро углаве уколико би се открили наши поверљиви извори и задатци, је било више но евидентно. Али до данас и са нашим скромним могућностима, нормално у односу на њихове, нисмо успели да откријемо одакле је био лансиран. За сада смо на опрезу. А буди и ти, јер не знамо ко‘ ће бити следећа мета.

Тако се наша кратка авантура са малим бумбаром завршила остављајаћи нас и сада, у моменту док ја бележим ову моју кратку причу, у великој неизвесности. Делимично и у страху, јер колико њен, толико и мој посао су били једнако поверљиви и ризични. Растале смо се са великом надом да ћемо можда ускоро имати бар неку визију коме је толико било стало да се дочепа Дене.

И даље исчекујем и ја да једнога дана Дена поново дође код мене и саопшти ми да су коначно ушли у траг аутора ове немиле, али можда корисне авантуре која је добила значај једно великог предупређења да морамо да научимо да се боље обезбедимо пред налетима све савршеније нове техонологије, која како се чини, све више почиње да нам се увлачи и у приватне животе.  Хоћемо ли уопште у будућности  имати приватан живот, нашу интиму, оно што треба да остане само за нас између четири зида у нашим забранима?  Остаје да сачекамо и да се уверимо, затим да преузмемо све потребне мере како би се заштитили. Сви, колико нас има и без обзира на то где се налазимо и шта радимо. Јер имам утисак као да хоће да нам наметну време без тајни, где нико никуда неће моћи нити да се сакрије, још мање да сачува неку малу, или не дај боже већу тајну од разних шпијунских центара.

У Скопљу,

2022

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: