Planinu su obgrlili tmasti oblaci. Ona ih je vešto gurala u niziju, mameći si sunčeve zrake da vrholjaju pred vratima neba. Magličasto strujanje vazduha kovitlalo je strepnju. Taj predosećaj opasnosti činio se sasvim prirodnim. Poezija mrkline odsutnoj svetlosti puni baterije. Midar je vešto sklonio tajnu da se ne umota u iste te oblake i rekom misli otplovio do Ana pred pećinu. Tri puta je sevnulo, gromovi su protutnjali nizbrdicom planine nestajući ukorenjeni slutnjom svih izvora koji je napajaju. Dok je Midar gutao Mrku šumu i njene visove, ispod krošnji stabala nisko su leteli cvetovi u svim bojama, a ptice kao maćuhice šćućurene isčuđavale se magičastoj prirodi. Kiše su neumoljive, rastu iz zemlje, odnose joj meki deo duše ostavljajući ošljak iz kog izrasta mesečina obojena pustinjom.
Midar je stanovnik Mlečnog puta, neustrašiva iskra beskraja, božji pomoćnik, ljubav koja voli sve ljude. U središtu plave svetlosti, gde počiva njegova tajna, začuo je riku jelena. On zna da jelen dolazi sam punog srca i oštrih rogova, ali rika koju on čuje može da bude samo rika i bez jelena. Midar se opredelio za carstvo nebesko. Nesebično pošumljava nebesku pustinju, ore nebeske njive, seje večnost i briljira u odnosima sa svekolikim ovim svetom. Tu je, kad god to poželi, utešitelj prirode. Sprema je da ona opet bude gospodar tela i duše svakog živog bića u njoj.
– Bog u pesnike ima najveće poverenje! – rekao je jednom prilikom veliki ukrajinski bard Dmitrij Burago.
Midar nije pesnik, svojevremeno se bavio romantizmom. Posvađao se sa suštinom, bojeći svet bojama koje je voleo. Smatrao je da to pripada zakonu o prirodnom rasuđivanju. Zagledan u pojam svesnog, zapitan za osećaj moći, fokusiran na cilj koji želi da ostvari, prestao je da primenjuje ideološke zakone okrenuvši se direktno samo Bogu. Ugledavši kordon pesnika bilo mu je lako zaključiti da je Burago u pravu. Na toj liniji od njega, pa kroz večnost, nije susretao budale, samim tim nije mu bilo potrebno da se spušta na njihov nivo niti da trpi njihovo iskustvo. Poezija se deli samo na dvoje, poezija duše i poezija tela. Jedno bez drugog ne mogu, a ta simbioza je božji patent. Zbog toga je Bog izgradio neograničeno poverenje u pesnike.
Za Midara se ne zna da li je bio ili jeste. Svevremen i bezvremen je. Utičnica za večnost. Midar vam je pred očima, zagrlite ga i poljubite, ne oduzimajte mu pravo da vas voli.
