detalj slike: Pepi Kotoraš, KRK Art dizajn

 BUKLET SILVANE ANDRIĆ 

Kuće koje sanjaju (2001) i delovi neobjavljenog romana Poslednji voz

Otkud mi ovde? Svetla haljadu zvezda blistaju i dalje kruže oko galaksije nesmetano. Atlantida je potonula i sveži planinski vazduh do nje ne dopire. Mlečne staze u zimskim periodima premeću svoje prolaze u brežuljke i piramide kao lovišta na koja mnogi od nas odavno ne zalaze. Poslednjih godina sva naša stabla ne daju plodove. Sirene su se okamenile, a rečna korita kao da su presušila. Samo par nemirnih pesnika suprotstavljenih potopu još lutaju drumovima kao kroz jutarnje magle sabrane na potopu nevidljivih suza. Iskovane pesme ostavljaju u orlovom gnezdu da koračaju kroz prostor do neba. U tom gnezdu one čekaju na njega koji se povremeno pojavljuje i na nju koja ga još uvek čeka.

EKOCID

Što to noćas šuma sneva,

O danima s malo duše?

Da li plače ili peva,
Mlada stabla dok joj ruše?

Koren mrve, suše goru!

Brišu znamen, lišća, grana!

Ponajviše na izvoru

Seku život svakog dana.

Ništa ovo nije novo. Novi smo samo mi. Na svim slikama izranjamo ograđeniji za sve prostore koji su nam ostali od predaka. Sve što nam se dešava kao da nam se već desilo. Godinama unazad proterali su nas na počinak. Od tada nismo zasadili nijedno stablo bez odobrenja. Nagrizalo nas je svašta, izgazilo mnoštvo nogu. Kroz vreme i prostore, iz godine u godinu, iz kolonije u koloniju, iz zajednice u zajednicu premeštalo nas je bez pitanja. U zavodljive pauze dopadljivim rečima popunjavali smo jednačine teritorija koordinatora projekta. Da se gazda ne bi žalio splasnili smo svoja kazivanja i mudrost. Autentično skrili mnogostruko obrazovanje. Premazali smo se svim bojama i višestruko pozdravili od sebe i svojih. U našoj rodnoj kući niko nas više ne spominje dok naša gruda sve lakše prestaje da nas se seća.

GRADINE

Pored naše kuće

Ležale su

Kamene gore,
Naslagane,

Nepomične,

Krute.

Sipila je

Vrela

Siva kiša po njima

Svakoga dana.

Brusila svoje

Duge,

Isukane,

Nedovršene

Mačeve od davnina.

Udarcima tupih kapljica,

Rasle su

Kamene gradine

Kao nikada prije.

Istančano,

U visine.

Kao zmije.

Kasno je kasno, o dragi i premili moji. Svako od nas sada je samo stranac u kući svojoj. Ostalo je beskrajno nadanje i slatko čekanje na nas. Ostale su nam ove grozničave noći, ponoć koja još uvek izgoreva jablanove i raseljava golubove. I noćas rasuti zavičaj stresa svoju iznemoglu glavu preko našega praga. Uzima nas za ruke nežnije nego decu, odnosi sa oniskog zidića na najvišu kulu u svoju najtopliju sobu. Svu noć svetlucaju još uvek svitcima ona naša polja, iako niko od nas još ne zna odgovor na prosto pitanje, od čega danas strepi jedna žena premeštena i daleka? Čuje li jauk planinka bez kućne adrese? Pisku dece učiteljica? Viđa li komšije sirota strina? Žetva po selima bez prestanka traje već više od pedeset godina. Oseća li gospoja bez dece blaženstvo? Što hoće sada ta žena? Kuda je naumila sa svim svitcima svojim još noćas više niko ne zna ali slutima da jeca, i da nekoga kao da moli da joj se vrate sva oteta deca

GOLUBOVI

Zašto mi doleću golubovi,

Što ja to imam, što mogu dati?

Kisela kiša pada, noćni su sati

Na rubu sveta, smog surovi.

- Zar sve su ljudi?  Da l’ izlaza ima?  

Cure odsečene zemljine grudi. 

Leta su vrela! Surovija klima!

Golubovi ječe, pisak me budi.

Vetrovi ih raznose ponad grada.

Krila im šumore u nemoći!

Nestaju šume i svaka nada,

Opor nemir ćutim! U samoći!

PODELITE OVAJ TEKST NA: