detalj slike: KRK Art dizajn

 ULjEZ

Kroz staklena vrata od glavnog ulaza nazirala se neobična senka. Znala je već da se ne radi o silueti nekoga od njenih bliskih, da se neko uvukao u njihov prostor, nepozvan i neočekivan. Kroz glavu joj je prohujala misao da bi  moglo nešto jako loše da se desi ukolko neočekiavno uđe i zatekne uljeza. Polako se vratila malo unazad, do dvorišne kapije, izvukla se naopolje malo napred iz njega, pokušavajući da nađe nekoga od komšija. Kao za nesreću nikoga nije našla u blizini. Niti u prvoj susednoj kući, niti u drugoj, niti u poslednjoj u njenoj malo ulici.

Šta sada da radi, pitala se i munjevitom brzinom je okretala neke filmove u glavi.

-          Bar danas je lako pozvati policiju, mislila je, moblini telefon, ubrzane komunikacije.

Ali u toj panici jednostavno se nije mogla setiti borja policije, još manje broja nekih od svojih prijatelja kojima je mogla u ovakvoj situaciji da se obrati za pomoć.

Sela je na trotoar i pomislila da treba da čeka. Da sačeka, ali ne zna šta čeka. Ljudi iz okoline kao da su u zemlju propali. Jednostavno ništa joj drugo nije padalo na pamet, sem da sačeka još malo i eventualno dozvoli uljezu da odluči da sam izađe.

Ali ako je neko koji je došao nešto da krade, može da izađe i kroz neki od prozora u zadnjem delu kuće, tada neću ni primetiti da je već otišao, govorila je sama sebi brišući znoj sa lica, s‘ leđa, svuda gde joj se slivala od velike vrućine koja je vladala već duže vremena.

Pustila je da prođe nešto vremena, zatim je ponovo tiho došla do ulaznih vratiju i ostala da naslušava. Slušala je neke tihe zvuke ali nije uspevala da ih prepozna od čega bi mogli da budu.

-          Šta li on/ona može da radi sada unutra, razmišljala je skoro glasno, ali se ipak kontrolisala kako ne bi privukla pažnju uljezu koji je rovario po kući.

Zatim je ponovo sela na kratke stepenice da sačeka, možda bi načula nešto čime bi se on izdao. Slušala je kako se penje i sliazi unutrašnjim stepenica koje su vodile do gornjih prostorija, zatim ponovo tišina, zatim isti zvuk penjanja i silaženja.

            Cela ova napeta scena za nju, nije trajala više od pola časa. Zatim su ulazna vrata počela lagano da se otvaraju. Na pragu se pojavila starica, nepoznata, sasvim nepoznata Vedrani. Pogledale su se u čudu i stale pred stepenicama.

-          Šta vi radite ovde? upita Vedrana sva uznemirena. Odakle ste došli, ko ste vi?

-          Eh ćerko moja, progovori starica uzdrhtalim glasom.

Dobroćudni lik ju je odmah razoružao.

-          Ćerko moja, reče tiho, onako kako se obično stariji u našim krajevima obraćaju svim mlađim osobama, i produži: Ovde je nakda živeo moj sin pre no što je prodao kuću. Godinama ga nema, govore mi da je otputavao negde daleko u tuđinu. Nikada mi se nije javio, čak ni onda kada je planirao da ode, još manje otkako je otišao.

Dok je govorila vilica joj je podrhtavla, glas bio rastreperen, mislila sam da će zaplakati. Vidljivo je bila vrlo uzbuđena i ona od neočekivanog susreta, sasvim zbunjena pokušavajući da stane mirno, iako su joj i noge klecale.

-          A vi ste sačuvali ključ i uvek ste mogli da dođete i slobodno da uđete, jel da, kao i sada...? Kada bi samo znala koliko ste me uplašili, majko...čekala sam pravi trenutak da pozovem policiju, i da jesam samo bih nepotrebno napravila veliki problem... Sva sreća što ste na vreme izašli napolje...

-          Da, i vidim da bravu niste promenili, ali unutra je sve drugačije, ne mogu ništa da prepoznam. Sve je drugačije i novo, sem ulaznih vrata...sva sreća što je tako...Jer znaš ćerko ja živim na selu i retko sam i ranije dolazila ovamo...zadnji put sam bila pre pet godina kada mi je sin dao ovaj ključ, da ga imama za svaki slučaj...da mi se nađe...govorio mi je, ako slučajno dođem i nemam gde bih nekuda  drugde   otišla. A znao je da nemam, jedino njih, njegovu porodicu sam imala ovde...i gde bih to ja na drugo mesto išla, sem kod sina!

Vedrana je pozvala staricu da uđu unutra i da se lepo raskomoti, da se malo odmori i okrepi...ako hoće i nešto da prezalogaji...možda i prilegne...

-          Kako se zoveš, majko, upita je, otkako joj je prinela nešto za jelo i čašu vode.

Rekla je da ne pije niti kafu, niti čaj.

-          Samo obična čista voda iz slavine, naglasila je nekako

nostalgično kako da joj nešto mnogo nedostaje.

-          Anđelina se zovem čedo, nekada su me svi u selu zvali Anđa. Ali danas skoro i niko nije ostao u našem selu, svi su otišli nekuda u pečalbu, evo kao i moj sin...

-          Majko Anđelina osećajte se kao da ste došli kod vašeg sina. Odmorite se, prilegnite ako hoćete, okrepite se...u gornjoj sobi, moja radna soba, ima jedan krevet možete tamo...da ne ostanete ovde u dnevnoj jer svaki čas može nekoi da naiđe i da vas uznemiri.

-          Dobro ćerko, rekla je tiho starica i stepenicama se popela do moje radne sobe.

Namestila sam joj čistu psoteljinu, rekla joj da se lepo raskomoti, da skine te prašljive haljine. Ako želi „može i da se okupa, ima tople vode„ rekla sam joj i ostavila je da sama odluči šta će i  kako će.

Sa sobom je nosla samo jednu malu platnenu torbicu, onakve kakve su nekada naši ljudi nosili po selima kada su išli sa stokom na ispašu ili da skupljaju plodove po poljima. U njima  se obično stavljalo nešto za jelo, ono što se našlo kod kuće i voda, ili nešto drugo za piće ako su bili ljubiteli nečega žestokijeg. Anđelina iz torbice izvadi jednu starinsku maramu, a u njoj nešto zavijeno.

-          Nisam sa sobom ponela ništa za jelo, reče. Mislila sam kada dođem ovde da ću naći nešto da se okrepim. U ovu moju maramu, stara koliko i ja, istkana od moje majke njeinm rukama, stavila sam nešto što mi je mnogo skupocenu, htela sam  da to poklonim mom sinu, da kod njega ostane kako bi se on dalje brinuo o jedinom nasleđu koje su meni sotavili moji roditelji.

Lagano je počela da razmotava maramu. U njoj, lepo sklopljena u naborima tog lepo istkanog i izvezenog parčeta ručno pravljene tkanine, krila se jedna mala ikona. Izvadila ju je nežno  i sa takvom brigom kao da vadi nešto krhko što bi moglo da se slomi ukoliko bi je pristupili nešto grublje. Zaista, jedna mala  predivna ikona naslikana niti na parčetu platna, niti na dasci, kako su se obično slikale nekada ikonice tog formata koje su se čuvale kod kuće i pored kojih je uvek tinjalo malo kandili, ili koje su se darivale seoskim crkvama. Bila je naslikana na kori od drveta, zbog čega je bila vrlo nežna i krhka, a Anđelina je znala da mora vrlo pažljivo sa njom da postupa.

-          Ćerko moja, rekla je tiho glasom koji jezvučao  kao da  dolazio iz nekih velikih dubina njenog uzdrhtalog bića. Ja sam puno ostarila, možda mi je i kraj vrlo blizu, inače ne bih krenula na ovaj za mene tako naporan put kako bih se oprostila od sina, od unuka od cele njegove porodice. Ovu malu ikonu  je naslikao njegov deka dok je bio u bugarskom zatvoru za vreme rata. Bez ikakvog objašnjenja su ga odveli jedne večeri i nabedili za nešto što nama nikada nisu objasnili. Posle tri meseca užasnog mučenja do smrti, obesili su ga usred sela kao opomena svim njegovim rođacima i žiteljima. Ali pre no što su ga odveli na vešanje, u ćeliji gde je bio smešten sa još jednim zatvorenikom ostavio je njemu i  zavetovao da malu ikonu  kako zna i ume da odnese njegovima. Njegov zatvorski drug, koji se ne znam kakvim čudom spasio od najstrašnije sudbine, zaista nam ju je doneo jednog docnog popodneva sledeće jeseni kada su ga bili oslobodili, i bez reči objašnjenja spustio na mali stočić u kuhinji gde smo ga pozvali da malo sedne i okrepi se. Odbio je i ne progovarajući niti jednu jedinu reč, odmah otišao. Kasnije somo doznali da su njemu bili odsekli jezik dok je bio u zatvoru i da je to bio razlog njegovog ćutanja. Ikonu smo odmah zakačili pored malog kandila na zidu pored samog ognjišta i danima smo je posmatrali ne bi li u njoj otkrili neku tajnu poruku koji nam je njegov deda, a moj otac ostavio. Na žalost nije bilo nitu reči, samo lik koji je trebao da nam otkrije nešto, ali u tom trenu nismo znali baš ništa. Sve dok jednog dana nije došao u posetu jedan naš porodični prijatelj iz grada gde je već godinama boravio  zbog posla, obrazovan čivek koji se razumevao u mnogo što-šta. Tako nam je otkrio da je mala ikona naslikana ljudskom  krvlju, sigurno njegova sopstvena, i da je za crtanje bilo korišćeno parče nekog štapića koje je njegov deka potapao u sopstvenu krv da bi je naslikao. Čak nam je rekao da je lik izvanredno naslikan ali da niti on ne zna ko‘ bi mogao biti predstaavljen.

I nećeš verovati ćerko moja, tek kada sam se udala, otkako sam rodila mog sina jedinca, jer drugu decu nisam imala, kada je napunio osamnaest godina i spremao se da ode iz sela, otkrijemo da je lik na maloj ikoni od mog oca, znači njegovog dede, najviše liči na njega. Na moga sina, koji će tek trebati da se rodi. Čudili smo se i pitali kao je mogao da naslika taj lik, čoveka koji tek treba da se rodi,  od roditelja koji će se tek susresti posle nekoliko godina i koji bi eventualno mogli da imaju sina.  Jel to moj otac bio vizioner, dali je znao pre nego što je umro da će mu se jednoga dana roditi unuk kome ćemo se nadati i koga ćemo poštovati kao lik na njegovoj maloj ikoni!

Kada je mom sinu Jovanu, već odrastao momak, postalo jasno da je na ikoni zaista njegov lik, kao da mu je nešto sinulo. Jednog dana se spakovao i rekao da će otići u grad gde mora da uči, ne samo da nauči neki zanat, već i neku veću školu jer „izgleda da će nam trebati„, rekao je i otišao. Jer mora osvetleti obraz svome dedi znanjem kojim će se naoružati, a to će moći samo ako ode sa sela. I tako je bilo. Dok je učio i radio u isto vreme u radionici nekog majstora šnajdera, da bi zaradi za školovanje, kući u selo se vratio samo dva-tri puta. Koliko da se pohvali kako mu uspešno ide i školovanje i posao. Zatim, pre dve godine je sasvim prestao da dolazi, nismo imali više nikakvih vesti od njega.

A njegov otac i ja smo stalno bili pretrpani domaćim obavezama, tako da nikada nismo napuštali selo. Sve dok se jednoga dana i on nije razboleo i za vrlo kratko vreme, samo posle nekoliko meseci teških muka i stradanja, ispustio i dušu. Jovan nije došao niti na sahranu svoga oca, a njegovoi drugovi iz grada su nam bilo rekli da je on otišao u tu Australiju, ko’ li zna gde je, još pre no što mu se razboleo otac. Mi smo se čudili što nije došao niti da se pozdravi, bar da nam kaže da odlazi, da znamo, da ga ne očekujemo. I eto, od tada kao da smo podeljeni nekom velikom rekom što nikako ne možemo da preplovimo kako bi se negde susreli. On na jednoj strani, ja na ovoj isčekujući bar par  reči utehe. Razumevanja. Vrtelo mi se po glavi sve i svašta, pitala sam se šta sam to zgrešila pa me sin tek tako napustio i otišao negde gde ga nikada neću moći da ga nađem.

Anđelina mi je u jednom dahu ispričala ceo svoj život, svoju tužnu i dirljivu priču o svom sinu jedincu i kao da se odjedared, posle toga osetila sva iscrpljena i premorena. Sva prašnjava od dugog puta, ipak je prilegla, a ja sam pomislila da će smoći snage da se umije i presvuče tek kada seodmori i malo odspava.

Kada sam primetila da je već spustila glavu na jastuk i zatvorila oči utanjajući u odmorni san, ja sam se tiho izvukla iz sobe  da je ne uznemirim.

Otišla sam da pripremim nešto za ručak, mislila sam kada ustane da će sigurno biti glada. I dosta dugo je nisam uznemiavala, dok mi u  jednom trenu nešto nije psotalo sumnjivo, jer  to  vreme, više od onoga što se meni činilo dovoljno za odmor, nje nije bilo. Pomislila sam da je zaista premorena kada je produžila da spava celo popodne i veći deo večeri. Dva-tri puta samo provirivala kroz vrata da vidim dali još uvek spava mirno, i kada mi se činilo da je sve u redu, da je ostala u istoj poziciji u kojoj sam je bila ostavila, bilo mi je jasno da je premor zaista bio veliki kada se nije pomerila niti za dlaku.

Bila je već ponoć kada sam ponovo ušla u sobu ovoga puta rešena da je pozovem barem da dođe da prezalogaji nešto pre no što produži da spava.  Pozvala sam je dva – tri puta po imenu, a ona se nije niti pomerila. Postalo mi je sumnjivo. Približila sam se, uhvatila je za ruku i osetili onaj hladan dodir tako poznat po kazivanjima. Jer dotada nikada nisam bila u blizini nekoga počivšeg. 

-          Eh, samo mi je još ovo nedostajalo – utrnula sam od straha, brige i nemoći. Šta sada da radim, šta da uradim? Bože mili, govorim sebi...do danas, do ovoga trena nikada niko nije predamnom umro.

Proveirla sam još jednom za svaki slučaj, ovoga puta sam pridilga glava, ali i glava je odmah klonula nazad na jastuk. Uzela sam i ogledalce, onako kako smo učili u školi, ali i ogledalce mi je potvrdilo nepobitni fakt – da je sirota Anđelina umrla spavajući na mom krevetu, u mojoj radnoj sobi!

Odmah sam se javila mojoj prijateljici, lekarki, i zamolila je da pod hitno dođe kod mene, ako može sa hitnom pomoći i bolničarkom što hitnije i da me  ništa ne propitkuje.

-          Objasniću ti u detaljima kada budeš bila ovde, gledaj sada što pre možeš da si kod mene jer ja bukvalno ne znam šta da uradim...

-          Dobro, polako, ne paniči, smiri se, govorila mi je Elana, moja školska drugarica koja je srećom završila medicinu, koja je posle specijalizacije bila raspoređena na rad na Klinici za interne bolesti.

Elana je brzo došla kod mene i već je odmah bila pored kreveta baba Anđe. Lepo i detaljno ju je svu pregledala i konstatirala da je izdahnula dok je spavala. I ne od neke teške bolesti, što ipak nije moglo u tom momentu da se konstatuje, već, kako mi je rekla od premora i staorosti.

-          Izgelda da joj je srce popustilo, rekla je tiho. Koliko je godina imala baba Anđa? upitala me.

-          Jel ti misliš da sam ja imala vremena da doznam takve detalje? Jednostavno sve ovo se desilo munjevitom brzinom, samo za jedno popodne i ovaj deo noći. Bukvalno ništa ne znam o njoj, niti godine, niti dali je od nečega bolovala...Ništa, sem da je došla ovde da traži svoga sina, čiju smo kuću kupili mi pre dve godine. Ona nije znala niti da je on već odavno  u Australiji. 

-          Dobro , rekla je Elana,. Moraćemo sada ovako da postupimo. Uzećemo sa nama baba Anđu i odnećemo je u bolnicu. Tamo ćemo izdati sva neophodna dokumenta oko njene smrti sa svim dijagnozama koje ćemo navevsti u posmrtnom listu, kako bi se znalo od čega je preminula. Ti se nemoj uzbuđivati. Ali ako možeš da nam pomogneš da nekako stupimo u kontakt sa njenim rođacima jer će neko morati da preuzme njen leš i da se organizuje normalna sahrana.

-          Znaš šta Elana, ja nemam bukvalno nikakva saznanja niti o njenom sinu, još manje o njenim rođacima. Pozvaću svog sina da se vrati sa odmora, odnosno da se vrate svi. Neće im biti milo, ljutiće se...ali nemam drugi način. Nikada nisam  upoznala niti njenog sina, niti bilo koga drugog iz njene porodici. Moraće ipak sve ovo da srede oni sami, rekla je Vedrana i ona sva ošamućena od neočekivanog događaja zbog čega je i njoj molgo nešto neočekivano da se desi, jer je i sama već bila u kritičnim godinama.

Vedrana je zaista imala razloga da bude i ispaničena i uplašena. Znala je da mora da prekine odmor svoga sina i cele njegove porodice i da ga zamoli da se hitno vrate.

-          Objasniću ti sine kada budete bili ovde, rekla mu je preko telefona, morate sada odmah da krenete nazad. Jer ja sa ovom situacijom u kojoj sam se ja našla, uopšte ne znam kako ću da se spravim.

Vedrani je olakšalo kada su sin, snaha i unučići bili pred vratima. Ispričala im je sve po redu  kako se i šta zbilo, šta je iznenada našla u kući, vraćajući se iz obližnjeg dućana, usput ga grdeći što nije promenio bravu bar kada su već sve drugo renovirali i obnovili  kada su je kupili od baba Anđelinog sina. Rekla mu je da ode do Elane u bolnicu, da je potraži na intenzivnoj nezi, gde je ona bila zaposlena, i da srede sve što je neophodno oko njene sahrane.

-          Sve ono drugo što treba da vam ispričam, uradiću tek kada se odmorim, jer ja se od juče popodne nisam niti odmorila.

            Tiho se popela stepenicama do svoje sobe, onu gde je do malopre ležala i zauvek zaspala baba Anđelina. Bilo joj je mučno da legne u tom istom krevetu gde je do malopre ležala počivša Anđa. Šta da uradi, razmišlja, ali premorena je. Nema snagu čak ni posteljinu da promeni, da izluftira i isčisti sobu...teško joj je čak i da razmišlja o svemu onome što je ostalo da lebdi u njenoj sobi.

            Sela je na široku fotelju gde je obično ostajala da čita ili da se odmara posle napornog dana, i sva savijena zaspla u njoj. Spavala je, ali kao u nekom polusnu, kao da je lebdila negde između sna i jave.  Slušala glasove njene dece koji su se dole dogovarali šta će i kako će da se organizuju...zatim je ponovo tonula u san iz koga se vraćala svaki put kada su glasvoi postajali jači, ali ipak nosili stanje smirenja jer je znala da više nije sama i da može ponovo da se smiri i prepusti odmoru i snu.

PODELITE OVAJ TEKST NA: