detalj slike: KRK Art dizajn

ČOVEK SA MOTOROM

U njegovom kraju su ga svi poznavali. Nekadašnje vojno lice, davno u penziji koji je sav svoj ostatak života posvetio obuci mladih za bolji opstanak u uslovima kakvi su nastupili posle svih pogroma i nesreća što su se zbivale u svetu. Osobito u njegovoj domovini koja se još nije bila oporaavila od zadnjeg rata i koja je još uvek skupljala snagu kako da što pre nađe izlaz iz tog tako kritičnog perioda za njihovu domovinu. Komišije su ga slušali  kada rano zorom krene na svoje terenske zadatke, uveče kada se kasno vraća u svoj skromni dom. Iz same okoline, neposredno u njegovom opkruženju, niko bukvalno nikada nije imao šanse niti da proviri, još manje nešto da sazna o njeigovom najprivatnijem životu.

Jasno je bilo da njega nikada nije uznemiravala njegova okolina, a žitelji iz toga kraja su vrlo dobro znali da ga ne smeju uznemiravati, jer ne daj bože da ga nešto povrede, nisu mogli niti da zamisle kako bi se proveli. Jedinstveno što su znali je da nije imao jednu nogu, iako kada je izlazio napolje, da stigne do svog motora, da završi i neke sitne zadatke oko uređenja svog dvorišta, uvek ostavljao utisak da je sve sasvim u redu sa njim, u punom izdanju, delujući kao da mu ništa ne nedostaje.

Omiljena odela su mu bile kožne pantalone, kožna jakna, ponekad kačket, ili neka druga zaštitna kapa u zavisnosti od sezone i doba godine kada je izlazio iz kuće. I uvek obučen u crno, kao da je celoga života imao nešto da žali i da ne može da se otrgne od pomisli da svi ti koji su jednom otišli zauvke, i da želi ne bi mogao da ih vrati.

Žitelji iz okoline su  nekom tajanstvenim putem saznali da je nogu izgubio ne u saobraćajnoj nesreći, već na nekim međunarodnim trkama u vremenu dok je kao mlad sa velikim elanom i na radost domovini donosio brojne trofeje svojim klubovima i drugovima.

Na zadnjim motoklističkim trkama koje su se organizovale u Španiji, nešto se sa motorom desilo, tako što je u najvećoj brzini uleteo u bankine zadnje etape puta koji je morao da prođe. Nesreća je bila velika, ali brigom svih budnih u tome trenu, najviše lekarskim timovima koji su trebali da mu pomognu oko što boljeg oporavljanja, život mu je bio spašen. Zakrpljen i bez jedne noge, vratio se u domovinu i posvetio se nekim svojim idejama koje je negovao još iz mladosti.

Otvorio je sopstvni klub, jedan vid male škole za obuku svojih učenika u zavisnosti od toga ko je za šta bio naklonjen. Učenici su ga obožavali, članovi njegovog tima, one koje je pripremao za lokalne i  međunarodne  trke, tako da je doživljavao jednu dimenziju one radosti i sreće što se obično ima kada znamo da smo korisni i da ono što radimo donosi prave plodove.

Žitelji grada u kome je živeo su ga, iako na distanci nekako zavoleli i postao je jedan vid   simbol njihovog vremena, jer im je bilo sasvim jasno da su tačno njegovim radom sva deca iz njihovog kraja dobijala ono što oni nisu imali nikada vremena da im daju.   Prolaezeći za sobom je ostavljao  onu prekrasnu auru dobrodetelja i  velikog huamaniste kome je tada, u to doba bilo vrlo teško pripisati  bilo kome drugom.

Istina je, da on nikada nije mogao niti da služi vojsku, niti da vrši neke druge zadatke sem da se brine o sebi. Jer nogu koju je izgubio u svojoj 22 godini, u jeku mladost i onom vremenu kada je obično najcelishodnije da počne da se organizuje i privatni život, da se planira porodica, da se otkrije i ona druga dimenzija ljudske sreće koja nije vezana za međunarodne uspehe i triumfe. I onako kako to obično biva, njegovi najbliži iz okoline su ipak doznali da je gubitkom noge bio izgubljen i svaki dalji pokušaj da sebi omogući da stvori porodicu, da otkriva radosti jednog porodičnog harmoničnog života.

Njegova jedina, prva i najveća ljubav, kada je doznala da mu se desila ta tragedija, najsurovije moguće je otišla iz njegovog života, ne dajući mu čak ni šansu da joj objasni, da će moći da se brine o njoj, da će moći da osnuju porodicu, čak i da imaju decu. Jer odšteta koju su mu dali mogla je da bude više no dovoljna za jedna normalan sretni život u krugu voljene porodice. I u suštini, gubitkom njene naklonosti i ljubavi on je mnogo više stradao nego gubitkom sopstvene noge.

Naš heroj, samozvani general, ali sposobniji od svakog obučenog generala, uspeo je svima da pokaže i svakim postupkom da nije tražio ni od koga sažaljenje ili milostinju. Da je u suštini on bio mnogo veći dobrotvor i vrhunski učitelj svim svojim đacima i učenicima koje je poučavao sadržajnije od mnogih savremenih škola.

Na dan njegovog upokojenja, kada se ceo kraj i grad skupio da mu oda počasti koje je zaslužio, stigla i njegova jedina ljubav, dali glumeći , ili zaista iskreno pokazujući svoja osećanja. Njen lelek, bol koji je nosila sa sobom svih godina njihovog odvojenog života, pretvarao se u jedna veliki krik, zov, urlik ...

-          Zašto sam te napustila!

PODELITE OVAJ TEKST NA: