detalj slike: KRK Art dizajn

Bibliotekar

Bojan je radio u Biblioteci grada Beograda. Tog dana je u biblioteku došla Kristina, učenica Filološke gimnazije. Tražila je lektiru „Derviš i smrt“. Dok je ona objašnjavala da joj je delo potrebno zbog pismenog zadatka iz srpskog jezika, Bojan je prelazio pogledom preko obližnjih polica i ubrzo našao Selimovićev roman. Uzimajući člansku kartu iz njene ruke, uhvatio je njen sanjivi, plavooki pogled. Bio je naklonjen devojkama koje čitaju, ali je ovo bilo više od obične naklonosti. Nešto je zatreperilo duboko u njemu, a pred očima se ponovo javio lik pokojne mu majke, koja je posedovala zavidnu biblioteku.

Nakon što ih je otac ostavio, Bojanova je majka odlazila u „duge noćne šetnje“, kako ih je nazivala, i sa njih se vraćala raščupne kose i razmazane šminke. Bojan se još sećao samotnih zimskih noći i dodira njenog starog svilenog šala dok ga je ljubila pre polaska, a on se pretvarao da spava.

„Mama, zašto me noću ostavljaš samog? Bojim se!“, pitao je majku jednog jutra.

„Pile mamino,“ odgovarala mu je dok je rukom sakrivala oči pune straha i suza „izvini ako sam te uplašila. Volim da šetam noću, to je sve.“

„Hoću i ja sa tobom!“, uzviknuo bi on glasom punim znatiželje i dečije radosti, a ona bi mu odgovorila:

„Zar ti nisam već rekla da si još uvek mali za noćne šetnje? Srela sam sinoć jednog prijatelja, poslao ti je poklon“ i pružila mu knjigu.

Godine su proticale i mama se menjala. Nekako je... brže starila. Podmukla bolest joj se sasvim tiho podvukla pod kožu i dugo mirovala, pa počela da joj gotovo neprimetno, ali sigurno, crpi snagu. Sačekala je da sin dovoljno stasa da bi mu, tiho i sa stidom koji joj se ocrtavao na licu, saopštila istinu. Dajući svoje telo ljudima željnim nežnosti i zadovoljstava, ona je zarađivala za hleb i njegovo školovanje. Među ovim neznancima pojavljivali su se i književnici, koji su joj ostavljali primerke svojih dela. Više začuđen nego skrhan ovim saznanjem, Bojan je oprostio svojoj majci, shvativši njenu strašnu žrtvu i dolazeće godine proveo je tiho, kao povučeni, čudni mladić koji nije mnogo govorio sa drugovima iz razreda i zaljubljivao se samo tajno, iz daleka, bez izgovorene reči. U toj je tišini, vođen svojom sklonošću prema čitanju, upisao studije na Filološkom fakultetu, koje će završiti kao student generacije, sa svim desetkama.

Iako je bio odličan student, posao je našao veoma teško. Godine provedene nad knjigom i visok prosek nisu ništa značili u svetu kojim su vladali oni sa vezama i džepovima punim novca. Ipak, znao je da mu je napokon plaćeno za sve patnje iz prošlosti, jer se pojavila plavooka Kristina, kao da ju je sam Hristos poslao Bojanu. Jedna nedelja prošla je kao nošena vetrom i otišla u zaborav u trenu kada se plavooka devojka, odevena u tanku letnju haljinu i crvene štikle, pojavila pred pultom gradske biblioteke.

„Dobar dan, došla sam da vratim knjigu“ izgovorila je ona samouvereno, a Bojan je u trenutku shvatio da se zagledao u njeno telo, pa začkiljio praveći se da traži neki naslov na polici iza nje.

„Želite li možda još neku knjigu?“, ljubazno je upita, priželjkujući da je ponovo vidi.

„Ne, ne treba za sada“, odgovori mu Kristina nežnije.

„Možda možemo negde na kafu i sok? Uskoro mi se završava smena.“ Pitao se odakle mu odjednom toliko hrabrosti i već je pomislio da će sve pokvariti. Tek je zaustio izvinjenje kada ga pogodi njen odgovor, kao grom iz vedra neba:

„Vrlo rado, možemo da odemo u ovaj kafić kod biblioteke“ reče Kristina cupkajući kao srna.Ta mlada i lepa devojka u Bojanu je probudila neverovatnu želju i strast za zbližavanjem. Nije ni slutio kako će se zaljubiti. Sačekala ga je ispred zgrade, a on je niz stepenice sišao lakše nego ikad pre, trudeći se da pred kolegama sakrije svoju razdraganost. Zauzeli su mesto u bašti kafea i razgovarali o sasvim običnim stvarima. Kristina je bila odlikaš, vredna devojka koja je unapred znala šta želi da studira. Njen život, pak, bio je veseliji od njegovog, jer je porodica ostala na okupu. Majka i otac su se voleli, bili zajedno u dobru i zlu. Likovali su njenim uspesima, bodrili je nakon padova i nikada je nisu napuštali, kao što je Bojanov otac napustio majku i njega. Njihov razgovor načas utihnu kada su se sa radija začule reči pesme „Kristina“, benda „Divlji kesten“. Plavooka devojka šapnu mu na uho „Ovo mi je omiljena pesma“, pa uglas tiho zapevaše Kristina gde si sad? Kiše padaju. Tvoje mi ruke noćas trebaju... Nebo nad Knez Mihailovom je potamnelo. Dugo očekivana letnja kiša hladila je usijane sive ploče, samo njih dvoje goreli su gledajući jedno drugom u usne. Za malim stolom ispod nadstrešnice držali su se za ruke i ljubili kao da su sami na svetu. Prevukavši nadlanicu preko pocrvenelih usana, Bojan joj predloži da odu do njegovog stana na Dorćolu, u kojem je nekada živeo sa majkom.

Dok su hodali Knez Mihailovom, Kristina je, zanesena razgovorom, odjednom izgubila balans i pala na zemlju, shvativši da joj je štikla upala u procep između dve rasklimane, mokre ploče i polomila se. Bojan ju je na rukama odneo do svog stana, po kojem se ona uskoro šetala naga. Vreme je teklo, a oni ga nisu primećivali. Pošto je devojka zaspala, on poče da joj popravlja štiklu i duboko se zamisli. Dok je pogledom pažljivo prelazio preko pukotine, savest ga načas ošamari i opomenu da je njemu četrdeset, a ona tek postala punoletna. Nagon je ipak uspešno nadvladao glas razuma, ne pitajući više za razliku u godinama. Tog leta je Kristina položila prijemni ispit i upisala smer za srpsku književnost i jezik. Pošto je ubrzo napustila roditeljski dom i počela da živi sama, viđali su se sve češće. Bojanove kolege primetile su promene u njegovom ponašanju, jer je postao veseliji, pričljiviji, ljubazniji. Njegove koleginice među sobom su šaputale „Boki nam se zaljubio“.

Svake večeri nakon predavanja Kristina je svraćala kod Bojana. Tri godine njihove veze brzo su protekle. Tog dana je Bojan krenuo kući sa buketom cveća u ruci. Već ju je zamišljao kako sedi na kauču i lista beleške sa predavanja i jedva čekao da ugleda njen osmeh. Tako ju je živo zamišljao pred sobom da gotovo nije primetio kola hitne pomoći što su jurila ka Studentskom trgu. Zavijanje sirene prenu ga samo na tren iz slatkih misli, iz kojih ga sasvim probudi još samo otključavanje vrata. „Hej, Kristina!“, obratio joj se čim je zakoračio u stan, ali nije čuo njen odgovor. „Kristina?“, ponovio je zabrinuto, a zatim je pozvao na telefon. Nije se javljala. Možda ih je profesorka zadržala posle predavanja. Uskoro će stići, uskoro će stići, ponavljao je u sebi dok je spuštao buket u vazu. Vreme je prolazilo, a ona se nije pojavljivala. Na pozive nije odgovarala. Bojan se grizao za usnu i gutao pljuvačku. Možda se umorila, pa otišla kući odmah posle predavanja, tešio je sebe, ali ga je grizlo zašto mu se ne javlja. Da se nije naljutila? Ne, zašto bi se naljutila? Da se nije možda postidela što je sa čovekom toliko starijim od sebe, pa je naprasno odlučila da ode? Dobro, ali zašto se makar ne javi? Zašto barem ne napiše poruku? „Bojane, sa nama je gotovo. Ne možemo više ovako, godine su ipak godine. Zbogom!“

Ponovio je u sebi tu poruku nekoliko puta i spremao se da čuje zvuk obaveštenja sa telefona. Kako bi odagnao nepodnošljivu tišinu, uključio je radio na kojem su upravo počele vesti. Hladni, ravnodušni glas spikera saopštio je: „NAJNOVIJE VESTI: Saobraćajna nesreća kod Filološkog fakulteta. Dvoje osoba je povređeno, a jedna je poginula.“ Bojana nešto preseče u grudima i on pojača radio. „Kako saznajemo, dve osobe su povređene, a poginula je jedna studentkinja Filološkog fakulteta, dvadesetjednogodišnja K. P. iz Beograda...“ To je nemoguće! Zaboravivši da isključi radio, Bojan istog časa napusti stan i pojuri ka Studentkom trgu, gde je, zadihan i preznojan, zatekao uznemirene studente, a među njima i malu grupu studentkinja koje su neutešno plakale.

„Ko je to poginuo ovde, znate li?“, povika on ka njima besno, kao da ih grdi, a jedna od njih mu odovori kroz jecaje: „Naša...Kri-sti-na!“

„Plavooka?“, pitao je on. Devojke potvrdiše. Njegova plavooka Kristina? Ma ne, to može biti bilo koja devojka. Koliko Kristina studira na ovom fakultetu? Verovatno mnogo. Koliko njih ima plave oči? Verovatno ih je takođe mnogo... Dok je tako, izgubljena pogleda, ponovo tešio sam sebe, spotakao se o nešto... crveno. Cipela? Ne... Sagnuo se i podigao štiklu... slomljenu... na istom mestu kao i prvi put.

Ne puštajući slomljenu štiklu iz ruke, brojao je korake i terao sebe da prihvati činjenice. Život će teći dalje bez nje, ali kakav život? Život u kom su dani dugi kao godine... kad me iz sna probude... Bila si suza moja i srce puno bola, nema te kraj mene... Sada je tačno znao šta treba da učini. Otključao je vrata i krupnim koracima grabio kroz stan kojim se širila neka glupa, vesela pesma sa radija. Dohvatio je vazu sa cvećem i gađao aparat, koji je uz zvuk razbijanja stakla zauvek utihnuo. Pronašao je majčin svileni šal i uzeo stolicu. Pustio je Kristininu omiljenu pesmu da se ponavlja i popeo se na stolicu. Od tog svilenog šala, sinonima za ljubav i nežnost, nastajala je omča.

Kačeći o luster poslednju uspomenu na svoju majku, rekao je samo „Katul-ferman“ i doneo svoju poslednju svesnu odluku. Oborio je stolicu pod sobom i pokušao da se oslobodi šala izgrebavši sebi vrat. Zenice su prvi i poslednji put zavirile u mračnu odaju sa unutrašnje strane oka, a u sluh što se polako gasio uz odjek su tonule reči:

Kristina, gde si sad? Kiše padaju,

Tvoje mi ruke noćas trebaju.

Ja nemam snage da te izgubim.

Ljubav je... tamo... gde...

PODELITE OVAJ TEKST NA: