детаљ слике: КРК Арт дизајн

Дан када сам сахранио сан

     Ходао сам тромо и са сасвим мало воље. Људи су ме сусретали и били су јако „љубазни“. Неки су говорили да сам им драг и да им је бескрано жао... Њихова лица уносила су се у врхове ципела, са жељом да ми буду блиски. Посматрали су моје очи наслоњени на бетон.

     Претрчао сам или препузао године иглених погледа. Пролеће је почињало последњом игром лептира и мирисом влажне земље. Ја сам био балон. Котрљао сам се, понекад бих одскочио од тла, али враћао бих се брзо. Баш празни дани, не сећам их се.  Тада бих помислио да је горе немогуће. Може, може, кикотао се он... Иза забринутог лица кључала је радост и гадост.

     Побегао је, а ја сам остао. Бројао сам лишће које је споро падало у новембарској ноћи. Желео сам још мало влажног ветра, да ме разбуди до несна. Заборавио сам да је те вечери важна фудбалска утакмица и да морам да је гледам. Толико важна да сам је преспавао на покислој клупи.

    Јутро сам започео прецртавањем дана. Десет корака до краја чинили су се као вечност. Заборавио сам, не сећам се те године, није постојала, избрисао сам је... На последњем кораку, удовица ми је весело махнула руком, шаљући ми пољупце испратила је последњи дан једног низа. Ћутала је између два замаха, две руке. Нестала је, вратила се. Мислим да је умрла у сну.

    Плесачица је кружила око моје постеље. Плесом и песмом је пробудила тело из коме које је ходало ка врху. На претпоследњем кораку устао сам из живота и вратио се у смрт. А она, она је испарила.

    Касним... Спровод је започео без лименог ковчега. А сан? Он не може бити сахрањен?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: