детаљ слике: КРК Арт дизајн

Јован Јовановић Змај - покретач и уредник неколико новина, сјајни сатиричар, а политичар у покушају

Данко Перић

Јован Јовановић Змај (Нови Сад, 1833 – Сремска Каменица, 1904) био је српски академик, први национални дечији песник, аутор више од 400 песама, углавном за најмлађе, али и творац српске сатиричке поезије, оснивач и уредник више листова и часописа (овде су подаци о шест гласила).

Јовановић се бавио и политиком, посебно у младости, неколико пута га је Вршац бирао за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Као и у случајевима других успешних људи, у тој области није се превише истакао.

Како је написао његов велики пријатељ Тесла, којем је Змај говорио пригодничарске стихове приликом Николиног јединог боравка у Београду (1892. године), “прво образовање дао му је, у родном месту, његов отац који је био високо образован и богат господин”.

Јован Јовановић је био лекар, али на тај позив се одлучио релативно касно, студирајући претходно права. Његови пријатељи су говорили да је с оном, тадиционалном, медицинском торбицом, долазио и у највеће забити и најсиромашније бачке, банатске и београдске домове.

Из његове биоградије је уочљиво да није могао да се скраси на једном месту, живео је у више од десет места у Аустругарској и Србији.

Оно по чему се Јовановић посебно памти су песме, збирке песама за децу које говоре о срећној породици и животним проблемима на које је желео да припреми децу поучним стиховима. Написао је преко 400 дечијих песама, пре лична трагедије, смрти властите деце, али и после. Изгубљеној породици посветио је збирку песама „Ђулићи увеоци“.

Лист “Даница” 1861. написао је да је у неком пожару у Новом Саду спасао двоје деце (тада још није био лекар), излажући се опасности по живот. Буру негодовања, пре свега православног клера али и неколико пријатеља пре свега Лазе Костића, изазвао је због превођења са немачког оригинала на српски језик “Харфа Сиона”, химне и других песама за потребе малене назаренске верске заједнице, која је сматрана сектом.

Јовановић је похађао новосадску гимназију (која данас носи његове име), а наставио је школовање у мађарском Халашу и у Пожуну (сада Братислава, главни град Словачке). У то време почео је да преводи с мађарског и немачког. Започео је да студира права у Пешти, па се преселио у Праг и на крају у Беч, али правне студије није никад довео до краја. У Нови Сад се вратио 1860. и постављен је за службеника, подбележника у Магистрату, као близак сарадник Светозара Милетића и поборник његових либералних политичких ставова. Када је Милетић, 41 година касније преминуо, Змај је на његовој сахрани у Новом Саду, 4. фебруара 1901. говорио: "…Деца ће наша бити једрија, унуци наши биће светлији, на кога падне зрно мајушно да га озари, о Светозари".

После напустања службеничког положаја, а пре него је упуисао медицину, посветио се искључиво књижевности и новинарству. Покренуо је, 1862. године, књижевни лист „Јавор“ и преузео сатирични лист „Комарац“.

„Јавор“ je био лист за књижевност, а поднаслов тог новосадског периодичног издања: лист за забаву и поуку. Јован Јовановић је уредио првих 12 бројева. Први број је изишао 5. јануара 1862. а број 12, датиран је 31. априла 1863. када је обавестио читаоце да су „сувишна два белетристичка листа, те „Јавор“ уступа место „ Даници“. Али, лист 1874. поново покреће, са још неколико сарадника, међу којима су били Лаза Костић, Михаило ПолитДесанчић, Коста Трифковић.

„Комарац“ је био хумористичко-сатирични лист који је излазио у Новом Саду од 1861. до 1869. Јовановић и остали новинари и писци блиски Светозару Марковићу, уређивали су га прве три године (1861-1863). Јовановић је као глодур потписао укупно осам бројева. Тих година лист је имао велики број пренумераната. Писао је о укидању Српске Војводине, борби Срба за национална права у Хрватској, противио германизацији и мађаризацији, подсмевајући се и Србима због користољубивости и подаништва.

И у време док је студирао медицину у Пешти, гдје је отишао 1863, уређивао је новине. Уз студирање, радио је у Матици српској, али то је трајало највише десетак месеци, јер је Матица већ идуће, 1864. прешла из Пеште у Нови Сад. Јовановић је радио је као надзорник Текелијанума, такође угледне српске установе у Пешти. Управо те 1864, покренуо је сатирични лист „Змај“. По њему је и добио надимак, али назив листа је требало да буде 3. мај, у знак успомене на тај датум 1848. када је у Сремским Карловцима одржана Велика скупштина која је поставила основе за стварање српске аутономне области (Војводина) и остваривање националних и грађанских права српског народа унутар Аустријског царства односно Угарске.

У “Змају” је 1865, први пут објавио “Јутутунску химну”. Те године, српски кнез Михаило Обреновић објавио је конкурс за државну химну. Вероватно најпознатији (али не и сасвим директни) учесник је био Змај. Његово „решење“ било је - сатирична песма Јутутунска народна химна - „Боже свети, подржи нам Књаза/ здрава, крепка, охола и славна…“. Песма је пуна поруге и најоштрије критике против Обреновићевог режима.

Следећи лист Јовановића Змаја био је „Стармали“, који је излазио у Новом Саду од, 10. маја 1878. до 31. децембра 1889. Ту је објавио песму "Шта се чује?", 1883. године, а у њој говори о патњи и невољама Хрвата и позива Србе да им помогну. Песма је написана у време активних покушаја мађаризације Хрватске и постреволуционарног захлађења српскохрватских односа у Аустроугарској монархији.

“Стармали” је био хумористично-сатирички лист са сликама и карикатурама. Године 1881. поднаслов се мења у “лист за збијање шале“, а доносио је хумористичке и сатиричне прилоге и одражавао политичко и социјално стање, али и родољубље становника Балкана.

На позив Панчеваца пресељава се Змај, 1871. године, у тај банатски град. То је време Париске комуне, коју отворено подржава. Општински лекар Јован Јовановић Змај покреће хумористички лист „Жижа“, који се укључује у политичку борбу против мађарских хегемониста, промађарски оријентисаних српских конзервативаца, као и званичне политике Кнежевине Србије. „Жижа“ је излазила од 1. новембра 1871. до 19. октобра 1874. Од 30. броја, односно од 10. октобра 1872. лист је наставио да излази у Новом Саду. Змај је у тим новинама објавио неколико својих антологијских песама, између осталих Ђулићи увеоци, почев од 1. августа 1872. Објавио је свих девет Ђулића увеока.

У Каменицу, своје родно место, доселио се 1875. године, негде у време избијање херцеговачког устанка. Покренуо је гласило „Илустрована ратна кроника: ратни, војнополитички, поучни и хумористичко-сатирични лист“. Од јула 1877. до фебруара 1878. изашло је укупно седам бројева, а они данас представљају библиографски раритет. Била је то прва српска ратна хроника дотад.

Најпознатији од свих Јовановићевих листова је, ипак, „Невен“, који се, заправо, штампа под истим називом до данашњих дана. У најави тог листа за децу Змај каже да ће се звати тако, баш у намери да постане дуговечан. Први број излази 1880. али не како је Змај желео у Београду, већ у Новом Саду из Штампарије Арсе Пајевића. Излазио је, с прекидима, до марта 1908. године. У листу су објављиване песме и приче класика светске књижевности, као и Змајеви одабрани литерарни сегменти. У програмској песми објављеној у првом броју – “Поздрав деци”, Змај је назначио карактер листа, али и књижевног стваралаштва у њему: треба да буде једноставно и јасно, да су подстрек за рад и поука за живот, да садрже наду и збиљу, да су ведри и занимљиви. "Невен" је био, према мишљењу многих истраживача, ко и читалаца, најзначајнији и најбоље уређиван и илустрован књижевни лист за децу. Змај га је издавао, уређивао и илустровао уз помоћ Илије Огњановиће-Абуказеме, Ђорђа Натошевићс, Стевана Поповића, Стевана Сремца, Алексе Шантића, Светозара Ћоровића, Урош Предић и других.

Од 1898. до 1900. када "Невен" није излазио, штампан је посебан додатак "Предневенче" и "Међневенче". То су читанке за децу, чија се садржина не разликује од садржине "Невена"

Први број за 1891. изашао је у Београду; од броја 1 (1898/99) излазио је у Загребу, а 1902.у Новом Саду. Мењало се и место штампања: Београд, Загреб, Нови Сад и Рума (!).

Змај се преселио у Загреб око Преображења, 1898, а отишао је (како је сам говорио) са мисијом да поради на зближавању Срба и Хрвата. Одатле је упућен позив на претплату: “Српска штампарија у Загребу уверена је да српском младом нараштају спрема велику и радост и корист, кад се прихватила да издаје "Невен" чика Змајовин лист”.

Змај је у Српској штампарији у Загребу штампао збирку песама и прича "Предневенче" и књигу песама "Снохватице". Уочи 50-годишњице његовог књижевног рада, 1899, изашла је, из те тампарије, збирка "Ђулићи" и "Ђулићи увеоци". О прослави, на сами Видовдан, писао је Стеван Бешевић: "Када су сва изасланства и наш одбор полазили колима на свечану седницу, дочекани смо били од извесних заведених елемената урликом и јајима!"..

Из Загреба се, разочаран и тиме, али због смрти покћерке, вратио 1902. године и од тада је живео у свом новом дому „Змајевац“ у Каменици. Имовину коју је наследио није успео да задржи, па се поново скућио тек у позним годинама, када је од српске Народне скупштине у Београду, добио пензију од 4.000 динара. Финансијски га је, при крају живота, подржала Краљевина Србија и гле чуда- монархија Обреновић. У литератури се може пронаћи и податак да је излажење „Невена“ финасијски помогла и Драга (Драгиња) Машин, супруга последњег краља из династије Обреновић, Александра, с којим је, завршила на најатрагичнији начин, убијени су, заједнио, јуна 1903. године..

Умро је у родној Сремској Каменици (1) 14. јуна 1904.

Највећа песничка манифестација у Србији носи назив “Змајеве дечје игре”. Она је била највећа таква манифестација и у бившој Југославији.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: