детаљ слике: Пепи Котораш, КРК Арт дизајн

 БУКЛЕТ СИЛВАНE АНДРИЋ 

Куће које сањају (2001) и делови необјављеног романа Последњи воз

Откуд ми овде? Светла хаљаду звезда блистају и даље круже око галаксије несметано. Атлантида је потонула и свежи планински ваздух до ње не допире. Млечне стазе у зимским периодима премећу своје пролазе у брежуљке и пирамиде као ловишта на која многи од нас одавно не залазе. Последњих година сва наша стабла не дају плодове. Сирене су се окамениле, а речна корита као да су пресушила. Само пар немирних песника супротстављених потопу још лутају друмовима као кроз јутарње магле сабране на потопу невидљивих суза. Исковане песме остављају у орловом гнезду да корачају кроз простор до неба. У том гнезду оне чекају на њега који се повремено појављује и на њу која га још увек чека.

ЕКОЦИД

Што то ноћас шума снева,

О данима с мало душе?

Да ли плаче или пева,
Млада стабла док јој руше?

Корен мрве, суше гору!

Бришу знамен, лишћа, грана!

Понајвише на извору

Секу живот сваког дана.

Ништа ово није ново. Нови смо само ми. На свим сликама израњамо ограђенији за све просторе који су нам остали од предака. Све што нам се дешава као да нам се већ десило. Годинама уназад протерали су нас на починак. Од тада нисмо засадили ниједно стабло без одобрења. Нагризало нас је свашта, изгазило мноштво ногу. Кроз време и просторе, из године у годину, из колоније у колонију, из заједнице у заједницу премештало нас је без питања. У заводљиве паузе допадљивим речима попуњавали смо једначине територија координатора пројекта. Да се газда не би жалио спласнили смо своја казивања и мудрост. Аутентично скрили многоструко образовање. Премазали смо се свим бојама и вишеструко поздравили од себе и својих. У нашој родној кући нико нас више не спомиње док наша груда све лакше престаје да нас се сећа.

ГРАДИНЕ

Поред наше куће

Лежале су

Камене горе,
Наслагане,

Непомичне,

Круте.

Сипила је

Врела

Сива киша по њима

Свакога дана.

Брусила своје

Дуге,

Исукане,

Недовршене

Мачеве од давнина.

Ударцима тупих капљица,

Расле су

Камене градине

Као никада прије.

Истанчано,

У висине.

Као змије.

Касно је касно, о драги и премили моји. Свако од нас сада је само странац у кући својој. Остало је бескрајно надање и слатко чекање на нас. Остале су нам ове грозничаве ноћи, поноћ која још увек изгорева јабланове и расељава голубове. И ноћас расути завичај стреса своју изнемоглу главу преко нашега прага. Узима нас за руке нежније него децу, односи са ониског зидића на највишу кулу у своју најтоплију собу. Сву ноћ светлуцају још увек свитцима она наша поља, иако нико од нас још не зна одговор на просто питање, од чега данас стрепи једна жена премештена и далека? Чује ли јаук планинка без кућне адресе? Писку деце учитељица? Виђа ли комшије сирота стрина? Жетва по селима без престанка траје већ више од педесет година. Осећа ли госпоја без деце блаженство? Што хоће сада та жена? Куда је наумила са свим свитцима својим још ноћас више нико не зна али слутима да јеца, и да некога као да моли да јој се врате сва отета деца

ГОЛУБОВИ

Зашто ми долећу голубови,

Што ја то имам, што могу дати?

Кисела киша пада, ноћни су сати

На рубу света, смог сурови.

- Зар све су људи?  Да л’ излаза има?  

Цуре одсечене земљине груди. 

Лета су врела! Суровија клима!

Голубови јече, писак ме буди.

Ветрови их разносе понад града.

Крила им шуморе у немоћи!

Нестају шуме и свака нада,

Опор немир ћутим! У самоћи!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: