детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЧОВЕК СА МОТОРОМ

У његовом крају су га сви познавали. Некадашње војно лице, давно у пензији који је сав свој остатак живота посветио обуци младих за бољи опстанак у условима какви су наступили после свих погрома и несрећа што су се збивале у свету. Особито у његовој домовини која се још није била опораавила од задњег рата и која је још увек скупљала снагу како да што пре нађе излаз из тог тако критичног периода за њихову домовину. Комишије су га слушали  када рано зором крене на своје теренске задатке, увече када се касно враћа у свој скромни дом. Из саме околине, непосредно у његовом опкружењу, нико буквално никада није имао шансе нити да провири, још мање нешто да сазна о њеиговом најприватнијем животу.

Јасно је било да њега никада није узнемиравала његова околина, а житељи из тога краја су врло добро знали да га не смеју узнемиравати, јер не дај боже да га нешто повреде, нису могли нити да замисле како би се провели. Јединствено што су знали је да није имао једну ногу, иако када је излазио напоље, да стигне до свог мотора, да заврши и неке ситне задатке око уређења свог дворишта, увек остављао утисак да је све сасвим у реду са њим, у пуном издању, делујући као да му ништа не недостаје.

Омиљена одела су му биле кожне панталоне, кожна јакна, понекад качкет, или нека друга заштитна капа у зависности од сезоне и доба године када је излазио из куће. И увек обучен у црно, као да је целога живота имао нешто да жали и да не може да се отргне од помисли да сви ти који су једном отишли заувке, и да жели не би могао да их врати.

Житељи из околине су  неком тајанственим путем сазнали да је ногу изгубио не у саобраћајној несрећи, већ на неким међународним тркама у времену док је као млад са великим еланом и на радост домовини доносио бројне трофеје својим клубовима и друговима.

На задњим мотоклистичким тркама које су се организовале у Шпанији, нешто се са мотором десило, тако што је у највећој брзини улетео у банкине задње етапе пута који је морао да прође. Несрећа је била велика, али бригом свих будних у томе трену, највише лекарским тимовима који су требали да му помогну око што бољег опорављања, живот му је био спашен. Закрпљен и без једне ноге, вратио се у домовину и посветио се неким својим идејама које је неговао још из младости.

Отворио је сопствни клуб, један вид мале школе за обуку својих ученика у зависности од тога ко је за шта био наклоњен. Ученици су га обожавали, чланови његовог тима, оне које је припремао за локалне и  међународне  трке, тако да је доживљавао једну димензију оне радости и среће што се обично има када знамо да смо корисни и да оно што радимо доноси праве плодове.

Житељи града у коме је живео су га, иако на дистанци некако заволели и постао је један вид   симбол њиховог времена, јер им је било сасвим јасно да су тачно његовим радом сва деца из њиховог краја добијала оно што они нису имали никада времена да им дају.   Пролаезећи за собом је остављао  ону прекрасну ауру добродетеља и  великог хуаманисте коме је тада, у то доба било врло тешко приписати  било коме другом.

Истина је, да он никада није могао нити да служи војску, нити да врши неке друге задатке сем да се брине о себи. Јер ногу коју је изгубио у својој 22 години, у јеку младост и оном времену када је обично најцелисходније да почне да се организује и приватни живот, да се планира породица, да се открије и она друга димензија људске среће која није везана за међународне успехе и триумфе. И онако како то обично бива, његови најближи из околине су ипак дознали да је губитком ноге био изгубљен и сваки даљи покушај да себи омогући да створи породицу, да открива радости једног породичног хармоничног живота.

Његова једина, прва и највећа љубав, када је дознала да му се десила та трагедија, најсуровије могуће је отишла из његовог живота, не дајући му чак ни шансу да јој објасни, да ће моћи да се брине о њој, да ће моћи да оснују породицу, чак и да имају децу. Јер одштета коју су му дали могла је да буде више но довољна за једна нормалан сретни живот у кругу вољене породице. И у суштини, губитком њене наклоности и љубави он је много више страдао него губитком сопствене ноге.

Наш херој, самозвани генерал, али способнији од сваког обученог генерала, успео је свима да покаже и сваким поступком да није тражио ни од кога сажаљење или милостињу. Да је у суштини он био много већи добротвор и врхунски учитељ свим својим ђацима и ученицима које је поучавао садржајније од многих савремених школа.

На дан његовог упокојења, када се цео крај и град скупио да му ода почасти које је заслужио, стигла и његова једина љубав, дали глумећи , или заиста искрено показујући своја осећања. Њен лелек, бол који је носила са собом свих година њиховог одвојеног живота, претварао се у једна велики крик, зов, урлик ...

-          Зашто сам те напустила!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: