O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriKultura sećanjaKolumnaBesede






















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirjana Štefanicki Antonić
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Minić Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


ČOVEK SA MOTOROM

Biljana Biljanovska
detalj slike: KRK Art dizajn


ČOVEK SA MOTOROM


 
U njegovom kraju su ga svi poznavali. Nekadašnje vojno lice, davno u penziji koji je sav svoj ostatak života posvetio obuci mladih za bolji opstanak u uslovima kakvi su nastupili posle svih pogroma i nesreća što su se zbivale u svetu. Osobito u njegovoj domovini koja se još nije bila oporaavila od zadnjeg rata i koja je još uvek skupljala snagu kako da što pre nađe izlaz iz tog tako kritičnog perioda za njihovu domovinu. Komišije su ga slušali  kada rano zorom krene na svoje terenske zadatke, uveče kada se kasno vraća u svoj skromni dom. Iz same okoline, neposredno u njegovom opkruženju, niko bukvalno nikada nije imao šanse niti da proviri, još manje nešto da sazna o njeigovom najprivatnijem životu.
Jasno je bilo da njega nikada nije uznemiravala njegova okolina, a žitelji iz toga kraja su vrlo dobro znali da ga ne smeju uznemiravati, jer ne daj bože da ga nešto povrede, nisu mogli niti da zamisle kako bi se proveli. Jedinstveno što su znali je da nije imao jednu nogu, iako kada je izlazio napolje, da stigne do svog motora, da završi i neke sitne zadatke oko uređenja svog dvorišta, uvek ostavljao utisak da je sve sasvim u redu sa njim, u punom izdanju, delujući kao da mu ništa ne nedostaje.
Omiljena odela su mu bile kožne pantalone, kožna jakna, ponekad kačket, ili neka druga zaštitna kapa u zavisnosti od sezone i doba godine kada je izlazio iz kuće. I uvek obučen u crno, kao da je celoga života imao nešto da žali i da ne može da se otrgne od pomisli da svi ti koji su jednom otišli zauvke, i da želi ne bi mogao da ih vrati.
Žitelji iz okoline su  nekom tajanstvenim putem saznali da je nogu izgubio ne u saobraćajnoj nesreći, već na nekim međunarodnim trkama u vremenu dok je kao mlad sa velikim elanom i na radost domovini donosio brojne trofeje svojim klubovima i drugovima.
Na zadnjim motoklističkim trkama koje su se organizovale u Španiji, nešto se sa motorom desilo, tako što je u najvećoj brzini uleteo u bankine zadnje etape puta koji je morao da prođe. Nesreća je bila velika, ali brigom svih budnih u tome trenu, najviše lekarskim timovima koji su trebali da mu pomognu oko što boljeg oporavljanja, život mu je bio spašen. Zakrpljen i bez jedne noge, vratio se u domovinu i posvetio se nekim svojim idejama koje je negovao još iz mladosti.
Otvorio je sopstvni klub, jedan vid male škole za obuku svojih učenika u zavisnosti od toga ko je za šta bio naklonjen. Učenici su ga obožavali, članovi njegovog tima, one koje je pripremao za lokalne i  međunarodne  trke, tako da je doživljavao jednu dimenziju one radosti i sreće što se obično ima kada znamo da smo korisni i da ono što radimo donosi prave plodove.
Žitelji grada u kome je živeo su ga, iako na distanci nekako zavoleli i postao je jedan vid   simbol njihovog vremena, jer im je bilo sasvim jasno da su tačno njegovim radom sva deca iz njihovog kraja dobijala ono što oni nisu imali nikada vremena da im daju.   Prolaezeći za sobom je ostavljao  onu prekrasnu auru dobrodetelja i  velikog huamaniste kome je tada, u to doba bilo vrlo teško pripisati  bilo kome drugom.
Istina je, da on nikada nije mogao niti da služi vojsku, niti da vrši neke druge zadatke sem da se brine o sebi. Jer nogu koju je izgubio u svojoj 22 godini, u jeku mladost i onom vremenu kada je obično najcelishodnije da počne da se organizuje i privatni život, da se planira porodica, da se otkrije i ona druga dimenzija ljudske sreće koja nije vezana za međunarodne uspehe i triumfe. I onako kako to obično biva, njegovi najbliži iz okoline su ipak doznali da je gubitkom noge bio izgubljen i svaki dalji pokušaj da sebi omogući da stvori porodicu, da otkriva radosti jednog porodičnog harmoničnog života.
Njegova jedina, prva i najveća ljubav, kada je doznala da mu se desila ta tragedija, najsurovije moguće je otišla iz njegovog života, ne dajući mu čak ni šansu da joj objasni, da će moći da se brine o njoj, da će moći da osnuju porodicu, čak i da imaju decu. Jer odšteta koju su mu dali mogla je da bude više no dovoljna za jedna normalan sretni život u krugu voljene porodice. I u suštini, gubitkom njene naklonosti i ljubavi on je mnogo više stradao nego gubitkom sopstvene noge.
Naš heroj, samozvani general, ali sposobniji od svakog obučenog generala, uspeo je svima da pokaže i svakim postupkom da nije tražio ni od koga sažaljenje ili milostinju. Da je u suštini on bio mnogo veći dobrotvor i vrhunski učitelj svim svojim đacima i učenicima koje je poučavao sadržajnije od mnogih savremenih škola.
Na dan njegovog upokojenja, kada se ceo kraj i grad skupio da mu oda počasti koje je zaslužio, stigla i njegova jedina ljubav, dali glumeći , ili zaista iskreno pokazujući svoja osećanja. Njen lelek, bol koji je nosila sa sobom svih godina njihovog odvojenog života, pretvarao se u jedna veliki krik, zov, urlik ...
-          Zašto sam te napustila!





PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"