детаљ слике: КРК Арт дизајн

Библиотекар

Бојан је радио у Библиотеци града Београда. Тог дана је у библиотеку дошла Кристина, ученица Филолошке гимназије. Тражила је лектиру „Дервиш и смрт“. Док је она објашњавала да јој је дело потребно због писменог задатка из српског језика, Бојан је прелазио погледом преко оближњих полица и убрзо нашао Селимовићев роман. Узимајући чланску карту из њене руке, ухватио је њен сањиви, плавооки поглед. Био је наклоњен девојкама које читају, али је ово било више од обичне наклоности. Нешто је затреперило дубоко у њему, а пред очима се поново јавио лик покојне му мајке, која је поседовала завидну библиотеку.

Након што их је отац оставио, Бојанова је мајка одлазила у „дуге ноћне шетње“, како их је називала, и са њих се враћала рашчупне косе и размазане шминке. Бојан се још сећао самотних зимских ноћи и додира њеног старог свиленог шала док га је љубила пре поласка, а он се претварао да спава.

„Мама, зашто ме ноћу остављаш самог? Бојим се!“, питао је мајку једног јутра.

„Пиле мамино,“ одговарала му је док је руком сакривала очи пуне страха и суза „извини ако сам те уплашила. Волим да шетам ноћу, то је све.“

„Хоћу и ја са тобом!“, узвикнуо би он гласом пуним знатижеље и дечије радости, а она би му одговорила:

„Зар ти нисам већ рекла да си још увек мали за ноћне шетње? Срела сам синоћ једног пријатеља, послао ти је поклон“ и пружила му књигу.

Године су протицале и мама се мењала. Некако је... брже старила. Подмукла болест јој се сасвим тихо подвукла под кожу и дуго мировала, па почела да јој готово неприметно, али сигурно, црпи снагу. Сачекала је да син довољно стаса да би му, тихо и са стидом који јој се оцртавао на лицу, саопштила истину. Дајући своје тело људима жељним нежности и задовољстава, она је зарађивала за хлеб и његово школовање. Међу овим незнанцима појављивали су се и књижевници, који су јој остављали примерке својих дела. Више зачуђен него скрхан овим сазнањем, Бојан је опростио својој мајци, схвативши њену страшну жртву и долазеће године провео је тихо, као повучени, чудни младић који није много говорио са друговима из разреда и заљубљивао се само тајно, из далека, без изговорене речи. У тој је тишини, вођен својом склоношћу према читању, уписао студије на Филолошком факултету, које ће завршити као студент генерације, са свим десеткама.

Иако је био одличан студент, посао је нашао веома тешко. Године проведене над књигом и висок просек нису ништа значили у свету којим су владали они са везама и џеповима пуним новца. Ипак, знао је да му је напокон плаћено за све патње из прошлости, јер се појавила плавоока Кристина, као да ју је сам Христос послао Бојану. Једна недеља прошла је као ношена ветром и отишла у заборав у трену када се плавоока девојка, одевена у танку летњу хаљину и црвене штикле, појавила пред пултом градске библиотеке.

„Добар дан, дошла сам да вратим књигу“ изговорила је она самоуверено, а Бојан је у тренутку схватио да се загледао у њено тело, па зачкиљио правећи се да тражи неки наслов на полици иза ње.

„Желите ли можда још неку књигу?“, љубазно је упита, прижељкујући да је поново види.

„Не, не треба за сада“, одговори му Кристина нежније.

„Можда можемо негде на кафу и сок? Ускоро ми се завршава смена.“ Питао се одакле му одједном толико храбрости и већ је помислио да ће све покварити. Тек је заустио извињење када га погоди њен одговор, као гром из ведра неба:

„Врло радо, можемо да одемо у овај кафић код библиотеке“ рече Кристина цупкајући као срна.Та млада и лепа девојка у Бојану је пробудила невероватну жељу и страст за зближавањем. Није ни слутио како ће се заљубити. Сачекала га је испред зграде, а он је низ степенице сишао лакше него икад пре, трудећи се да пред колегама сакрије своју раздраганост. Заузели су место у башти кафеа и разговарали о сасвим обичним стварима. Кристина је била одликаш, вредна девојка која је унапред знала шта жели да студира. Њен живот, пак, био је веселији од његовог, јер је породица остала на окупу. Мајка и отац су се волели, били заједно у добру и злу. Ликовали су њеним успесима, бодрили је након падова и никада је нису напуштали, као што је Бојанов отац напустио мајку и њега. Њихов разговор начас утихну када су се са радија зачуле речи песме „Кристина“, бенда „Дивљи кестен“. Плавоока девојка шапну му на ухо „Ово ми је омиљена песма“, па углас тихо запеваше Кристина где си сад? Кише падају. Твоје ми руке ноћас требају... Небо над Кнез Михаиловом је потамнело. Дуго очекивана летња киша хладила је усијане сиве плоче, само њих двоје горели су гледајући једно другом у усне. За малим столом испод надстрешнице држали су се за руке и љубили као да су сами на свету. Превукавши надланицу преко поцрвенелих усана, Бојан јој предложи да оду до његовог стана на Дорћолу, у којем је некада живео са мајком.

Док су ходали Кнез Михаиловом, Кристина је, занесена разговором, одједном изгубила баланс и пала на земљу, схвативши да јој је штикла упала у процеп између две расклимане, мокре плоче и поломила се. Бојан ју је на рукама однео до свог стана, по којем се она ускоро шетала нага. Време је текло, а они га нису примећивали. Пошто је девојка заспала, он поче да јој поправља штиклу и дубоко се замисли. Док је погледом пажљиво прелазио преко пукотине, савест га начас ошамари и опомену да је њему четрдесет, а она тек постала пунолетна. Нагон је ипак успешно надвладао глас разума, не питајући више за разлику у годинама. Тог лета је Кристина положила пријемни испит и уписала смер за српску књижевност и језик. Пошто је убрзо напустила родитељски дом и почела да живи сама, виђали су се све чешће. Бојанове колеге приметиле су промене у његовом понашању, јер је постао веселији, причљивији, љубазнији. Његове колегинице међу собом су шапутале „Боки нам се заљубио“.

Сваке вечери након предавања Кристина је свраћала код Бојана. Три године њихове везе брзо су протекле. Тог дана је Бојан кренуо кући са букетом цвећа у руци. Већ ју је замишљао како седи на каучу и листа белешке са предавања и једва чекао да угледа њен осмех. Тако ју је живо замишљао пред собом да готово није приметио кола хитне помоћи што су јурила ка Студентском тргу. Завијање сирене прену га само на трен из слатких мисли, из којих га сасвим пробуди још само откључавање врата. „Хеј, Кристина!“, обратио јој се чим је закорачио у стан, али није чуо њен одговор. „Кристина?“, поновио је забринуто, а затим је позвао на телефон. Није се јављала. Можда их је професорка задржала после предавања. Ускоро ће стићи, ускоро ће стићи, понављао је у себи док је спуштао букет у вазу. Време је пролазило, а она се није појављивала. На позиве није одговарала. Бојан се гризао за усну и гутао пљувачку. Можда се уморила, па отишла кући одмах после предавања, тешио је себе, али га је гризло зашто му се не јавља. Да се није наљутила? Не, зашто би се наљутила? Да се није можда постидела што је са човеком толико старијим од себе, па је напрасно одлучила да оде? Добро, али зашто се макар не јави? Зашто барем не напише поруку? „Бојане, са нама је готово. Не можемо више овако, године су ипак године. Збогом!“

Поновио је у себи ту поруку неколико пута и спремао се да чује звук обавештења са телефона. Како би одагнао неподношљиву тишину, укључио је радио на којем су управо почеле вести. Хладни, равнодушни глас спикера саопштио је: „НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ: Саобраћајна несрећа код Филолошког факултета. Двоје особа је повређено, а једна је погинула.“ Бојана нешто пресече у грудима и он појача радио. „Како сазнајемо, две особе су повређене, а погинула је једна студенткиња Филолошког факултета, двадесетједногодишња К. П. из Београда...“ То је немогуће! Заборавивши да искључи радио, Бојан истог часа напусти стан и појури ка Студентком тргу, где је, задихан и презнојан, затекао узнемирене студенте, а међу њима и малу групу студенткиња које су неутешно плакале.

„Ко је то погинуо овде, знате ли?“, повика он ка њима бесно, као да их грди, а једна од њих му одовори кроз јецаје: „Наша...Кри-сти-на!“

„Плавоока?“, питао је он. Девојке потврдише. Његова плавоока Кристина? Ма не, то може бити било која девојка. Колико Кристина студира на овом факултету? Вероватно много. Колико њих има плаве очи? Вероватно их је такође много... Док је тако, изгубљена погледа, поново тешио сам себе, спотакао се о нешто... црвено. Ципела? Не... Сагнуо се и подигао штиклу... сломљену... на истом месту као и први пут.

Не пуштајући сломљену штиклу из руке, бројао је кораке и терао себе да прихвати чињенице. Живот ће тећи даље без ње, али какав живот? Живот у ком су дани дуги као године... кад ме из сна пробуде... Била си суза моја и срце пуно бола, нема те крај мене... Сада је тачно знао шта треба да учини. Откључао је врата и крупним корацима грабио кроз стан којим се ширила нека глупа, весела песма са радија. Дохватио је вазу са цвећем и гађао апарат, који је уз звук разбијања стакла заувек утихнуо. Пронашао је мајчин свилени шал и узео столицу. Пустио је Кристинину омиљену песму да се понавља и попео се на столицу. Од тог свиленог шала, синонима за љубав и нежност, настајала је омча.

Качећи о лустер последњу успомену на своју мајку, рекао је само „Катул-ферман“ и донео своју последњу свесну одлуку. Оборио је столицу под собом и покушао да се ослободи шала изгребавши себи врат. Зенице су први и последњи пут завириле у мрачну одају са унутрашње стране ока, а у слух што се полако гасио уз одјек су тонуле речи:

Кристина, где си сад? Кише падају,

Твоје ми руке ноћас требају.

Ја немам снаге да те изгубим.

Љубав је... тамо... где...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: