O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja


















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Minić Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


BRAĆA PO ĐAVOLU

Milica Jeftimijević Lilić
detalj slike: KRK Art dizajn


BRAĆA PO ĐAVOLU



Jedan prijatelj ga je danima molio da se sretnu jer treba da pomognu nekom mladom zemljaku koji je došao u Frankfurt da radi.
Marko je bio osećajan čovek i poznat po tome što rado pomaže svima, posebno svojim zemljacima.
Živeo je sam. Nakon razvoda sa ženom u domovini, više nije hteo da čuje za ženidbu. Mnogi su pokušavali da ga upoznaju sa nekom divnom usamljenom zemljakinjom, ali on nije reagovao.
Predavao se poslu sa velikom strašću i bio na usluzi svima koji se ne snalaze najbolje u novoj sredini.
Stigao je pre njih u centar na dogovoreno mesto, naručio crno točeno pivo i čekao. Bio je u nekom nedefinisanom raspoloženju, nešto nalik na malodušnost i melanholiju. Oni su kasnili i on je postajao sve nervozniji iako nigde nije žurio. Voleo je tačnost i ljutilo ga je kad ljudi ne vode računa o tome. Naročito ako je on tu zbog njih.
I bez sopstvene volje misli ga odvedoše u zavičaj. Tako dugo nije bio tamo a sad požele da je u svom selu, da obiđe majčin grob i neke drage ljude koji su bili uz njega u najtežem momentu . Valjda je konačno preboleo izdajstvo i pomisli kako bi rado video brda i predele rodnog sela.
I nikog više od rodbine. Majka odavno nije živa, a ostalih ne želi da se seti. Povređenost nikad ne prođe, samo se potisne, sa sigurnošću zaključi.
Određena galama ga trže, znak da se njegovi zemljaci približavaju.
Njegov prijatelj Nikola je ulazio prvi a za njim nekoliko mladića.
On je ustao i dočekao ih je pozivajući ih da sednu. Ona nelagoda u stomaku je bila sve jača. Jedan od pridošlih mu se učini vrlo poznatim. Podsećao ga je na nekog ali nije mogao da se seti na koga. Oni su se predstavljali izgovarajući samo ime. Poslednji samo na kraju reče, Nahod.
Kako ču to retko ime, Marko se trže i bolje ga zagleda. Odjednom mu se rasvetli pred očima. Pred sobom ugleda sliku svog oca iz mladih dana, ono lice koje je toliko voleo. Nekad... I preboleo. Zaćutao je boreći se da prikrije šok, da se ne oda. Možda ovaj mladić ništa ne zna. Uostalom, ni on nije birao svoje rođenje, svoju sudbinu, prevlada racionalan i ljudski rezon.
Ponudivši ih pićem on poče da ih ispituju odakle su i šta bi želeli da rade. Svaki je govorio o sebi i lošim uslovima za rad u Srbiji.
Kad je došao red na Nahoda, on samo kratko reče da dolazi iz Beograda i da nema nikog.
Marko se iznenadi i ponada da je možda pogrešio. Da je reč o nekom drugom i malo se opusti. Svi su se brzo sprijateljili i raspričali. Samo je Nahod bio ćutljiv i nekako odsutan, tužan.
Marka je to intrigiralo i sve češće ga je diskretno posmatrao. Vide da levom rukom drži čašu kao i on koji je bio levoruk. To mu se učini jako neobičnim. Na sva njegova pitanja odgovori su bili uopšteni i ništa nisu kazivali. Marko oseti da mladić krije nešto važno, da nosi neku ranu koju ćutanjem prikriva.
Šta ako je to zaista on. Ako zna ko sam ja, ako je zato i došao?
Na trenutak odbaci takvu misao jer bilo je očigledno da pred sobom nema osobu koja bi nešto provocirala. Uostalom, i ako je to on i ako zna ko sam ja, zar nije svestan da smo obojica žrtve. I sav bes koji se godinama gomila u njegovoj duši, splasnu i on po prvi put oseti nešto kao sažaljenje prema mladiću koji je, videlo se, u nekoj dubokoj unutrašnjoj drami.
S užasom pomisli kako je biti na njegovom mestu. Znati za okolnosti u kojima su rođeni, za svoju apsurdnu poziciju unutar porodice. I po prvi put pojmi da je taj suvonjavi bledi i setni mladić veća žrtva od njega koji se izborio sa tim izdajstvom i postao još bolji čovek. Nije dozvolio da ga to otera u alkohol jer je jedno vreme samo tako mogao podneti ono što je saznao. Da postane osvetoljubiv kakav poriv je imao u početku. Da ode dole i sam im presudi. Da kazni drznike koji su mislili samo na sebe. Srećom, nije. Iako je urlao od bola, mesecima bio više mrtav nego živ. Uz Božju pomoć pridigao se i rekao, Bog neka im sudi, ja idem dalje. Ima toliko nesrećnih ljudi na ovom svetu kojima je potrebna pomoć. I dolazili su kod njega, svako sa svojom strašnom životnom pričom, on ih je sve slušao, a potom nalazio rešenja bar za taj osnovni egzistencijalni deo i to ga je lečilo. Davalo smisao njegovom životu. Dovelo ga do saznanja da je, u krajnjem slučaju, život i kriv za sve. I za njihovo izdajstvo. Da je ostao tamo, da nije morao, trbuhom za kruhom, kako narod kaže, oni ne bi imali priliku za to. Ona mlada i puna vatre, usamljena i željna zagrljaja i on još u snazi, uvek uz nju zbog zajedničkih poslova na imanju i uz bolešljivu suprugu... A život, gad, traži svoje. I oslepi čoveka. Ta sila u telu nadvlada sve drugo i mora da bude namirena. Kad se čovek osvesti, kasno je i nema povratka. Tako je sigurno bilo i sa njima. Tako je i Nahod rođen. Kako je čuo bilo je na putu još jedno kojem nisu dali da se rodi a ovo drugo je moralo jer bi isti pokušaj ugrozio i njen život.
Ispijajući hladno pivo koje mu je štipalo grlo, Marko je po prvi put bez besa u sebi rekonstruisao moguć scenario svih nemilih zbivanja koja su mu promenila život a da on u tome nije imao udela. Samo život koji ga je zbog posla odvojio od mlade voljene žene, Dušanke. I bolesne majke Ljubinke i oca, Miloja. Da li su se opirali, borili sa silom života u sebi koja je njih dvoje gurnula jedno ka drugom nije znao, nije hteo ni da zna. Saznao je od drugih da sin za koga mu je javljeno da mu je rođen nije njegov već njegovog oca. Taj bol nikad neće biti izbrisan iz njegove duše.
To što su posle kraćeg vremena oboje oboleli i umrli, sigurno govori o tome da ih je ta strast, ili kajanje, slomila. Nije morao on da im presuđuje... I bolje što nije, kako bi mogao živeti ako bi na zlo uzvratio zlom.
Eto, ovaj mladić isto nema više nikog. Kao ni on.
Na trenutak se trže. Ma, ima, ima, ima brata. Mene. I ja imam brata. Njega.
Kopile moga oca, greh moga oca i moje supruge, pobuni se nešto unjemu. Zar je to brat. To je živi greh koji će me uvek podsećati na izdaju i oca i voljene žene. Zar mogu da ga prigrlim znajući da je plod greha.
Da bi pobegao od tih misli, upita ga.
-Kako se prezivaš, momče?
Mladić se zamisli, poćuta i reče, Mandić.
Marko se istog časa seti da je to devojačko prezime njegove majke.
-Odakle si poreklom?
-Nemam poreklo, reče osorno, ja sam Nahod.
Marko zaćuta. Pomisli da mladić zna s kim razgovara i da hoće da stavi do znanja da se ne oseća krivim što je rođen iz jedne izdajničke veze. Istog časa oseti duboko sažaljenje prema njemu i odluči da se našali.
-Znači, tebe je donela roda, čim nemaš poreklo.
Nahod se trže. Zagleda mu se u oči i nekako besno uzvrati.
- Nije roda, sam đavo me lično doneo.
Svi se zgledaše i ućutaše, zbunjeni ovim ispadom.
- Ma, sve nas je đavo doneo kad smo ovde umesto u svojoj zemlji, reče jedan od njih da ublaži napetost.
Potom se dogovoriše oko posla, razmeniše brojeve telefona i raziđoše se.
*****
Marko se kući vratio još neraspoloženiji. Mislio je o tome kako se od istine ne može pobeći. Kako je život veliki podlac i ne ostavlja te na miru. Eto, on je sve te gorke događaje ostavio iza sebe. Mislio da je oprostio svima, ali ne! To je samo varka. I dalje se oseća povređenim. Možda je u sebi našao opravdanje za one grešnike, ali njegov život je uništen. Zato su oboje krivi. Krivi su što se više nije ženio, što nije dobio decu. Što je stao sam. I što tuđ svet okuplja oko sebe umesto svoj porod.
Posle majčine smrti nikad više nije otišao u rodni kraj.
Susret sa ovim mladićem koji bi mu mogao biti brat, a oseća da je to on, odjednom je sve oživeo. Kako se ponovo nositi sa svim tim. A kako li se taj mladić bez većeg životnog iskustva nosi sa tom strašnom istinom o sebi, ako zna za nju. A reklo bi se da zna. Sigurno zna čim ne pominje očevo prezime.
Dobro je što su razmenili brojeve telefona.
Njegov poriv da pomogne i sad je bio aktivan. Poče da razmišlja kakav posao bi mu ponudio. I već oseti neku slabost prema njemu. Ne bi mu ponudio bilo šta. Toliko godina pomaže tuđincima. Eto, sad je možda u prilici i da nekog svog zbrine. Ako mu je zaista brat mora mu pronaći najbolji moguć posao.
Premoren od svih tih teških uspomena i neizvesnosti oko Nahodovog identiteta leže i ubrzo zaspa. Grozomorni snovi ga zgrabiše i on se nađe u svom selu nad jednom provalijom. Na njenom dnu vide prizor koji mu raspori srce, njegov otac i njegova žena su bili u strasnom zagrljaju. Čuo ju je kako viče, «Mrzim Marka, mrzim ga što je otišao. I što sam zavolela tebe. Mrzim i tebe i sebe. Mrzim i naše kopile.»
Na trenutak se san prekida a onda im on tiho prilazi i davi ih jedno po jedno. Utom se mali Nahod odnekud pojavi plačući.
"Bato, bato, uzmi me ja sam sam, nemam nikog osim tebe."
Preznojivši se od tih reči trže se i skoči naglo probuđen. Telefon je bučno zvonio i on se onako bunovan javi.
- Ovde Nahod. Možemo li da se vidimo?
Marko još unezveren od sna reče:
-Može, dođi kod mene, i posla mu lokaciju.
Požiri u kupatilo da se istušira i osvesti.
Odjednom ga uhvati neka drhtavica. Šta mu bi da ga pozove kod sebe. Čak i da mu je brat. Kakav brat, od kakvog oca! Šta će mu to sad. Posle toliko tuge, čemu vraćanje u prošlost i kopanje po starim ranama.
Nikako da se smiri. Popi jedan viski i uključi klimu.
Polako se smirivao kad začu zvono.
Otvori vrata i bez reči propusti mladića da uđe.
-Kojim dobrom, momče, reče tobož opušteno.
-Da je dobro ne bi mi sad bili jedan pred drugim.
- Šta mogu da uradim za tebe, upita pomislivši da je možda bio grub.
- Možda i ne možeš ništa, dovoljno je ono što je onaj tvoj... Na trenutak zaćuta, onaj naš gad od oca uradio.
Marko je bio sleđen.
Znači, on je i sve zna. Možda je traženje posla bio izgovor da dođe u kontakt s njim. Šta će mu to. Šta ću mu ja.
- A, tako ti znaš ko sam, upita tiho.
-Nisam znao dok te nisam ugledao. Odmah sam osetio. Srce mi je reklo. Čuo sam da si negde u inostranstvu. Ali, kad sam shvatio da se slučaj potrudio da nas spoji, reših da treba da se javim. Čim smo se rukovali nešto mi se steglo u grlu. A kad sam te bolje pogledao video sam jasno lik onog zlotvora.
-Pa, znaš i sam da taj zlotvor nije ništa mogao sam, imao je uz sebe još nekog da mu pomogne.
- Znam, ne bilo im prosto ni jednom ni drugom!
-Kako si saznao?
- Nažalost, dosta rano. Majka i ja smo otišli u drugi grad da živimo, ali smo dolazili kod njene majke. Ona mi je rekla da mi je otac umro. I ja sam verovao. Jednom kad smo se igrali u dvorištu, prođe neki čovek i zagledavši se u mene, upita jel' to Milojevo kopile, pljuniti on. Reče i produži.
Majka je pokušala da zabašuri to što sam čuo. No, ubrzo sam od dece saznao istinu o svom rođenju i omrznuo sam i jedno i drugo. Čim sam malo odrastao pobegao sam od kuće. Ali, tada sam znao samo deo priče. Posle sam čuo da je umrla, možda se i ubila, i za njega isto. I nikad im nisam oprostio.
Nakon nekoliko godina sam ipak otišao da joj obiđem grob i tad mi je baba dala njeno oproštajno pismo. Pisala je: «Ne tražim da mi oprostiš jer ni ja sebi ne mogu. Najviše mi je žao Marka, da je sreće on bi ti bio otac. Ali, život nas je rastavio, a neki đavo me je svom silom gonio tamo gde ne treba. Oboje smo se branili od te napasti, ali nismo uspeli. Đavo je pobedio. Nije mi bilo suđeno da budem ni žena kome treba, ni majka kakvu zaslužuješ...» I tako sam saznao za tebe. I tad je moj bol postao ništavan spram tvog. Ti si heroj kad si to podneo i ostao normalan.
Obojica su već podosta popili i gledali se bez reči.
Marko je osetio duboku samilost prema njemu. Mlad i izgubljen bez igde ikog svog a duša sva u ranama. A ni s njim nije bolje. Eto, nešto ih je spojilo. Makar bio i sam đavo.
Ustade i podiže čašu.
- Pa, kad je tako, dobro mi došao, kako reče da te đavo doneo, dobro mi došao brate po đavolu. Bilo kako bilo, brat je ipak brat!






PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"