detalj slike: KRK Art dizajn

Jovan Jovanović Zmaj - pokretač i urednik nekoliko novina, sjajni satiričar, a političar u pokušaju

Danko Perić

Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 1833 – Sremska Kamenica, 1904) bio je srpski akademik, prvi nacionalni dečiji pesnik, autor više od 400 pesama, uglavnom za najmlađe, ali i tvorac srpske satiričke poezije, osnivač i urednik više listova i časopisa (ovde su podaci o šest glasila).

Jovanović se bavio i politikom, posebno u mladosti, nekoliko puta ga je Vršac birao za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Kao i u slučajevima drugih uspešnih ljudi, u toj oblasti nije se previše istakao.

Kako je napisao njegov veliki prijatelj Tesla, kojem je Zmaj govorio prigodničarske stihove prilikom Nikolinog jedinog boravka u Beogradu (1892. godine), “prvo obrazovanje dao mu je, u rodnom mestu, njegov otac koji je bio visoko obrazovan i bogat gospodin”.

Jovan Jovanović je bio lekar, ali na taj poziv se odlučio relativno kasno, studirajući prethodno prava. Njegovi prijatelji su govorili da je s onom, tadicionalnom, medicinskom torbicom, dolazio i u najveće zabiti i najsiromašnije bačke, banatske i beogradske domove.

Iz njegove biogradije je uočljivo da nije mogao da se skrasi na jednom mestu, živeo je u više od deset mesta u Austrugarskoj i Srbiji.

Ono po čemu se Jovanović posebno pamti su pesme, zbirke pesama za decu koje govore o srećnoj porodici i životnim problemima na koje je želeo da pripremi decu poučnim stihovima. Napisao je preko 400 dečijih pesama, pre lična tragedije, smrti vlastite dece, ali i posle. Izgubljenoj porodici posvetio je zbirku pesama „Đulići uveoci“.

List “Danica” 1861. napisao je da je u nekom požaru u Novom Sadu spasao dvoje dece (tada još nije bio lekar), izlažući se opasnosti po život. Buru negodovanja, pre svega pravoslavnog klera ali i nekoliko prijatelja pre svega Laze Kostića, izazvao je zbog prevođenja sa nemačkog originala na srpski jezik “Harfa Siona”, himne i drugih pesama za potrebe malene nazarenske verske zajednice, koja je smatrana sektom.

Jovanović je pohađao novosadsku gimnaziju (koja danas nosi njegove ime), a nastavio je školovanje u mađarskom Halašu i u Požunu (sada Bratislava, glavni grad Slovačke). U to vreme počeo je da prevodi s mađarskog i nemačkog. Započeo je da studira prava u Pešti, pa se preselio u Prag i na kraju u Beč, ali pravne studije nije nikad doveo do kraja. U Novi Sad se vratio 1860. i postavljen je za službenika, podbeležnika u Magistratu, kao blizak saradnik Svetozara Miletića i pobornik njegovih liberalnih političkih stavova. Kada je Miletić, 41 godina kasnije preminuo, Zmaj je na njegovoj sahrani u Novom Sadu, 4. februara 1901. govorio: "…Deca će naša biti jedrija, unuci naši biće svetliji, na koga padne zrno majušno da ga ozari, o Svetozari".

Posle napustanja službeničkog položaja, a pre nego je upuisao medicinu, posvetio se isključivo književnosti i novinarstvu. Pokrenuo je, 1862. godine, književni list „Javor“ i preuzeo satirični list „Komarac“.

„Javor“ je bio list za književnost, a podnaslov tog novosadskog periodičnog izdanja: list za zabavu i pouku. Jovan Jovanović je uredio prvih 12 brojeva. Prvi broj je izišao 5. januara 1862. a broj 12, datiran je 31. aprila 1863. kada je obavestio čitaoce da su „suvišna dva beletristička lista, te „Javor“ ustupa mesto „ Danici“. Ali, list 1874. ponovo pokreće, sa još nekoliko saradnika, među kojima su bili Laza Kostić, Mihailo PolitDesančić, Kosta Trifković.

„Komarac“ je bio humorističko-satirični list koji je izlazio u Novom Sadu od 1861. do 1869. Jovanović i ostali novinari i pisci bliski Svetozaru Markoviću, uređivali su ga prve tri godine (1861-1863). Jovanović je kao glodur potpisao ukupno osam brojeva. Tih godina list je imao veliki broj prenumeranata. Pisao je o ukidanju Srpske Vojvodine, borbi Srba za nacionalna prava u Hrvatskoj, protivio germanizaciji i mađarizaciji, podsmevajući se i Srbima zbog koristoljubivosti i podaništva.

I u vreme dok je studirao medicinu u Pešti, gdje je otišao 1863, uređivao je novine. Uz studiranje, radio je u Matici srpskoj, ali to je trajalo najviše desetak meseci, jer je Matica već iduće, 1864. prešla iz Pešte u Novi Sad. Jovanović je radio je kao nadzornik Tekelijanuma, takođe ugledne srpske ustanove u Pešti. Upravo te 1864, pokrenuo je satirični list „Zmaj“. Po njemu je i dobio nadimak, ali naziv lista je trebalo da bude 3. maj, u znak uspomene na taj datum 1848. kada je u Sremskim Karlovcima održana Velika skupština koja je postavila osnove za stvaranje srpske autonomne oblasti (Vojvodina) i ostvarivanje nacionalnih i građanskih prava srpskog naroda unutar Austrijskog carstva odnosno Ugarske.

U “Zmaju” je 1865, prvi put objavio “Jututunsku himnu”. Te godine, srpski knez Mihailo Obrenović objavio je konkurs za državnu himnu. Verovatno najpoznatiji (ali ne i sasvim direktni) učesnik je bio Zmaj. Njegovo „rešenje“ bilo je - satirična pesma Jututunska narodna himna - „Bože sveti, podrži nam Knjaza/ zdrava, krepka, ohola i slavna…“. Pesma je puna poruge i najoštrije kritike protiv Obrenovićevog režima.

Sledeći list Jovanovića Zmaja bio je „Starmali“, koji je izlazio u Novom Sadu od, 10. maja 1878. do 31. decembra 1889. Tu je objavio pesmu "Šta se čuje?", 1883. godine, a u njoj govori o patnji i nevoljama Hrvata i poziva Srbe da im pomognu. Pesma je napisana u vreme aktivnih pokušaja mađarizacije Hrvatske i postrevolucionarnog zahlađenja srpskohrvatskih odnosa u Austrougarskoj monarhiji.

“Starmali” je bio humoristično-satirički list sa slikama i karikaturama. Godine 1881. podnaslov se menja u “list za zbijanje šale“, a donosio je humorističke i satirične priloge i odražavao političko i socijalno stanje, ali i rodoljublje stanovnika Balkana.

Na poziv Pančevaca preseljava se Zmaj, 1871. godine, u taj banatski grad. To je vreme Pariske komune, koju otvoreno podržava. Opštinski lekar Jovan Jovanović Zmaj pokreće humoristički list „Žiža“, koji se uključuje u političku borbu protiv mađarskih hegemonista, promađarski orijentisanih srpskih konzervativaca, kao i zvanične politike Kneževine Srbije. „Žiža“ je izlazila od 1. novembra 1871. do 19. oktobra 1874. Od 30. broja, odnosno od 10. oktobra 1872. list je nastavio da izlazi u Novom Sadu. Zmaj je u tim novinama objavio nekoliko svojih antologijskih pesama, između ostalih Đulići uveoci, počev od 1. avgusta 1872. Objavio je svih devet Đulića uveoka.

U Kamenicu, svoje rodno mesto, doselio se 1875. godine, negde u vreme izbijanje hercegovačkog ustanka. Pokrenuo je glasilo „Ilustrovana ratna kronika: ratni, vojnopolitički, poučni i humorističko-satirični list“. Od jula 1877. do februara 1878. izašlo je ukupno sedam brojeva, a oni danas predstavljaju bibliografski raritet. Bila je to prva srpska ratna hronika dotad.

Najpoznatiji od svih Jovanovićevih listova je, ipak, „Neven“, koji se, zapravo, štampa pod istim nazivom do današnjih dana. U najavi tog lista za decu Zmaj kaže da će se zvati tako, baš u nameri da postane dugovečan. Prvi broj izlazi 1880. ali ne kako je Zmaj želeo u Beogradu, već u Novom Sadu iz Štamparije Arse Pajevića. Izlazio je, s prekidima, do marta 1908. godine. U listu su objavljivane pesme i priče klasika svetske književnosti, kao i Zmajevi odabrani literarni segmenti. U programskoj pesmi objavljenoj u prvom broju – “Pozdrav deci”, Zmaj je naznačio karakter lista, ali i književnog stvaralaštva u njemu: treba da bude jednostavno i jasno, da su podstrek za rad i pouka za život, da sadrže nadu i zbilju, da su vedri i zanimljivi. "Neven" je bio, prema mišljenju mnogih istraživača, ko i čitalaca, najznačajniji i najbolje uređivan i ilustrovan književni list za decu. Zmaj ga je izdavao, uređivao i ilustrovao uz pomoć Ilije Ognjanoviće-Abukazeme, Đorđa Natoševićs, Stevana Popovića, Stevana Sremca, Alekse Šantića, Svetozara Ćorovića, Uroš Predić i drugih.

Od 1898. do 1900. kada "Neven" nije izlazio, štampan je poseban dodatak "Prednevenče" i "Međnevenče". To su čitanke za decu, čija se sadržina ne razlikuje od sadržine "Nevena"

Prvi broj za 1891. izašao je u Beogradu; od broja 1 (1898/99) izlazio je u Zagrebu, a 1902.u Novom Sadu. Menjalo se i mesto štampanja: Beograd, Zagreb, Novi Sad i Ruma (!).

Zmaj se preselio u Zagreb oko Preobraženja, 1898, a otišao je (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Odatle je upućen poziv na pretplatu: “Srpska štamparija u Zagrebu uverena je da srpskom mladom naraštaju sprema veliku i radost i korist, kad se prihvatila da izdaje "Neven" čika Zmajovin list”.

Zmaj je u Srpskoj štampariji u Zagrebu štampao zbirku pesama i priča "Prednevenče" i knjigu pesama "Snohvatice". Uoči 50-godišnjice njegovog književnog rada, 1899, izašla je, iz te tamparije, zbirka "Đulići" i "Đulići uveoci". O proslavi, na sami Vidovdan, pisao je Stevan Bešević: "Kada su sva izaslanstva i naš odbor polazili kolima na svečanu sednicu, dočekani smo bili od izvesnih zavedenih elemenata urlikom i jajima!"..

Iz Zagreba se, razočaran i time, ali zbog smrti pokćerke, vratio 1902. godine i od tada je živeo u svom novom domu „Zmajevac“ u Kamenici. Imovinu koju je nasledio nije uspeo da zadrži, pa se ponovo skućio tek u poznim godinama, kada je od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio penziju od 4.000 dinara. Finansijski ga je, pri kraju života, podržala Kraljevina Srbija i gle čuda- monarhija Obrenović. U literaturi se može pronaći i podatak da je izlaženje „Nevena“ finasijski pomogla i Draga (Draginja) Mašin, supruga poslednjeg kralja iz dinastije Obrenović, Aleksandra, s kojim je, završila na najatragičniji način, ubijeni su, zajednio, juna 1903. godine..

Umro je u rodnoj Sremskoj Kamenici (1) 14. juna 1904.

Najveća pesnička manifestacija u Srbiji nosi naziv “Zmajeve dečje igre”. Ona je bila najveća takva manifestacija i u bivšoj Jugoslaviji.

PODELITE OVAJ TEKST NA: