детаљ слике: КРК Арт дизајн

 УЉЕЗ

Кроз стаклена врата од главног улаза назирала се необична сенка. Знала је већ да се не ради о силуети некога од њених блиских, да се неко увукао у њихов простор, непозван и неочекиван. Кроз главу јој је прохујала мисао да би  могло нешто јако лоше да се деси уколко неочекиавно уђе и затекне уљеза. Полако се вратила мало уназад, до дворишне капије, извукла се наопоље мало напред из њега, покушавајући да нађе некога од комшија. Као за несрећу никога није нашла у близини. Нити у првој суседној кући, нити у другој, нити у последњој у њеној мало улици.

Шта сада да ради, питала се и муњевитом брзином је окретала неке филмове у глави.

-          Бар данас је лако позвати полицију, мислила је, моблини телефон, убрзане комуникације.

Али у тој паници једноставно се није могла сетити борја полиције, још мање броја неких од својих пријатеља којима је могла у оваквој ситуацији да се обрати за помоћ.

Села је на тротоар и помислила да треба да чека. Да сачека, али не зна шта чека. Људи из околине као да су у земљу пропали. Једноставно ништа јој друго није падало на памет, сем да сачека још мало и евентуално дозволи уљезу да одлучи да сам изађе.

Али ако је неко који је дошао нешто да краде, може да изађе и кроз неки од прозора у задњем делу куће, тада нећу ни приметити да је већ отишао, говорила је сама себи бришући зној са лица, с‘ леђа, свуда где јој се сливала од велике врућине која је владала већ дуже времена.

Пустила је да прође нешто времена, затим је поново тихо дошла до улазних вратију и остала да наслушава. Слушала је неке тихе звуке али није успевала да их препозна од чега би могли да буду.

-          Шта ли он/она може да ради сада унутра, размишљала је скоро гласно, али се ипак контролисала како не би привукла пажњу уљезу који је роварио по кући.

Затим је поново села на кратке степенице да сачека, можда би начула нешто чиме би се он издао. Слушала је како се пење и слиази унутрашњим степеница које су водиле до горњих просторија, затим поново тишина, затим исти звук пењања и силажења.

            Цела ова напета сцена за њу, није трајала више од пола часа. Затим су улазна врата почела лагано да се отварају. На прагу се појавила старица, непозната, сасвим непозната Ведрани. Погледале су се у чуду и стале пред степеницама.

-          Шта ви радите овде? упита Ведрана сва узнемирена. Одакле сте дошли, ко сте ви?

-          Ех ћерко моја, проговори старица уздрхталим гласом.

Доброћудни лик ју је одмах разоружао.

-          Ћерко моја, рече тихо, онако како се обично старији у нашим крајевима обраћају свим млађим особама, и продужи: Овде је накда живео мој син пре но што је продао кућу. Годинама га нема, говоре ми да је отпутавао негде далеко у туђину. Никада ми се није јавио, чак ни онда када је планирао да оде, још мање откако је отишао.

Док је говорила вилица јој је подрхтавла, глас био растреперен, мислила сам да ће заплакати. Видљиво је била врло узбуђена и она од неочекиваног сусрета, сасвим збуњена покушавајући да стане мирно, иако су јој и ноге клецале.

-          А ви сте сачували кључ и увек сте могли да дођете и слободно да уђете, јел да, као и сада...? Када би само знала колико сте ме уплашили, мајко...чекала сам прави тренутак да позовем полицију, и да јесам само бих непотребно направила велики проблем... Сва срећа што сте на време изашли напоље...

-          Да, и видим да браву нисте променили, али унутра је све другачије, не могу ништа да препознам. Све је другачије и ново, сем улазних врата...сва срећа што је тако...Јер знаш ћерко ја живим на селу и ретко сам и раније долазила овамо...задњи пут сам била пре пет година када ми је син дао овај кључ, да га имама за сваки случај...да ми се нађе...говорио ми је, ако случајно дођем и немам где бих некуда  другде   отишла. А знао је да немам, једино њих, његову породицу сам имала овде...и где бих то ја на друго место ишла, сем код сина!

Ведрана је позвала старицу да уђу унутра и да се лепо раскомоти, да се мало одмори и окрепи...ако хоће и нешто да презалогаји...можда и прилегне...

-          Како се зовеш, мајко, упита је, откако јој је принела нешто за јело и чашу воде.

Рекла је да не пије нити кафу, нити чај.

-          Само обична чиста вода из славине, нагласила је некако

носталгично како да јој нешто много недостаје.

-          Анђелина се зовем чедо, некада су ме сви у селу звали Анђа. Али данас скоро и нико није остао у нашем селу, сви су отишли некуда у печалбу, ево као и мој син...

-          Мајко Анђелина осећајте се као да сте дошли код вашег сина. Одморите се, прилегните ако хоћете, окрепите се...у горњој соби, моја радна соба, има један кревет можете тамо...да не останете овде у дневној јер сваки час може некои да наиђе и да вас узнемири.

-          Добро ћерко, рекла је тихо старица и степеницама се попела до моје радне собе.

Наместила сам јој чисту псотељину, рекла јој да се лепо раскомоти, да скине те прашљиве хаљине. Ако жели „може и да се окупа, има топле воде„ рекла сам јој и оставила је да сама одлучи шта ће и  како ће.

Са собом је носла само једну малу платнену торбицу, онакве какве су некада наши људи носили по селима када су ишли са стоком на испашу или да скупљају плодове по пољима. У њима  се обично стављало нешто за јело, оно што се нашло код куће и вода, или нешто друго за пиће ако су били љубители нечега жестокијег. Анђелина из торбице извади једну старинску мараму, а у њој нешто завијено.

-          Нисам са собом понела ништа за јело, рече. Мислила сам када дођем овде да ћу наћи нешто да се окрепим. У ову моју мараму, стара колико и ја, исткана од моје мајке њеинм рукама, ставила сам нешто што ми је много скупоцену, хтела сам  да то поклоним мом сину, да код њега остане како би се он даље бринуо о једином наслеђу које су мени сотавили моји родитељи.

Лагано је почела да размотава мараму. У њој, лепо склопљена у наборима тог лепо истканог и извезеног парчета ручно прављене тканине, крила се једна мала икона. Извадила ју је нежно  и са таквом бригом као да вади нешто крхко што би могло да се сломи уколико би је приступили нешто грубље. Заиста, једна мала  предивна икона насликана нити на парчету платна, нити на дасци, како су се обично сликале некада иконице тог формата које су се чувале код куће и поред којих је увек тињало мало кандили, или које су се даривале сеоским црквама. Била је насликана на кори од дрвета, због чега је била врло нежна и крхка, а Анђелина је знала да мора врло пажљиво са њом да поступа.

-          Ћерко моја, рекла је тихо гласом који језвучао  као да  долазио из неких великих дубина њеног уздрхталог бића. Ја сам пуно остарила, можда ми је и крај врло близу, иначе не бих кренула на овај за мене тако напоран пут како бих се опростила од сина, од унука од целе његове породице. Ову малу икону  је насликао његов дека док је био у бугарском затвору за време рата. Без икаквог објашњења су га одвели једне вечери и набедили за нешто што нама никада нису објаснили. После три месеца ужасног мучења до смрти, обесили су га усред села као опомена свим његовим рођацима и житељима. Али пре но што су га одвели на вешање, у ћелији где је био смештен са још једним затвореником оставио је њему и  заветовао да малу икону  како зна и уме да однесе његовима. Његов затворски друг, који се не знам каквим чудом спасио од најстрашније судбине, заиста нам ју је донео једног доцног поподнева следеће јесени када су га били ослободили, и без речи објашњења спустио на мали сточић у кухињи где смо га позвали да мало седне и окрепи се. Одбио је и не проговарајући нити једну једину реч, одмах отишао. Касније сомо дознали да су њему били одсекли језик док је био у затвору и да је то био разлог његовог ћутања. Икону смо одмах закачили поред малог кандила на зиду поред самог огњишта и данима смо је посматрали не би ли у њој открили неку тајну поруку који нам је његов деда, а мој отац оставио. На жалост није било ниту речи, само лик који је требао да нам открије нешто, али у том трену нисмо знали баш ништа. Све док једног дана није дошао у посету један наш породични пријатељ из града где је већ годинама боравио  због посла, образован чивек који се разумевао у много што-шта. Тако нам је открио да је мала икона насликана људском  крвљу, сигурно његова сопствена, и да је за цртање било коришћено парче неког штапића које је његов дека потапао у сопствену крв да би је насликао. Чак нам је рекао да је лик изванредно насликан али да нити он не зна ко‘ би могао бити предстаављен.

И нећеш веровати ћерко моја, тек када сам се удала, откако сам родила мог сина јединца, јер другу децу нисам имала, када је напунио осамнаест година и спремао се да оде из села, откријемо да је лик на малој икони од мог оца, значи његовог деде, највише личи на њега. На мога сина, који ће тек требати да се роди. Чудили смо се и питали као је могао да наслика тај лик, човека који тек треба да се роди,  од родитеља који ће се тек сусрести после неколико година и који би евентуално могли да имају сина.  Јел то мој отац био визионер, дали је знао пре него што је умро да ће му се једнога дана родити унук коме ћемо се надати и кога ћемо поштовати као лик на његовој малој икони!

Када је мом сину Јовану, већ одрастао момак, постало јасно да је на икони заиста његов лик, као да му је нешто синуло. Једног дана се спаковао и рекао да ће отићи у град где мора да учи, не само да научи неки занат, већ и неку већу школу јер „изгледа да ће нам требати„, рекао је и отишао. Јер мора осветлети образ своме деди знањем којим ће се наоружати, а то ће моћи само ако оде са села. И тако је било. Док је учио и радио у исто време у радионици неког мајстора шнајдера, да би заради за школовање, кући у село се вратио само два-три пута. Колико да се похвали како му успешно иде и школовање и посао. Затим, пре две године је сасвим престао да долази, нисмо имали више никаквих вести од њега.

А његов отац и ја смо стално били претрпани домаћим обавезама, тако да никада нисмо напуштали село. Све док се једнога дана и он није разболео и за врло кратко време, само после неколико месеци тешких мука и страдања, испустио и душу. Јован није дошао нити на сахрану свога оца, а његовои другови из града су нам било рекли да је он отишао у ту Аустралију, ко’ ли зна где је, још пре но што му се разболео отац. Ми смо се чудили што није дошао нити да се поздрави, бар да нам каже да одлази, да знамо, да га не очекујемо. И ето, од тада као да смо подељени неком великом реком што никако не можемо да препловимо како би се негде сусрели. Он на једној страни, ја на овој исчекујући бар пар  речи утехе. Разумевања. Вртело ми се по глави све и свашта, питала сам се шта сам то згрешила па ме син тек тако напустио и отишао негде где га никада нећу моћи да га нађем.

Анђелина ми је у једном даху испричала цео свој живот, своју тужну и дирљиву причу о свом сину јединцу и као да се одједаред, после тога осетила сва исцрпљена и преморена. Сва прашњава од дугог пута, ипак је прилегла, а ја сам помислила да ће смоћи снаге да се умије и пресвуче тек када сеодмори и мало одспава.

Када сам приметила да је већ спустила главу на јастук и затворила очи утањајући у одморни сан, ја сам се тихо извукла из собе  да је не узнемирим.

Отишла сам да припремим нешто за ручак, мислила сам када устане да ће сигурно бити глада. И доста дуго је нисам узнемиавала, док ми у  једном трену нешто није псотало сумњиво, јер  то  време, више од онога што се мени чинило довољно за одмор, ње није било. Помислила сам да је заиста преморена када је продужила да спава цело поподне и већи део вечери. Два-три пута само провиривала кроз врата да видим дали још увек спава мирно, и када ми се чинило да је све у реду, да је остала у истој позицији у којој сам је била оставила, било ми је јасно да је премор заиста био велики када се није померила нити за длаку.

Била је већ поноћ када сам поново ушла у собу овога пута решена да је позовем барем да дође да презалогаји нешто пре но што продужи да спава.  Позвала сам је два – три пута по имену, а она се није нити померила. Постало ми је сумњиво. Приближила сам се, ухватила је за руку и осетили онај хладан додир тако познат по казивањима. Јер дотада никада нисам била у близини некога почившег. 

-          Ех, само ми је још ово недостајало – утрнула сам од страха, бриге и немоћи. Шта сада да радим, шта да урадим? Боже мили, говорим себи...до данас, до овога трена никада нико није предамном умро.

Провеирла сам још једном за сваки случај, овога пута сам придилга глава, али и глава је одмах клонула назад на јастук. Узела сам и огледалце, онако како смо учили у школи, али и огледалце ми је потврдило непобитни факт – да је сирота Анђелина умрла спавајући на мом кревету, у мојој радној соби!

Одмах сам се јавила мојој пријатељици, лекарки, и замолила је да под хитно дође код мене, ако може са хитном помоћи и болничарком што хитније и да ме  ништа не пропиткује.

-          Објаснићу ти у детаљима када будеш била овде, гледај сада што пре можеш да си код мене јер ја буквално не знам шта да урадим...

-          Добро, полако, не паничи, смири се, говорила ми је Елана, моја школска другарица која је срећом завршила медицину, која је после специјализације била распоређена на рад на Клиници за интерне болести.

Елана је брзо дошла код мене и већ је одмах била поред кревета баба Анђе. Лепо и детаљно ју је сву прегледала и констатирала да је издахнула док је спавала. И не од неке тешке болести, што ипак није могло у том моменту да се констатује, већ, како ми је рекла од премора и стаорости.

-          Изгелда да јој је срце попустило, рекла је тихо. Колико је година имала баба Анђа? упитала ме.

-          Јел ти мислиш да сам ја имала времена да дознам такве детаље? Једноставно све ово се десило муњевитом брзином, само за једно поподне и овај део ноћи. Буквално ништа не знам о њој, нити године, нити дали је од нечега боловала...Ништа, сем да је дошла овде да тражи свога сина, чију смо кућу купили ми пре две године. Она није знала нити да је он већ одавно  у Аустралији. 

-          Добро , рекла је Елана,. Мораћемо сада овако да поступимо. Узећемо са нама баба Анђу и однећемо је у болницу. Тамо ћемо издати сва неопходна документа око њене смрти са свим дијагнозама које ћемо навевсти у посмртном листу, како би се знало од чега је преминула. Ти се немој узбуђивати. Али ако можеш да нам помогнеш да некако ступимо у контакт са њеним рођацима јер ће неко морати да преузме њен леш и да се организује нормална сахрана.

-          Знаш шта Елана, ја немам буквално никаква сазнања нити о њеном сину, још мање о њеним рођацима. Позваћу свог сина да се врати са одмора, односно да се врате сви. Неће им бити мило, љутиће се...али немам други начин. Никада нисам  упознала нити њеног сина, нити било кога другог из њене породици. Мораће ипак све ово да среде они сами, рекла је Ведрана и она сва ошамућена од неочекиваног догађаја због чега је и њој молго нешто неочекивано да се деси, јер је и сама већ била у критичним годинама.

Ведрана је заиста имала разлога да буде и испаничена и уплашена. Знала је да мора да прекине одмор свога сина и целе његове породице и да га замоли да се хитно врате.

-          Објаснићу ти сине када будете били овде, рекла му је преко телефона, морате сада одмах да кренете назад. Јер ја са овом ситуацијом у којој сам се ја нашла, уопште не знам како ћу да се справим.

Ведрани је олакшало када су син, снаха и унучићи били пред вратима. Испричала им је све по реду  како се и шта збило, шта је изненада нашла у кући, враћајући се из оближњег дућана, успут га грдећи што није променио браву бар када су већ све друго реновирали и обновили  када су је купили од баба Анђелиног сина. Рекла му је да оде до Елане у болницу, да је потражи на интензивној нези, где је она била запослена, и да среде све што је неопходно око њене сахране.

-          Све оно друго што треба да вам испричам, урадићу тек када се одморим, јер ја се од јуче поподне нисам нити одморила.

            Тихо се попела степеницама до своје собе, ону где је до малопре лежала и заувек заспала баба Анђелина. Било јој је мучно да легне у том истом кревету где је до малопре лежала почивша Анђа. Шта да уради, размишља, али преморена је. Нема снагу чак ни постељину да промени, да излуфтира и исчисти собу...тешко јој је чак и да размишља о свему ономе што је остало да лебди у њеној соби.

            Села је на широку фотељу где је обично остајала да чита или да се одмара после напорног дана, и сва савијена заспла у њој. Спавала је, али као у неком полусну, као да је лебдила негде између сна и јаве.  Слушала гласове њене деце који су се доле договарали шта ће и како ће да се организују...затим је поново тонула у сан из кога се враћала сваки пут када су гласвои постајали јачи, али ипак носили стање смирења јер је знала да више није сама и да може поново да се смири и препусти одмору и сну.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: