detalj slike: KRK Art dizajn

Dan kada sam sahranio san

     Hodao sam tromo i sa sasvim malo volje. Ljudi su me susretali i bili su jako „ljubazni“. Neki su govorili da sam im drag i da im je beskrano žao... Njihova lica unosila su se u vrhove cipela, sa željom da mi budu bliski. Posmatrali su moje oči naslonjeni na beton.

     Pretrčao sam ili prepuzao godine iglenih pogleda. Proleće je počinjalo poslednjom igrom leptira i mirisom vlažne zemlje. Ja sam bio balon. Kotrljao sam se, ponekad bih odskočio od tla, ali vraćao bih se brzo. Baš prazni dani, ne sećam ih se.  Tada bih pomislio da je gore nemoguće. Može, može, kikotao se on... Iza zabrinutog lica ključala je radost i gadost.

     Pobegao je, a ja sam ostao. Brojao sam lišće koje je sporo padalo u novembarskoj noći. Želeo sam još malo vlažnog vetra, da me razbudi do nesna. Zaboravio sam da je te večeri važna fudbalska utakmica i da moram da je gledam. Toliko važna da sam je prespavao na pokisloj klupi.

    Jutro sam započeo precrtavanjem dana. Deset koraka do kraja činili su se kao večnost. Zaboravio sam, ne sećam se te godine, nije postojala, izbrisao sam je... Na poslednjem koraku, udovica mi je veselo mahnula rukom, šaljući mi poljupce ispratila je poslednji dan jednog niza. Ćutala je između dva zamaha, dve ruke. Nestala je, vratila se. Mislim da je umrla u snu.

    Plesačica je kružila oko moje postelje. Plesom i pesmom je probudila telo iz kome koje je hodalo ka vrhu. Na pretposlednjem koraku ustao sam iz života i vratio se u smrt. A ona, ona je isparila.

    Kasnim... Sprovod je započeo bez limenog kovčega. A san? On ne može biti sahranjen?

PODELITE OVAJ TEKST NA: