Планину су обгрлили тмасти облаци. Она их је вешто гурала у низију, мамећи си сунчеве зраке да врхољају пред вратима неба. Магличасто струјање ваздуха ковитлало је стрепњу. Тај предосећај опасности чинио се сасвим природним. Поезија мрклине одсутној светлости пуни батерије. Мидар је вешто склонио тајну да се не умота у исте те облаке и реком мисли отпловио до Ана пред пећину. Три пута је севнуло, громови су протутњали низбрдицом планине нестајући укорењени слутњом свих извора који је напајају. Док је Мидар гутао Мрку шуму и њене висове, испод крошњи стабала ниско су летели цветови у свим бојама, а птице као маћухице шћућурене исчуђавале се магичастој природи. Кише су неумољиве, расту из земље, односе јој меки део душе остављајући ошљак из ког израста месечина обојена пустињом.
Мидар је становник Млечног пута, неустрашива искра бескраја, божји помоћник, љубав која воли све људе. У средишту плаве светлости, где почива његова тајна, зачуо је рику јелена. Он зна да јелен долази сам пуног срца и оштрих рогова, али рика коју он чује може да буде само рика и без јелена. Мидар се определио за царство небеско. Несебично пошумљава небеску пустињу, оре небеске њиве, сеје вечност и бриљира у односима са свеколиким овим светом. Ту је, кад год то пожели, утешитељ природе. Спрема је да она опет буде господар тела и душе сваког живог бића у њој.
– Бог у песнике има највеће поверење! – рекао је једном приликом велики украјински бард Дмитриј Бураго.
Мидар није песник, својевремено се бавио романтизмом. Посвађао се са суштином, бојећи свет бојама које је волео. Сматрао је да то припада закону о природном расуђивању. Загледан у појам свесног, запитан за осећај моћи, фокусиран на циљ који жели да оствари, престао је да примењује идеолошке законе окренувши се директно само Богу. Угледавши кордон песника било му је лако закључити да је Бураго у праву. На тој линији од њега, па кроз вечност, није сусретао будале, самим тим није му било потребно да се спушта на њихов ниво нити да трпи њихово искуство. Поезија се дели само на двоје, поезија душе и поезија тела. Једно без другог не могу, а та симбиоза је божји патент. Због тога је Бог изградио неограничено поверење у песнике.
За Мидара се не зна да ли је био или јесте. Свевремен и безвремен је. Утичница за вечност. Мидар вам је пред очима, загрлите га и пољубите, не одузимајте му право да вас воли.
