Juče, u Vinogradskoj ulici, ispred broja 43, stigoše me suze... ko zna otkad neisplakane...!
Elem, izadjem, sva srećna i zadovoljna, iz salona nameštaja, držeći u ruci priznanicu o plaćenom avansu za novi bračni krevet. Radujem se za mnogo sitnije i jeftinije stvari, a kamoli neću za krevet! Pa još bračni! Model: Afrika. Boja: isto ta – koža u boji starog zlata. Kao i sve što naručite u Češkoj – rok isporuke je datebogsačuva dugačak, al' nema veze – duže ćemo se radovati. Doduše, jedva sam se odlučila da zamenimo ovaj stari koji imamo, iz IKEE, sa čelom od ratana, u kome su nam i deca začeta i koji bi, kad bi znao da govori, svakakve pikanterije ispričao. A ja se tako - razumeće me žene – emotivno vežem za prve štikle, za pisma i razglednice, za suvo cveće, za staru garderobu, za različite papiriće, kojima ni poreklo više ne znam... a kamoli neću za jedan bračni krevet!
Jedva čujnim, tananim glasićem, iz te radosti me trže i pozva bakica, koja mi, onako pogurena, doseže do malo ispod grudi.
- „Slečno, můžu se vás na něco zeptat... něco vám tady ukážu…“ 1)
Spustila je na trotoar kariranu, plastificiranu staru torbu, otvorila rajsferšlus (sve to traje neko vreme) i počela da me upoznaje sa njenim sadržajem.
- „Mám tady moc pěknou noční košilku, pravda – koupila jsem ji dávno, je ale úplně nová, byla ve skříni, nerozbalená... pokud byste ji potřebovala…“ 2)
Tu se, duboko u meni, nešto tektonski pomeri i navreše suze neke, koje, doduše, još uvek uspevam da zauzdam, ali koje kao podivljala reka stoje tik iza unutrašnje ivice kapaka, kao iza slabe brane, preteći da naprave prirodnu katastrofu, ako... kad se izliju. Pidžama, blede kajsija-boje, provirivala je iz torbe, a za njom se, kao eho, razlegao opor miris naftalina. U trenu sam pred sobom videla svoju baku, čak je i lik bio sličan, i onu našu sobu do ulice, koja je isto tako sva mirisala na naftalin (i sad miriše), naročito kad se otvori šifonjer. A u šifonjeru – paleta raznoraznih stvari, kupovanih u periodu 1978-20... i neke, uglavnom na pijaci kod Bugara, kad dodju, pa ispred seoske prodavnice po prašini rasprostru svoje najlon-štandove: nove, neraspakovane pidžame, slične ovoj koja je virila iz torbe na praškom trotoaru, potkošulje, stolnjaci sa sve ubrusima (jedan takav zeleni, sa dvanaest salveta mi je dala onomad), posteljine, bele, sa vezom, od krepa, nekakve bluze, cipele za dedu o kojima on i ne zna, razne ljuštilice za krompir i ostalo povrće, super-secko... i kooooooo zna šta sve još!
Shvatajući, onako smetena, da joj trebaju pare, boreći se sa pokrenutom lavinom neke prokleto nezadržive tuge, vadim iz novčanika sto kruna da joj dam, bez da mi išta od toga što ima proda. Ali mi ona reče ovako:
- „Prosím váááás...! Ja vám to ale chci prodat! Jen si vyberte, co se vám líbí... třeba tahle knížka…“ 3)
Izvadi iz torbe knjigu... E, ta me knjiga podseti na mog pokojnog dedu, maminog tatu. Kad smo se u ono vreme vraćali sa mora, svake godine bismo svraćali u Knin tj. u jedno selo pored Knina, kod babe i dede. Deda je nekad bio učitelj, mada je posle, više od polovine života, radio na železnici. Voleo je da čita i imao razne knjige i knjižice. Najviše i najradije se sećam onih čuvenih džepnih izdanja, raznih tema i sadržina, sa već tada požutelim listovima, koji su imali onaj specifičan, prepoznatljiv miris starih knjiga. Tako je izgledala ova knjiga, koju je nepoznata draga starica držala u svojoj naboranoj ruci, nudeći mi je u bescenje.
- „To je výborný nápad! To mi dejte, ráda ji přečtu...“ 4), izgovarala sam ispresecanim glasom, sa savršeno nacigovanim osmehom učtivosti i saosećanja. Ne znam da li je mogla da primeti treperenje i nasluti knedlu, koja mi je stajala zaglavljena u grlu. Stavila sam joj u ruku sto kruna (to je oko četiri evra) i uzela knjigu (imaće sigurno sasvim posebno mesto na polici).
- „No, ale počkejte! To je moc... Vrátím vám…“ 5)
Htela je da mi vrati kusur do sto kruna, jer je na izbledeloj, požuteloj poledjini knjige bila napisana cena 69,90Kč.
- „Nechte to, včechno je v pořádku, věřte mi…“ 6), rekla sam, stežući joj ruku.
U neverici je gužvala onu novčanicu, sa osmehom na usnama i detinjim sjajem, kao plamičkom, u očima, koji su vredeli mnooooogo više od tih malih velikih sto kruna. U stvari, nisu imali cenu.
Okrenula sam se i žurnim korakom pošla prema kolima, jer da sam još sekund tamo ostala, pokvarila bih joj dan svojom tugom. Suze su mi u potocima tekle niz obraze. Na ramenima sam osećala njen pogled, tihi blagoslov i istinsku zahvalnost zbog neočekivane sreće.
Pre nego što sam skrenula za ugao, smogla sam kuraži da se još jednom okrenem, sa osmehom, mukom navučenim; suze sa te razdaljine nije mogla da vidi. I dalje je tamo stajala, smešeći se blago, nestvarno. Poljubila sam svoj dlan i poslala joj poljubac. Podigla je svoju ručicu i nesigurno odmahnula.
Eto, tako se ja juče isplakah zbog sećanja na svoje drage, a mrtve, i zbog te nepoznate bakice, koja će nešto kupiti ili nešto platiti sa tih sto kruna. Beše mi žao što joj ne dadoh više.
1) "Gospodjice, da vas pitam nešto... da vam pokažem nešto…"
2) "Imam ovde mnogo lepu spavaćicu, istina – kupila sam je odavno, ali je potpuno nova, stajala mi u ormanu, neraspakovana... ako vam treba…"
3) "Mooooolim vas! Ali ja to hoću da vam prodam! Samo izaberite šta vam se svidja... evo ova knjiga, na primer…"
4) "To je dobra ideja! Knjigu mi dajte, rado ću je pročitati…"
5) "Ali, čekajte...! To je mnogo... da vam vratim…"
6) "Neka, sve je u redu, verujte…"
