Јуче, у Виноградској улици, испред броја 43, стигоше ме сузе... ко зна откад неисплакане...!
Елем, изадјем, сва срећна и задовољна, из салона намештаја, држећи у руци признаницу о плаћеном авансу за нови брачни кревет. Радујем се за много ситније и јефтиније ствари, а камоли нећу за кревет! Па још брачни! Модел: Африка. Боја: исто та – кожа у боји старог злата. Као и све што наручите у Чешкој – рок испоруке је датебогсачува дугачак, ал' нема везе – дуже ћемо се радовати. Додуше, једва сам се одлучила да заменимо овај стари који имамо, из ИКЕЕ, са челом од ратана, у коме су нам и деца зачета и који би, кад би знао да говори, свакакве пикантерије испричао. А ја се тако - разумеће ме жене – емотивно вежем за прве штикле, за писма и разгледнице, за суво цвеће, за стару гардеробу, за различите папириће, којима ни порекло више не знам... а камоли нећу за један брачни кревет!
Једва чујним, тананим гласићем, из те радости ме трже и позва бакица, која ми, онако погурена, досеже до мало испод груди.
- „Slečno, můžu se vás na něco zeptat... něco vám tady ukážu…“ 1)
Спустила је на тротоар карирану, пластифицирану стару торбу, отворила рајсфершлус (све то траје неко време) и почела да ме упознаје са њеним садржајем.
- „Mám tady moc pěknou noční košilku, pravda – koupila jsem ji dávno, je ale úplně nová, byla ve skříni, nerozbalená... pokud byste ji potřebovala…“ 2)
Ту се, дубоко у мени, нешто тектонски помери и навреше сузе неке, које, додуше, још увек успевам да зауздам, али које као подивљала река стоје тик иза унутрашње ивице капака, као иза слабе бране, претећи да направе природну катастрофу, ако... кад се излију. Пиџама, бледе кајсија-боје, провиривала је из торбе, а за њом се, као ехо, разлегао опор мирис нафталина. У трену сам пред собом видела своју баку, чак је и лик био сличан, и ону нашу собу до улице, која је исто тако сва мирисала на нафталин (и сад мирише), нарочито кад се отвори шифоњер. А у шифоњеру – палета разноразних ствари, купованих у периоду 1978-20... и неке, углавном на пијаци код Бугара, кад додју, па испред сеоске продавнице по прашини распростру своје најлон-штандове: нове, нераспаковане пиџаме, сличне овој која је вирила из торбе на прашком тротоару, поткошуље, столњаци са све убрусима (један такав зелени, са дванаест салвета ми је дала ономад), постељине, беле, са везом, од крепа, некакве блузе, ципеле за деду о којима он и не зна, разне љуштилице за кромпир и остало поврће, супер-сецко... и кооооооо зна шта све још!
Схватајући, онако сметена, да јој требају паре, борећи се са покренутом лавином неке проклето незадрживе туге, вадим из новчаника сто круна да јој дам, без да ми ишта од тога што има прода. Али ми она рече овако:
- „Prosím váááás...! Ja vám to ale chci prodat! Jen si vyberte, co se vám líbí... třeba tahle knížka…“ 3)
Извади из торбе књигу... Е, та ме књига подсети на мог покојног деду, маминог тату. Кад смо се у оно време враћали са мора, сваке године бисмо свраћали у Книн тј. у једно село поред Книна, код бабе и деде. Деда је некад био учитељ, мада је после, више од половине живота, радио на железници. Волео је да чита и имао разне књиге и књижице. Највише и најрадије се сећам оних чувених џепних издања, разних тема и садржина, са већ тада пожутелим листовима, који су имали онај специфичан, препознатљив мирис старих књига. Тако је изгледала ова књига, коју је непозната драга старица држала у својој набораној руци, нудећи ми је у бесцење.
- „To je výborný nápad! To mi dejte, ráda ji přečtu...“ 4), изговарала сам испресецаним гласом, са савршено нацигованим осмехом учтивости и саосећања. Не знам да ли је могла да примети треперење и наслути кнедлу, која ми је стајала заглављена у грлу. Ставила сам јој у руку сто круна (то је око четири евра) и узела књигу (имаће сигурно сасвим посебно место на полици).
- „No, ale počkejte! To je moc... Vrátím vám…“ 5)
Хтела је да ми врати кусур до сто круна, јер је на избледелој, пожутелој поледјини књиге била написана цена 69,90Kč.
- „Nechte to, včechno je v pořádku, věřte mi…“ 6), рекла сам, стежући јој руку.
У неверици је гужвала ону новчаницу, са осмехом на уснама и детињим сјајем, као пламичком, у очима, који су вредели мнооооого више од тих малих великих сто круна. У ствари, нису имали цену.
Окренула сам се и журним кораком пошла према колима, јер да сам још секунд тамо остала, покварила бих јој дан својом тугом. Сузе су ми у потоцима текле низ образе. На раменима сам осећала њен поглед, тихи благослов и истинску захвалност због неочекиване среће.
Пре него што сам скренула за угао, смогла сам куражи да се још једном окренем, са осмехом, муком навученим; сузе са те раздаљине није могла да види. И даље је тамо стајала, смешећи се благо, нестварно. Пољубила сам свој длан и послала јој пољубац. Подигла је своју ручицу и несигурно одмахнула.
Ето, тако се ја јуче исплаках због сећања на своје драге, а мртве, и због те непознате бакице, која ће нешто купити или нешто платити са тих сто круна. Беше ми жао што јој не дадох више.
1) "Господјице, да вас питам нешто... да вам покажем нешто…"
2) "Имам овде много лепу спаваћицу, истина – купила сам је одавно, али је потпуно нова, стајала ми у орману, нераспакована... ако вам треба…"
3) "Мооооолим вас! Али ја то хоћу да вам продам! Само изаберите шта вам се свидја... ево ова књига, на пример…"
4) "То је добра идеја! Књигу ми дајте, радо ћу је прочитати…"
5) "Али, чекајте...! То је много... да вам вратим…"
6) "Нека, све је у реду, верујте…"
